Драгољуб Јовановић (политичар)

Znamenita ličnost iz Pirota
За друге употребе, погледајте Драгољуб Јовановић (вишезначна одредница).

Др Драгољуб Јовановић (Пирот, 8. април 1895Београд, 23. мај 1977) био је српски научник, универзитетски професор и политичар.

Драгољуб Јовановић
Dragoljub Jovanovic.jpg
Биографија
Датум рођења(1895-04-08)8. април 1895.
Место рођењаГњилан
 Краљевина Србија
Датум смрти23. мај 1977.(1977-05-23) (82 год.)
Место смртиБеоград,  СР Србија
 СФР Југославија
Политичка
странка
Народна сељачка странка
Драгољуб Јовановић на Сорбони 1919.

Докторирао је права у Паризу. Због политичког деловања више пута је осуђиван у Краљевини Југославији, а због тога је и избачен са Правног факултета у Београду. Један је од оснивача Групе за социјалну и културну акцију. Био је члан Савеза земљорадника, из кога је 1940. године изашао и формирао Народну сељачку странку. Био је члан Президијума Народне скупштине ФНРЈ (1946–1947), да би 1947. био осуђен на вишегодишњу робију и уклоњен са Универзитета.[1]

БиографијаУреди

Рођен је у селу Гњилан поред Пирота 1895. године. Школовао се на Сорбони, где је одбранио две докторске дисертације. После студија 1923. године дошао је у Београд где је на позив и по препоруци Слободана Јовановића постао је најпре доцент, а затим и ванредни професор Правног факултета у Београду.

Био је један од првих интелектуалаца у Југославији свога доба који су од почетка уочавали велику опасност од фашизма и нацизма. Као велики противник тих идеологија стално је упозоравао у својим делима и говорима на ту опасност. Иницирао је стварање Народног фронта Југославије за борбу против фашизма. Народни фронт је створен 1936. године у његовој кући у Професорској колонији у Београду.

Због противљења шестојануарској диктатури краља Александра и тадашње политичке и друштвене ситуације у Југославији губи посао на Универзитету и бива хапшен и суђен, а потом борави у затвору све до 4. маја 1934. године. Међутим, убрзо је интерниран на годину дана у Тутин и Сјеницу, при чему је успео да се упише у регистар Адвокатске коморе у Београду из жеље да брани политичке оптуженике.

На по­зив пред­сед­ни­ка вла­де Ре­пу­бли­ке Шпаније Ху­а­на Не­гри­на 1. фе­бру­а­ра 1938. го­ди­не, одлази у ову земљу да би подржао борбу тамошњих снага против фашистичке најезде. Говорио је у Кортесу (Скупшини) где је његов наступ изазвао велико одушевљење.

Више пута је биран за народног посланика у Народној скупштини Краљевине Југославије. Као посланик је ухапшен 1. октобра 1938. године, највероватније да не би учествовао на децембарским изборима исте године. Стварни разлог тог хапшења и строге судске осуде, била је жеља Милана Стојадиновића да из изборне трке уклони опасног политичког противника. У априлу 1939. је осуђен на годину и два месеца строгог затвора и 1.200 дин. новчане казне, што му је опроштено у амнестији следећег септембра.[2]

За време Априлског рата (1941) пријавио се као добровољац у војску, али није добио никакав војни распоред. Након немачке окупације земље одбио је да потпише Недићев Апел интелектуалаца српском народу и определио се за сарадњу са партизанским покретом, позвавши чланове своје Народне сељачке странке да се прикључе Народноослободилачком покрету. Рат је провео кријући се по Београду и Србији.

На позив Александра Ранковића и Милентија Поповића, после ослобођења земље једно време је сарађивао са комунистима. Кооптиран је у АСНОС за посланика у Савезној скупштини ДФЈ. Али већ почетком 1946. године долази у сукоб са комунистима због отворене критике комунистичке диктатуре и залагања за парламентарну демократију и вишепартијски систем. Током свог краткотрајног политичког и скупштинског деловања у ФНРЈ, од почетка 1945. до средине 1947. године у Скупштини је иступао као оштар опозиционар комунистичком режиму, истакавши се нарочито у дебатама о Уставу ФНРЈ, аграрној реформи, задругама и о јавном тужилаштву.

Због тога је пао под удар комунистичког режима. Његова странка је деловањем УДБА-е разбијена, а он је 31. јула 1946. године избачен са факултета, због његовог политичког деловања. Одузет му је посланички имунитет и 13. маја 1947. године је ухапшен, да би 8. октобра 1947. био осуђен због наводне „велеиздаје“ на девет година тешке робије. Робију је издржао без дана помиловања. Током боравка у затвору радио је на едукацији робијаша и написао на десетине хиљада страница својих политичких успомена и тзв. медаљона о својим савременицима.

Умро је у Београду, 23. маја 1977. године.[3] Постхумно је 2010. године судски рехабилитoван, тако да је пресуда којом је осуђен проглашена ништавном, јер је у поступку доказано да је била искључиво резултат политичког прогона.

За 29. март 2019. најављен је научни скуп у САНУ „Друштвено-политичка и научна мисао Драгољуба Јовановића”.[4]

РеференцеУреди

Спољашње везеУреди