Дубровачка братовштина Светог Антуна

Братовштина Св. Антуна је током вишевековног постојања понела епитет најугледније и најважније лаичке братовштине у Граду под Срђем.
Антунини су представљали најелитнију корпорацију најбогатијих трговаца, бродовласника и финансијера града Дубровника.[1][2]
Посебно од 15. века, братовштина се све више издвајала од низа других дубровачких братовштина.[3][4][5]

Грб Дубровачке републике: детаљ са зида Кнежеве палате у Дубровнику.

Оснивање и уједињењеУреди

Од њеног оснивања у 14. веку и утемељења (1348) братовштине „Св. Духа и Св. Спаситеља Света“, преко преломног тренутка, уједињења (1432) споменуте братовштине са братовштином „Св. Антуна Опата и Св. Петра“[6][7], па све до краха Дубровачке републике (лат. Respublica Ragusina: 1358-1808), антунинска је делатност постала битним чиниоцем дубровачке друштвене стварности.[8][9]

Братовштина Св. Антуна је имала седиште у цркви Св. „Антуна Опата“ на Плочама (део града Дубровника), која је после 1808. године до темеља порушена (од стране чланова породице Алага из Бана у Конављу).[10][11]

Припадност Антунинима постаје ствар престижаУреди

Припадност братовштини Антунина постала је један од главних механизама сталешког издвајања дубровачкога грађанског слоја.[12]
При томе се мисли на онај друштвени слој који се од тридесетих година 14. века, све више издвајао, по својој имовини, професији, породичној структури и статусним симболима од широке масе ситнога грађанства (читај: пука).

Ти људи, окупљени у братовштини Св. Антуна, чинили су виши средњи и високи сталеж дубровачкога друштва на хијерархијској лествици, стајући раме уз раме са старом дубровачком властелом, али су и поред тога били искључени из власти (она је припадала само и једино дубровачком племству).
Током времена они су се и терминолошки дефинисали, присвојивши за себе назив – „грађани“, искључиво за себе, чиме је успостављена и појмовна подела дубровачког друштва у три слоја – „племство“ (лат. nobiles), грађанство (лат. cives popolares, или итал. cittadini), и пук (итал. popolo).

Током 16. и 17. века, припадници најпрестижније лаичке братовштина „Антунина“, почињу користити и породичне грбове, којима су истицали свој статус.[13]
Део грбова дубровачких грађана, (Антунина и Лазарина), могу се наћи у рукописној оставштини познате штампарске породице Martecchini.

Одмах после француске окупације Дубровника (25. маја 1806. године), укида се Република (31. јануар 1808. године), распушта Сенат, али се посиже и за братовштином Св. Антуна, којој се забрањује даљи рад и реквирира имовину (лат. requirereодузимати уз признаницу), док њихову Болницу и Дом стараца предаје хуманитарном фонду „Благо дјело“ (лат. Opera pia), а исту је судбину доживела и црква Св. „Антуна Опата“ на Плочама.

Чланство братовштине Св. АнтунаУреди

У првом веку постојања братовштине највише су се истицали: Припче Утолчић, Домања Искрица, Ђивко Лонго, Лука Његојев, Ангело Качић, Милтен Прибојевић, Андрушко Богуновић,[14][15] Богдан Окруљић, Антун Бутко, Јаков Котруљ, Ђивко Ругић, Паско Паце, Бојко Ненковић, Влахота Кранковић, Марин Нале и др.[16]

Сачуван је попис чланова братовштине Св. Антуна у „матрикули“ (статуту).

Матрикула се данас чува у „Државном архиву“ у Дубровнику и представља прворазредно врело у истраживању како саме историје братовштине, тако и грађанскога слоја у целини.
То је књига великог формата, с листовима од пергамента, увезана у кожу и дрво, те украшена сребром.

У тзв. Чингријиној генеалогији Антунина, дат је попис чланова најутицајније групе дубровачких грађанских породица, који обухвата раздобље од чак три века.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Фонд: „Odluke Velikog, Malog i Vijeća umoljenih“ (сигнатура: HR-DADU-1) за период од 1301. до 1415. године, Архивска јединица: 2.02 d/m, Техничка јединица: 34 kut., Идентификатор: HR-DADU/AJ 6457, Државни архив у Дубровнику, Дубровник, Република Хрватска. Стара сигнатура: Reformationes (Државни архив у Дубровнику) , Фонд: „Dubrovačka Republika i francuska uprava“, серија: 2. Записници у облику књига уведени су крајем 13. века, а сачувани су од 1301. године, али са празнинама у низу. До 1378. године, записници су писани за сва три већа заједно и измешано према хронолошком реду одржаних седница. Од 1378. године, у истом кодексу су посебно уписани записници Великог већа, а заједно су се и даље писали записници Малог већа и Већа умољених. Од септембра 1388. године (иако у истој књизи), почели су се одвојено уписивати записници сва три већа. На посебан записник за свако веће, у дубровачкој се канцеларији прешло тек 1415. године (HR-DADU-2 – Велико веће; HR-DADU-3 – Веће умољених; HR-DADU-4 – Мало веће). Мешовити записници за период прије 1415. године истраживачима дубровачког средњег века посебно су значајни, јер су у њима унесене одлуке све три главне институције власти које су доносиле прописе, спроводиле изборе, судиле у осетљивим поступцима и одлучивале у разним значајним питањима.
  2. ^ Ћук, Ружа: „Гласник завичајног музеја“ Књига 2 (pp. 37-46), Тема броја: Друштво и културни идентитет пљеваљског краја (Пљевља: Завичајни музеј Пљевља, 2001, pp. 42-43)
  3. ^ Фонд: „Odluke Velikog vijeća“ (сигнатура: HR-DADU-2) за период од 1415. до 1808. године, Архивска јединица: 4.55 d/m, Техничка јединица: 67 knj., Идентификатор: HR-DADU/AJ 3363, Државни архив у Дубровнику, Дубровник, Република Хрватска. Стара сигнатура: Acta Consilii Maioris (Државни архив у Дубровнику) , Фонд „Dubrovačke Republike i francuske uprave“, серија: 2. Садржај јединице: У фонду „HR-DADU-2 Acta Consilii Maioris“ су записане одлуке Великог већа Дубровачке Републике, институције која је доносила прописе трајне природе (законе), спроводила изборе за званичнике и имала последњу реч у одлучивању о најбитнијим државним пословима. Записници Великог већа до 1415. године вођени је заједно са записницима других већа и налазе се у фонду „HR-DADU-1 Reformationes“. Врло важне књиге повезане уз овај фонд налазе се у серији „HR-DADU-14-1 Leges et instructiones“. То су књиге »Ogledala Velikog vijeća« (лат. Speculum del Maggior Consiglio) св. 1-5, који се воде од 1440. године до пада Републике, а у њима се налазе пописи свих службеника Републике (чланови Великог већа, али и других функција).
  4. ^ Фонд: „Vijeće umoljenih“ (сигнатура: HR-DADU-3) за период од 1415. до 1808. године, Архивска јединица: 13.69 d/m, Техничка јединица: 211 knj., Идентификатор: HR-DADU/AJ 6469, Државни архив у Дубровнику, Дубровник, Република Хрватска. Стара сигнатура: Consilium Rogatorum (Државни архив у Дубровнику) , Фонд: „Dubrovačka Republika i francuska uprava“, серија: 3 и 4. Садржај јединице: Записници овог Већа (од 1301. године), налазе се у фонду „HR-DADU-1 Reformationes“, а као засебан фонд се воде се записи од 1415. године. Фонд „HR-DADU-3 Consilium Rogatorum“ се састоји од две засебне серије: »Одлуке« (лат. Acta Consilii Rogatorum) и »Тајне одлуке« (лат. Secreta Rogatorum).
  5. ^ Фонд: „Одлуке Малог вијећа“ (сигнатура: HR-DADU-4) за период од 1415. до 1808. године, Архивска јединица: 8.94 d/m, Техничка јединица: 117 knj., Идентификатор: HR-DADU/AJ 3368, Државни архив у Дубровнику, Дубровник, Република Хрватска. Стара сигнатура: Consilium Minoris (Државни архив у Дубровнику) , Фонд „Dubrovačke Republike i francuske uprave“, серија: 5. Садржај јединице: Фонд Малог већа се састоји од две засебне серије: »Odluke Maloga vijeća« (лат. Acta Consilii Minoris) и »Knjiga predmeta za raspravljanje pred Malim vijećem« (лат. Adnotationes). Одлуке дубровачких већа (Великог, Малог и Умољених) у периоду од 1301. до 1415. године, налазе се у фонду „HR-DADU-1 Reformationes“, када се прелази на посебан записник за свако веће.
  6. ^ Foretić, Vinko I.: „Dubrovačke bratovštine“, Časopis za hrvatsku povijest Свеске 1-2 (Zagreb: Hrvatski izdavalački bibliografski zavod, 1943, pp. 16-33)
  7. ^ Marinović, Ante: „Prilog proučavanju bratovština“, Anali Historijskog odjela Centra za znanstveni rad Jugoslavenske akademije u Dubrovniku Свеска 1 (Dubrovnik: Historijski odjel Centra za znanstveni rad JAZU u Dubrovniku, 1952. pp. 233-245)
  8. ^ Тадић, Јорјо: „O društvenoj strukturi Dalmacije i Dubrovnika u vreme renesanse“, Zgodovinski časopis - Kosov zbornik VI-VII (Ljubljana: Zgodovinsko društvo za Slovenijo, 1952-1953, pp. 558)
  9. ^ Pešorda-Vardić, Zrinka: „U predvorju vlasti. Dubrovački antunini u kasnom srednjem vijeku“ (Dubrovnik: Zavod za povijesne znanosti HAZU u Dubrovniku, 2012, pp. 25)
  10. ^ Beritić, Dubravka: „Dubrovnik“, Серија: Biblioteka Monografije, Бр. 5 (Zagreb: Turistkomerc, 1983, pp. 28)
  11. ^ Davor Dukić (1964-): „Pučka krv, plemstvo duha: Zbornik radova o Nikoli Nalješkoviću“ (Zagreb: Disput, 2005, pp. 62)
  12. ^ Pešorda-Vardić, Zrinka: „U predvorju vlasti. Dubrovački antunini u kasnom srednjem vijeku“ (Dubrovnik: Zavod za povijesne znanosti HAZU u Dubrovniku, 2012, pp. 166)
  13. ^ Pešorda-Vardić, Zrinka: „U predvorju vlasti. Dubrovački antunini u kasnom srednjem vijeku“ (Dubrovnik: Zavod za povijesne znanosti HAZU u Dubrovniku, 2012, pp. 171)
  14. ^ Ћук 2001, стр. 37-46.
  15. ^ Ћук 2019, стр. 431-439.
  16. ^ Синдик, Илија: „Дубровник и околина“, Насеља и порекло становништва Књига 23, Српски етнографски зборник Књига 38 (Београд: Српска краљевска академија, 1926, pp. 220-224)

ЛитератураУреди