Други српски устанак

Други српски устанак
	; Композиција „Таковски устанак“, дело Петра Убавкића. Рађена за светску изложбу у Паризу 1900. године. Постављена у Београду 2004. године. На композицији су приказани кнез Милош и архимандрит Мелентије.
Време	23. април 1815. — 26. јул 1817.
Место	Смедеревски санџак, Османско царство
Исход	српска стратешка дипломатска победа, оснивање аутономне Кнежевине Србије
Сукобљене стране
српски устаници	Османско царство
Команданти и вође
Милош Обреновић; Арсеније Лома; Танаско Рајић; Јован Вукомановић; Милић Дринчић; Сима Ненадовић; Сима Паштрмац	Марашли Али-паша ; Сулејман-паша Скопљак; Ћаја Имшир-паша; Асан-делибаша; Ибрахим Марјаш-паша
Јачина
20.000 — 30.000[тражи се извор]	непознато
Жртве и губици
више од 3000 погинулих	око 10.000 погинулих

Други српски устанак представља другу фазу Српске револуције подигао га је Милош Обреновић(по неким историчарима трећу, уколико се у револуционарне активности рачуна и Хаџи-Проданова буна из 1814. године) против Османског царства, која је избила кратко по окончању Првог српског устанка. Други српски устанак је довео до српске аутономије у оквиру Османског царства и успостављања Кнежевине Србије, која је имала своју скупштину, устав и владарску династију.^[2]

Позадина

Кнез Милош Обреновић вођа Другог српског устанка

Слика Таковски устанак Паје Јовановића.

Винценц Кацлер: Таковски устанак (1862).

Кнежевина Србија након Другог српског устанка

Танаско Рајић погинуо у боју на Љубићу

Бој на Дубљу

Споменик Милићу Дринчићу који је погинуо у боју на Дубљу

Сима Ненадовић, погинуо у боју на Дубљу

После пропасти Првог српског устанка, српски народ се нашао у горем положају. Турци су настављали са убијањем људи, паљењем села и малтретирањем. Многе српске породице су побегле преко границе у Срем и Банат.

Велики везир Хуршид-паша је прогласио амнестију за српске устанике. Месец дана касније је поставио дванаест оборкнезова у дванаест нахија Београдског пашалука. Заједно са народом коме су стајали на челу, Турцима су се предале неке војводе и кнезови из Првог српског устанка: архимандрит Глигорије Радоичић, Милош Обреновић, Лазар Мутап, Арсеније Лома, Милић Дринчић, Павле Пљакић и Станоје Главаш.^{[тражи се извор]}

У Београду је успостављена власт Сулејман-паше Скопљака. Почетак његове власти је обележен терором, насилним скупљањем оружја, увођењем кулука за оправку градова и путева, суровим утеривањем намета и феудалних обавеза. Оваква ситуација је изазвала поновно појављивање хајдука, који су и даље одржавали ратно стање у земљи. У Србији су са великим интересовањем праћени међународни догађаји, поготово после војног успеха Русије против Наполеона. Прота Матеја Ненадовић је упутио молбу руском цару Александру да се Србија припоји Русији или да добије положај какве су имале Молдавија и Влашка под руским протекторатом. Дошло је поново до сусрета кнезова који су добили онакву улогу коју су имали уочи претходног устанка.

Помоћу проте Матеје српски кнезови су упутили молбе за помоћ Аустрији, Русији и осталим европским силама које су учествовале на Бечком конгресу.^{[тражи се извор]}

Милош Обреновић је био најзначајнија српска личност у Београдском пашалуку после пада устаничке Србије. После слома устанка предао се Али-аги Серчесми, а касније је постављен за оборкнеза Рудничке нахије. Сулејман-паша Скопљак је у Обреновићу пронашао сарадника и поставио га је за баш-кнеза Крагујевачке, Рудничке и Чачанске нахије.^{[тражи се извор]}

Односи између Порте и Срба су се још више заоштрили. Упркос обавезама који су за Турке произилазиле из осме тачке Букурешког мира, турска управа у Србији је даље наставила са дахијским начином владавине, насиљем, националним угњетавањем и економском експлоатацијом.^{[тражи се извор]}

Управо због такве ситуације избило је неколико буна, да би у јесен 1814. године, у околини Чачка спонтано избила Хаџи Проданова буна. Буна се проширила и на суседне нахије. Буна је избила у јесен, што је Милошу Обреновићу дало разлог да одбије да се стави на чело буне. Чак је са неколико српских кнезова помогао њено гушење. Побуњеници су се код Кнића сукобили са војском Милоша Обреновића и његовог побратима Ашим-бега. Иако су побуњеници однели победу, Милош Обреновић и Ашим-бег су остали на бојишту, што је код побуњеника изазвало забуну, па су се повукли својим кућама. После пропасти буне, Хаџи-Продан Глигоријевић је побегао у Аустрију^[3]

Устанак

Таковски сабор

Сулејман-паша је и након Хаџи-Проданове буне наставио са терором. Припреме за следећу буну почеле још док је Сулејман-паша држао Милоша Обреновића у Београду. Милош је издејствовао своју слободу под изговором скупљања новца за откуп српског робља.^{[тражи се извор]}

Други српски устанак је почео спонтано. Локалне српске старешине су почеле да убијају Турке који су скупљали порез, а Арсеније Лома је опсео Рудник. На црквени празник Цвети 11. априла (23. априла по грегоријанском календару) 1815. у Такову су се окупиле неке српске старешине. Старешине су замолиле Милоша Обреновића да буде вођа устанка, што је он, уз колебање, прихватио.^[1]

Битке

Оружане борбе су трајале око 4 месеца. Други српски устанак је за разлику од Првог устанка од почетка био уперен против легалне власти, коју је представљао Сулејман-паша. Порта је на устанике послала две војске са подручја Царства и једну из Смедеревског санџака. Устаници су опсели Чачак и држали га под опсадом наредних четрдесетак дана. Милош Обреновић је опсаду Чачка оставио свом брату Јовану Обреновићу, Милићу Дринчићу и Јовану Добрачи, а са својом војском је кренуо на север и сукобио се са Турцима код Палежа и однео победу, заробивши уз то и два топа. После битке на Палежу устаници су успоставили везу са емиграцијом у Аустрији. У Србију су се од војвода вратили Петар Николајевић Молер, Павле Цукић, Стојан Чупић, Сима Катић и Сима Ненадовић.^{[тражи се извор]}

Из Палежа Обреновић је кренуо ка Ваљеву које је под опсадом држао Павле Цукић и заједно су га освојили Обреновић, Цукић и Ненадовић. Срби су првобитно били на Кличевцу, а потом са нових положаја на Колубари су испалили из топа три хица предвече, па су се Турци уплашени величином српске војске и топом повукли, а Срби су Ваљево заузели без борби. Ту је дошло до првих размирица између вођа устанка, јер су Молер и Цукић од Милоша тражили да заједно деле власт. Ненадовић је потом у Ваљеву запалио Кулу Ненадовића. Потом су су наставили ка Чачку. Турци су напали устанике на Љубићу, али су их они одбили и прешли Западну Мораву и подигли шанчеве на обали.^{[тражи се извор]} Током борби око шанчева погинуо је Танаско Рајић, и Турци су запленили српске топове, али је у борбама убијен турски заповедник Ћаја Имшир паша. Међу Турцима је ово унело пометњу и Милош их је код села Ртари потукао.

После боја Милош концентрише огромне устаничке снаге од око 12 хиљада војника, са којим се упутио ка Пожаревцу. На путу за Пожаревац дошло је до боја између Милошеве војске и делија Асана делибаше (познатог као Јосни Анадоли Гази), у ком је Милош личном иницијативом повео напад на Турке и поразио их. Током боја погинуо је шурак кнеза Милоша и брат кнегиње Љубице, Јован Вукомановић.

После овог пораза, Порта упућује казнене војне јединице из Ниша и Босне према јужној и западној граници Србије, где су се концентрисале устаничке снаге. Турска војска из Босне је претрпела пораз на Дубљу, а турска војска из Ниша на Љубићу.^{[тражи се извор]}

Крај устанка

Народни музеј Чачак - Васа Томић - Книћанин, рад Васе Поморишца

Оружани сукоби са турском војском нису имале онај интензитет и оне размере као у Првом устанку. Доста је утицала и ситуација на руском фронту и Наполеонов пораз; постојала је могућност руске интервенције на основу осме тачке Букурешког уговора, па је Порта наредила да се на Србију што пре пошаљу две велике војске, румелијска са истока и босанска са запада.^[4] Порта је била спремна да се устанак оконча и преговорима које неће много штетити Османском царству.^[4] Дошло је до преговора Марашли Али-паше и Куршид-паше са Милошем Обреновићем и закључивања усменог договора Марашли Али-паше и Милоша 25. октобра 1815.

Тако је прекинута оружана борба, мада то није прекинуло устаничке борбе за остварење циљева постављених 1804. и 1815. године. Оно добија само нове облике који одговарају новонасталој ситуацији — дуготрајни дипломатски преговори уз помоћ Русије. Турска је споразум схватила као коначни прекид борбе и устанка, али за Милоша Обреновића и устанике споразум је представљао основу за даље проширење повластица и полазну тачку у даљој борби за остваривање коначних циљева устанка — рушење турске феудалне владавине и успостављање сопствене власти.^{[тражи се извор]}

Повластице које су добијене споразумом (успостављање двојне управе, те скупљање данка од стране Срба, обезбеђење од злоупотребе спахија и других турских чиновника, постављање кнезова по нахијама, основање Народне канцеларије у Београду…) давале су Србима извесну самоуправу, која је омогућавала даљи економско-друштвени и политички развој.^{[тражи се извор]}

Последице

После победе Русије над Турском, Једренским миром 1828. године, решено је и српско питање. Издата су два нарочита султанова писма — хатишерифи 1830. и 1833. године, којима су се потврђивала самоуправна права кнежевине Србије. Једном посебном одредбом од 1833. године, феудалне обавезе су урачунате у годишњи данак који је Србија плаћала Порти. Овим формално је било решено аграрно питање и уништени су феудални односи и турска власт у Србији.^{[тражи се извор]}

Устанак у популарној култури

Догађаји из Другог српског устанка екранизовани су у серији Вук Караџић. Бој на Равњу и Милошев разговор са Јаковом Ненадовићем екранизован је у 5. епизоди. Милошева предаја Турцима, последице Хаџи-Проданове буне, излагање главе Станоја Главаша, одлазак код Скопљак-паше у Београд, Милошев одлазак и дизање устанка у Такову екранизовани су у 7. епизоди. У истој епизоди приказани су Бој на Пожаревцу, опсада Ваљева без борби где се Милош договара са Цукићем и Молером, Бој на Дубљу без борби и Милошев састанак са Марашли Али-пашом код Ћуприје. Бој на Љубићу, Бој на Палежу као и Милошев састанак са Хуршид-пашом на Орловом пољу нису приказани у серији. У оквиру прославе 200-годишњице Другог српског устанка, Историјски музеј је израдио изложбу стрип аутора Горана Ђукића Горског под насловом „Ето мене, ето вас, сећања кнеза Милоша на Други српски устанак.” На изложби су приказани Бој на Равњу, Таковски устанак, Бој на Љубићу, Бој на Дубљу и Милошев договор са Марашлијом.

Галерија

Сима Милутиновић Сарајлија учесник боја на Дубљу
Кнежевина Србија 1833. године
Музеј Другог српског устанка у Такову
50 година Таковског устанка

Види још

Референце

^ ^а ^б Радовић, Анђелија. „Други српски устанак”. ЦКИСИП, Војни музеј Београд.
^ Ћирковић 2004.
^ Јован (2017-06-02). „Хаџи Продан Глигоријевић”. Српска енциклопедија (на језику: српски). Приступљено 2021-01-24.
^ ^а ^б Стевановић 1990, стр. 134.

Литература

Стојанчевић, Владимир (1995). Из историје Србије Другог устанка и кнез Милошеве владе 1815-1839. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 284. ISBN 86-170-3917-5.
Стевановић, Др Миладин (1990). Други српски устанак. Горњи Милановац: Дечје новине. стр. 285. ISBN 978-86-367-0339-7.
Стевановић, Др Миладин (2003). Устанички зборови и скупштине: Први и Други српски устанак. Београд: Службени гласник. стр. 257. ISBN 86-7549-328-2.
Љушић, Радош (2018). Војводе и војводски барјаци: Војно уређење устаничке Србије (1804—1815). Београд: Медија центар "Одбрана". стр. 344.
Стефановић Караџић, Вук (1947). Први и Други српски устанак. Београд: Просвета. стр. 458.
Леополд, Ранке (1991). Српска револуција 1804-1815 (2. издање). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 240. ISBN 86-379-0222-7.
Љушић, Радош (1990). Вук о српској револуцији. Београд: Књижевне новине; Горњи Милановац: Дечје новине. стр. 271. ISBN 978-86-391-0083-4.
Група аутора, Уредник: Попов, Чедомир (2003). Европа и српска револуција 1804-1815. Нови Сад: Платонеум. стр. 576. ISBN 86-83639-18-5.
Куниберт, Бартоломео Др; Превод: Веснић, Миленко (1988). Српски устанак и прва владавина кнеза Милоша Обреновића, Књ. 1. Београд: Просвета. стр. 405. ISBN 86-07-00354-2.
Куниберт, Бартоломео Др; Превод: Веснић, Миленко (1988). Српски устанак и прва владавина кнеза Милоша Обреновића, Књ. 2. Београд: Просвета. стр. 328. ISBN 86-07-00354-2.
Јакшић, Гргур (2020). Европа и васкрс Србије (1804—1834). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 634. ISBN 978-86-379-1439-6.
Хамовић, Драган; Јовановић, Небојша; Илијин, Душан (2004). Устаничка читанка (1804—1815). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 418. ISBN 86-17-11342-1.
Љушић, Радош (2022). Српска државност 19. века. Нови Сад: Прометеј. стр. 504. ISBN 978-86-515-2040-5.
Љушић, Радош (2022). Кнез Милош - Државотворни владар (1783—1860). Нови Сад: Православна реч. стр. 923. ISBN 978-86-81648-15-5.
Стојанчевић, Владимир (1966). Милош Обреновић и његово доба. Београд: Просвета. стр. 487.
Симић, Александар М. (2020). „Марашли Али-паша, београдски михафиз и мутесариф Смедеревског санџака (1815—1821)”. Гласник Етнографског института САНУ. LXVIII (3): 683 — 704.
Савић, Велибор Берко (2004). Ненадовићи. Ваљево: Издање аутора. стр. 725. ISBN 86-903169-1-4.
Поповић, Радомир Ј. (2003). Тома Вучић Перишић. Београд: ЈП Службени гласник; Историјски институт. стр. 349. ISBN 86-7743-039-3.
Стевановић, Др Миладин (2008). Танаско Рајић, Карађорђев барјактар. Горњи Милановац: Доситеј. стр. 295. ISBN 978-86-7644-044-3.
Ковић, Милош (2021). Велике силе и Срби 1496-1833 (2. издање). Београд: Catena mundi. стр. 240. ISBN 978-86-6343-163-8.
Поповић, Васиљ (2020). Европа и српско питање у периоду ослобођења 1804-1918. Београд: Catena Mundi. стр. 175. ISBN 978-86-6343-140-9.
Терзић, Славенко (2012). Русија и српско питање 1804-1815. Нови Сад: Православна реч. стр. 198. ISBN 978-86-8390-353-5.
Терзић, Славенко (2021). На капијама Константинопоља: Русија и балканско питање у 19. веку. Београд: Историјски институт; Нови Сад: Православна реч. стр. 742. ISBN 978-86-81648-13-1.
Аутор: Ћоровић, Владимир; Уредник издања: Перишић, Ненад (2010). Историја Срба [Ново доба VII: Други устанак, стр. 620-627]. Београд: "Leo commerce". стр. 844. ISBN 978-86-7950-086-1.
Тимотијевић, Мирослав (2012). Таковски устанак — српске Цвети: О јавном заједничком сећању и заборављању у симболичној политици званичне репрезентативне културе. Београд: Филозофски факултет. стр. 596. ISBN 978-86-8292-551-4.
Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.

Спољашње везе

[Радовић-1] а ^б Радовић, Анђелија. „Други српски устанак”. ЦКИСИП, Војни музеј Београд.

[FOOTNOTEЋирковић2004-2] Ћирковић 2004.

[3] Јован (2017-06-02). „Хаџи Продан Глигоријевић”. Српска енциклопедија (на језику: српски). Приступљено 2021-01-24.

[FOOTNOTEСтевановић1990134-4] а ^б Стевановић 1990, стр. 134.

[2]

[1]

[3]

[4]