Други конгоански рат

Други конгоански рат, такође познат и као Афрички светски рат и Велики рат Африке, одиграо се између 1998. и 2003. у Демократској Републици Конго (бивши Заир). Завршио се када је прелазна Влада Демократске Републике Конго преузела власт. У највећем рату у модерној афричкој историји директно је учествовало осам афричких земаља као и око 25 наоружаних група. Године 2008, Међународни комитет спаса је проценио да су рат и његове последице проузроковали 5,4 милиона смртних случајева, углавном због болести и неухрањености, што је Други рат у Конгу учинио најсмртоноснијим сукобом у свету од Другог светског рата. Још 2 милиона је расељено из својих домова или је затражило азил у суседним земљама. Конфликтни минерали су били главни извор финансирања за рат и за касније борбе.

Други конгоански рат
Време 2. август 1998 — 18. јул 2003. Место Демократска Република Конго Исход Стварање прелазне владе ДР Конга
Сукобљене стране
Демократска Република Конго Ангола Чад Намибија Зимбабвe	Народна милиција Уганде * Народна милиција Руанде Стране државе: Руанда Бурунди Уганда
Команданти и вође
Лоран Кабила † Жозеф Кабила	Жан-Пјер Бемба Лоран Нкунда
Јачина
20.000-30.000 војника	RCD-Гома: 40.000 MLC: 20,000 RCD-ML: 8,000 Руанда: 8.000+ Уганда: 13.000
Жртве и губици
на хиљаде војника	2.000 Уганђана (само Кисангани) 4.000 побуњеничких жртава (само Киншаса)
5,4 милиона+ прекомерна смртност (1998–2008) 350.000+ насилне смрти (1998–2001)

Зараћене фракције

Коалиција Киншаса обухватала је конгоанску народну армију под председником Лораном Кабилом и касније његовим сином Жозефом Кабилом, различите анти Маји-Маји групе и савез држава Зимбабве, Ангола, Чад, Судан и Намибија. Они су контролисали источни и јужни део Демократске Републике Конго. Главни циљ им је био стварање јаке државе која би контролисала своју територију, границе и природне ресурсе.

Патриотски фронт Руанде је укључивао владе Руанде и Бурундија (у којима су доминирали Тутси) и милитантне групе племена Бањамуленге (етнички Тутсији у ДР Конго). Ове снаге су биле активне у провинцијама Северни и Јужни Киву и контролисале су територије западно према Киншаси. Њихови циљеви су били одбрана националних безбедности Руанде и Бурундија, одбрана Тутсија у ДР Конго, ограничење утицаја Уганде и експлоатација рудних богастава.

Снаге Хутуа су чинили руандански Хутуи одговорни за Руандански геноцид, бурундијски побуњеници сачињени од бивших власти, конгоански Хутуи и удружене снаге локалних милиција Маји-Маји. Главна Хуту група су Демократске снаге за ослобођење Руанде која је оперисала по Киву провинцијама. Они су се борили за истеривање страних снага Тутсија, етничко чишћење Бањамуленги, обарање власти у Руанди и Бурундију и стицање контроле над ресурсима.

Угандске снаге су обухватале Уганданску националну армију и различите удаљене уганданске побуњеничке групе, као што је Покрет за ослобођење Конга који је контролисао североисточни и северни део централног Конга. Главни циљеви уганских снага су били одбрана граница Уганде од инвазије побуњеничких група из ДР Конго, као што су Савез демократских снага и Народне армије искупљења (чије је постојање спорно). Уганда је претходно тврдила да влада Жозефа Кабиле одбија да предузме акције против тих побуњеника. Уједињене нације су именовале Уганду као државу која илегално експлоатише природне ресурсе ДР Конго.

Кабилин марш до Киншасе

Главни чланак: Први конгоански рат

Први конгоански рат избија крајем 1996. услед устанка покрета AFDL против диктатора Мобутуа. Побуна је избила на истоку Заира. Вођа побуњеника, Лоран Кабила, био је дугогодишњи противник Мобутуовог режима. Његове снаге су се углавном састојале од Тутсија.

Уз активну подршку Руанде, Уганде и Анголе, побуњеничке снаге Лорана Кабиле напредују низ реку Конго ка западу. До маја 1997. побуњеници стижу до предграђа Киншасе, а Мобуту бежи из земље у Мароко, где убрзо умире. Кабила преузима контролу над Киншасом и проглашава се за председника. Име земље је променио у Демократска Република Конго.

Лоран Кабила на власти

Конго је била држава у огромним дуговима и без политичке стабилности. Кабилини војници из Руанде се нису враћали кући, већ је Конгоанцима изгледало као да су под страном окупацијом. Кабила је отпустио свог шефа штаба, пореклом Руанђанина, јула 1998, и заменио га Конгоанцем. Две недеље касније, захвалио се страним трупама (Уганђанима и Руанданцима) на помоћи и наредио њихово повлачење. Овај гест је узнемирио народ Бањамуленге на истоку Конга. Они су се побунили 2. августа 1998. у граду Гома. Руанда и Уганда су им одмах понудиле помоћ. Заједно су загосподарили значајним делом источног Конга. Кабила је на своју страну привукао Хутуе, пошто је већина непријатељске војске била из племена Тутси. До краја августа побуњеници су угрозили Киншасу. Пад овога града и Кабилиног режима је постао известан. Међутим, тада су Кабилу војно подржале Намибија, Зимбабве и Ангола, и у мањој мери Судан и Чад. Линије раздвајања су се стабилизовале јануара 1999. када је склопљено примирје између Руанде, Уганде, Анголе, Намибије и Зимбабвеа. Ванафричке земље су се држале неутрално према овом сукобу.

Поновљени договори о прекиду сукоба и демилитаризацији постигнути током 1999. нису поштовани. Уједињене нације су фебруара 2000. у Конго упутиле мировну мисију МОНУК (MONUC) од 5537 војника, углавном из земаља Јужне Азије. Ипак, спорадичне борбе су се наставиле. Снаге Уганде и Руанде су се у мају и јуну сукобиле у граду Кисангани.

Атентат на Кабилу и окончање рата

Телохранитељ је у атентату 16. јануара 2001. ранио Лорана Кабилу, који је подлегао ранама два дана касније. Парламент Конга је једногласно за новог председника изабрао Кабилиног сина Жозефа Кабилу. У фебруару, Кабила је уз посредство УН договорио повлачење снага Руанде и Уганде. Влада Конгоа је стабилизовала економију помоћу страних донација. Бањамуленге су се побуниле против војних снага Руанде, што је ослабило противнике званичног режима. Руанда и ДР Конго су потписали мировни споразум 30. јула 2002. Њиме је предвиђено повлачење снага Руанде из Конгоа (20.000 војника) и разоружавање Хуту милиције у источном Конгу. ДР Конго и Уганда су потписали мировни уговор 6. септембра. Зимбабвеански војници су се повукли до октобра исте године. Конгоанске политичке фракције су 17. децембра 2002. потписале споразум о прелазној влади и одржавању демократских избора. Тако је окончан Други конгоански рат.

Последице рата

Упркос формалном завршетку рата у јулу 2003, потписивању споразума између зараћених страна и стварању владе националног јединства, око хиљаду људи је умирало свакодневно 2004. од неухрањености и болести. Стручњаци за људска права Уједињених нација известили су у јулу 2007. о сексуалним иживљавањима над конгоанским женама која превазилазе силовања (сексуално ропство, инцест и канибализам).

Накнадни споразуми су обавезали политичке чиниоце да раде на уједињавању земље, разоружању и одржавању демократских избора. Али, у стварности, регионалне фракције одбијају да се повинују централној власти и понегде имају паралелну власт. Корупција је додатни извор нестабилности. Први избори су одржани 30. јула 2006, по усвајању новог устава.

Литература

• Prunier, Gérard (2009). Africa's World War: Congo, The Rwandan Genocide, and the Making of a Continental Catastrophe. Oxford University Press. стр. 290. ISBN 978-0199754205. 
• Prunier, Gérard (2009). Africa's World War: Congo, The Rwandan Genocide, and the Making of a Continental Catastrophe. Oxford University Press. стр. 306. ISBN 978-0199754205. 
• Baregu, Mwesiga. "The Clones of 'Mr. Kurtz': Violence, War and Plunder in the DRC." African Journal of Political Science. African Association of Political Science. (2002), Vol 7 No. 2. p. 11–38. 1027-0353.
• Berkeley, Bill. (2001) The Graves Are Not Yet Full: Race, Tribe, and Power in the Heart of Africa. Basic Books. ISBN 0-465-00642-6. A narrative approach illustrating how political figures manipulate large groups into violence. Not focused on the current Congo conflict, but useful in understanding "ethnic conflict" generally in Africa.
• Clark, John F. (2002) The African Stakes in the Congo War. New York: Palgrave Macmillan. ISBN 1-4039-6723-7. Uses a political science approach to understanding motivations and power struggles, but is not an account of specific incidents and individuals.
• Edgerton, Robert G. (2002) The Troubled Heart of Africa: A History of the Congo. St. Martin's Press. ISBN 0-312-30486-2. There is a modicum of information on the troubles since 1996 in the latter sections.
• Gondola, Ch. Didier. (2002) The History of Congo, Greenwood Press, ISBN 0-313-31696-1. Covers events up to January 2002.
• Miller, Eric. The Inability of Peacekeeping to Address the Security Dilemma. (2010) ISBN 978-3-8383-4027-2 . Covers the First and Second Congo Wars and its continued aftermath.
• Gerard Prunier, From Genocide to Continental War: The "Congolese" Conflict and the Crisis of Contemporary Africa, C. Hurst & Co, (2009) ISBN 978-1-85065-523-7. Covers both the First and Second Congo Wars.
• Renton, David; Seddon, David; Zeilig, Leo (2007). The Congo: Plunder & Resistance. New York: Zed Books. ISBN 978-1-84277-485-4. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
• Stearns, Jason (2011). Dancing in the Glory of Monsters: The Collapse of the Congo and the Great War of Africa. New York: PublicAffairs. ISBN 978-1-58648-929-8. 
• Turner, Thomas (2007). The Congo Wars: Conflict, Myth, and Reality. New York: Zed Books. ISBN 978-1-84277-689-6. 

Спољашње везе

• BBC Q&A on DR Congo conflict – BBC: Updated timeline of Congo history, with emphasis on the war
• Global IDP Database: Overview of warring parties
• Globalsecurity.org site on Congo Civil War