Драгутин Ђорђевић Алија
Драгутин Ђорђевић – Алија (Ђаковица, 20. август 1920 – Београд, 23. мај 2008), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-мајор ЈНА и народни херој Југославије.
| драгутин ђорђевић | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Драгутин Ђорђевић Алија | |||||||||
| Лични подаци | |||||||||
| Датум рођења | 20. август 1920. | ||||||||
| Место рођења | Ђаковица, Краљевина СХС | ||||||||
| Датум смрти | 23. мај 2008. (87 год.) | ||||||||
| Место смрти | Београд, Србија | ||||||||
| Професија | војно лице | ||||||||
| Деловање | |||||||||
| Члан КПЈ од | краја 1941. | ||||||||
| Учешће у ратовима | Априлски рат Народноослободилачка борба | ||||||||
| Служба | Југословенска војска НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија ?–1941. 1941–1969. | ||||||||
| Чин | генерал-мајор | ||||||||
| Херој | |||||||||
| Народни херој од | 27. новембра 1953. | ||||||||
| Одликовања |
| ||||||||
Биографија
уредиРођен је 20. августа 1920. године у Ђаковици. До окупације Југославије 1941. године, био је активни подофицир (поднаредник-радиотелеграфиста) ваздухопловства Југословенске војске.
Током Априлског рата, Ђорђевић је одбио да се преда окупатору. Са оружјем је дошао у свој родни крај, а потом се скривао да не би био одведен у заробљеништво.
Од јесени 1941. године активно је сарађивао с Народноослободилачким покретом Југославије у Ђаковици. Посебно се ангажовао на окупљању српских и црногорских маса за борбу против окупатора, квислинга и колаборациониста. Исте године, као политички активиста и проверен припадник НОП, био је примљен у Комунистичку партију Југославије. Исте године постао је члан војног руководства за Ђаковицу, које је координирало рад на мобилизацији и обуци бораца као и извођењу разних акција, и постао члан једне диверзантске групе. Група је успешно извршила више задатака као што су атентати на фашистичке функционере и домаће квислинге, диверзантске акције и друго.
У партизански одред „Зејнел Ајдини“ ступио је новембра 1942. године. У одреду је најпре био борац, а потом пушкомитраљезац и командир одељења. Јануара 1943. ступио је у одред „Емин Дураку“ и такође био командир одељења. Од маја до јесени 1943. био је у Шарпланинском одреду. У групи ударних косовских батаљона био је командир чете. Истакао се у нападу на италијанску колону близу Призрена, у акцијама код Скадра и као курир. Као курир је направио неколико подвига, међу којима су два успешна пребацивања са Косова до Главног штаба НОВ Албаније и једанпут до Главног штаба НОВ и ПО Македоније.
Када је 11. новембра 1943. године формирана Прва македонско-косовска ударна бригада, Ђорђевић је ступио у њене редове. У овој јединици, био је војни инструктор, заменик команданта и командант батаљона и учествовао у њенмим наредним борбама. Бригада се посебно истакла током тзв. Фебруарског похода. За 14 дана сталних тешких маршева, и непрекидних даноноћних борби, прешла је 300 километара. У овом периоду Ђорђевић се истакао пише пута. Нарочито се истакао у борби код Богомиле. Тада је више пута јуришао на бугарске бункере, упадао у њих и уништавао живу силу и технику непријатеља.
У борбама за поновно ослобођење Дебарца (април—мај 1944), као и у бројним борбама, акцијама и маршевима у непријатељској офанзиви у Македонији (мај—јун 1944) у Струшкој Малесији, на комуникацији Струга—Дебар и у гостиварско-мавровском крају, бригада је успешно извршила постављене задатке. У тим операцијама, Драгутин Ђорђевић се истакао у пробоју на комуникацији Охрид—Ресан. Тада је као командант батаљона, прво дејствовао као бомбаш, а потом је батаљон повео на јуриш. Од јуна до краја августа успешно је командовао Првим батаљоном Прве македонске ударне бригаде.
Као истакнути борац и добар старешина, августа 1944. године, био је именован за команданта Шесте македонске бригаде. Бригада је учествовала у борбама за коначно ослобођење Македоније на широј територији Крушева, за ослобођење Кичева, на просторији Тетова, итд.
Јануара 1945. именован је за команданта Прве косовско-метохијске ударне бригаде. Ова јединица, која је имала значајну улогу у ослобођењу Косова и Метохије (јесен 1944. године), до краја рата ангажована је у борбама и акцијама против домаћих квислинга на Косову.
После рата све до 1969. године, Ђорђевић је био на служби у Југословенској народној армији. Био је начелник Штаба дивизије, командант Ваздухопловног наставног центра и официр у команди ЈРВ и ПВО.
Завршио је Пешадијску официрску школу у Совјетског Савеза и Вишу ваздухопловну војну академију ЈНА. Пензионисан је 1969. у чину генерал-мајора ЈНА и преведен у резерву.
Преминуо је 23. маја 2008. године у Београду и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу.
Носилац је Партизанске споменице 1941, Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима, Ордена братства и јединства сребрним венцем, Ордена за храброст и осталих југословенских одликовања.[1] Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.
Референце
уреди- ^ Југословенски савременици: ко је ко у Југославији, 162. стр.
Литература
уреди- Југословенски савременици: ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година.
- Народни хероји Југославије. Љубљана - Београд - Титоград: Партизанска књига - Народна књига - Побједа. 1982.
- Српски биографски речник (књига трећа). „Матица српска“, Нови Сад 2007. година.
