Википедија

Душан Кокотовић

Душан Кокотовић (Липово Поље, 15. октобар 1888 — Загреб, 19. септембар 1953) био је српски графичар, сликар и ликовни педагог, оснивач графичког одсека у Школи за примењену уметност у Скопљу.

Душан Кокотовић
Лични подаци
Датум рођења15. октобар 1888
Место рођењаЛипово Поље, Аустроугарска
Датум смрти19. септембар 1953.(1953-09-19) (72/73 год.)
Место смртиЗагреб, СФР Југославија

Живот и каријера уреди

Рођен је 15. октобра 1888. у Липовом Пољу код Горњег Косиња, у близини Перушића, данас у Личко-сењској жупанији, Република Хрватска, од оца Самојла (1857 — 1941) службеника на железници и мајке Паулине (1863 — 1941) домаћице. Детињство је провео у родном месту, а школовање је започео 1895. године, након пресељења породице, по потреби очеве службе у Загреб 1885. године. Душан је у Загребу прво завршио основну школу (1895—1900) а потом и пет разреда гимназије, из које због велике склоности и љубави према цртању прешао у новоотворену Школу за умјетност и умјетни обрт (данашња загребачка уметничка академија), на којој је дипломирао 1911. године, у класи проф. M. C. Црнчића, првог школованог хрватског графичара, и оснивача модерне хрватске графике. Као јако талентованом ђаку, Кокотовићу је Уметничка школа омогућила да заврши и пету годину, што је представљало неку врсту „специјалке”, јер није успео од државе да добије материјалну подршку за стручно усавршавање у иностранству.[1]

Усавршавао се у Фиренци (о сопственом трошку) од јесени 1911. године до пролећа 1912. године, у којој је на Академији лепих уметности студирао сликарство. Школујући се у јако лошим материјалним условима, без довољно новца за платно и за боје, претежно је цртао оловком и тушем.[1]

Након повратка из Италије усавршавао је графику у Приватној школи за цртање, сликање и умјетнички обрт Томислава Кризмана 1912. године и за кратко време постигао сву ону елеганцију и широко схватање графике какво се може научити само од најбољега учитеља, и исте године излагао са „Кризмановом школом” у загребачком Улриховом салону.[1]

По завршетку Балканских ратова, 1813. године путовао је са Кризманом по Јужној Србији и Македонији, сликајући српске и македонске средњовековне градове, њихову оријенталну архитектуру, културне споменике и специфичну атмосферу која је у тим срединама владала.[1]

Захваљујући сесветском начелнику и велепоседнику Марку Милеуснићу, познатом по набавци петролејског пароброда за максимирско језеро 1892. године, од јесени 1912. Кокотовић је боравио у Минхену где је студирао на Минхенској уметничкој академији код чувеног професора графике Петера Халма.[1]

Жеља за даљим стручним усавршавањем одвела га је у Беч, у коме је крајем 1913. и почетком 1914. године студирао на Специјалној школи за графичку уметност професора Фердинанда Смуцера, основаној при Академији лепих уметности. Средства за, школарину обезбеђивао је штампањем бакрореза (једући са чистачима и тежацима, како сам наводи у писму упућеном загребачком галеристи Антуну Улриху, који му је у границама својих могућности новчано помагао, кокао би некако преживљавао.[1]

На почетку Првог светског рата мобилисан је у Вараждину, а 1916. године прекомандован је у 26. домобранску пешачку пуковнију у Карловцу у којој је борави све до 1919. године.[а]

Након завршетка Првог светског рата настанио се у Загребу након што му је у Воћарској улици додељен атеље. У Загребачком атељеу су настали или довршавани раније започети радови које је излагао на самосталним изложбама одржаним у Загребу 1924, 1930, 1931. и 1934. године.

Уметничко усавршавање допунио је још једном, 1929. године двомесечним студијским боравком у Паризу.

Након завршетка Другог светског рата, од 1945. године радио је као наставник у XV. седмогодишњој школи у Загребу. Као признати уметник и угледан графичар 1946. године позван је у Скопље са циљем да оснује у Школи за примењену уметност Графички одсек (што је он и учинио).

Након две године рада у Скопљу вратио се у Загреб, у коме је од 1952. године радио као хонорарни наставник графике у Средњој школи за примењену уметност и новоформираној Академији примењених уметности, залажући се за оснивање катедре за графичку уметност.

Боравећи за време школских празника 1953. године у Истри и околини Лабина, радећи на новој графичкој мапи, омела га је тешка болест која се нагло развијала. Од ње је преминуо у Загребу 19. септембра 1953. године, у 73 години живота.[2]

Ликовно стваралаштво уреди

 
Каменита врат (1925)

Вођен љубављу према графици већи део живота, боравећи у Загребу, Кокотовић се претежно бавио графиком. Израдио је више циклуса бакрописних листова „Из Италије" (1913), „По Македонији" (1914) и шест мапа посвећених старом Загребу, старом Београду, Рабу,[3] Трогиру, Хвару и Дубровнику (1920 — 1931).

Након што је илустрована миланска ревија „Ил Секоло XX”. објавила његове три репродукције фирентинских бакрописа, од којих су неки били са специфичним штимунгом мистичног и симболичког предзнака, уврстио се међу признатије ствараоце графичке продукције.[4]

По завршетку Другог светског рата, од 1945. године Кокотовић се определио за ратну тематику у којој доминира његов изражајни графички језик створен и ослањањем на дискретне црно-беле контрасте, а касније тежњи ка синтетизовању графичких линија, што га је довело до сведених, једноставних облика. Из тог период стварања 1950. године настала је Кокотовићева графичка мапа састављена од 12 бакрописа с мотивима из Народноослободилачке борбе народа Југославије, коју је назвао: Трагом IV. и V. офензиве.

Поред графике, бавио се и сликањем у уљу и акварелу, а од тема претежно пејзажа са наглашеним колоритом и портрета. Такав је нпр. његов портрет Ђорђа Медаковића, сликан 1941. године.

Заокупљен егзотиком и романтичарским номадизмом, гравирао је, неретко и импресионистичком доживљају, српске средњовековне градове (документујући њихову оријенталну архитектуру), културне споменике и специфичну атмосферу (Врата Високих Дечана, Призрен, Грачаница, Из Скопља, Џамија у ноћи, Косовска Митровица).[5]

Остаће запамћен и по томе што је на првом спрату, зграде карловачког „Зориног дома”, уредио атеље у коме је 1917. и 1919. године приредио две самосталне изложбе, на којима су излагане и графике, међу којима посебно место заузимају оне с карловачким мотивима које представљају прве модерне графике старог Карловца.[6]

Изложбе уреди

Душан Кокотовић је излагао самостално у:

  • Карловцу (1917, 1919),[7]
  • Загребу (1924,[8] 1930—31, 1934.[9]).

На групним изложбама излагао је:

  • На изложбама друштва »Медулић« (Љубљана 1909, Загреб 1910),
  • Југославенској уметничкој изложби (Београд 1912),
  • Графичкој изложби (Загреб 1912),
  • Међународној графичкој изложби (Загреб 1914),
  • Прољетном салону (Загреб 1916–28),
  • Изложби југословенских уметника (Париз 1919),
  • Иложбама југославенске графике (Цирих, Санкт Гален 1926; Лавов 1927; Меџ, 1933),
  • Изложба Загребачких умјетника (Загреб 1934—36),
  • Пола вијека хрватске умјетности (Загреб 1938–39),
  • Хрватски умјетници (1940),
  • Хрватски умјетници у НДХ (Загреб 1941–44),
  • Хрватска умјетност (Берлин, Беч, Братислава 1943)
  • Изложбе УЛУХ-а (од 1946),
  • Сликарство и вајарство народа Југославије (Београд, Загреб, Љубљана, Москва, Лењинград, Праг 1946–48),
  • Изложба петорице (Загреб 1950).

Посмртно дала су му излагана на изложбама:

  • Изложба „Медулића” (Загреб 1962),
  • Експресионизам и хрватско сликарство (Загреб 1980),
  • Хрватска модерна (Ријека 1992),
  • Велики хрватски графичари XX. века. (Славонски Брод 1995).

Напомене уреди

  1. ^ Школску 1917./18. годину провео је у педагошкој служби, као помоћни учитељ цртања у карловачкој гимназији.

Извори уреди

  1. ^ а б в г д ђ N., J. „Izložba grafika Dušana Kokotovića”. www.portalnovosti.com. Novosti, 2015. Приступљено 22. 4. 2020. 
  2. ^ N. S.: U spomen slikara Dušana Kokotovića. Narodni list, 1953, 8. X, str. 4.
  3. ^ I. Delalle (I. D.): Bakropisi Raba Dušana Kokotovića. Novo doba, 6(1923) 18. VIII, str. 3.
  4. ^ Pepelko, Ružica. „Kokotović, Dušan U: Hrvatski biografski leksikon”. Leksigografski zavod Miroslav Krleža (2009). Приступљено 22. 4. 2020. 
  5. ^ G. Gamulin: Hrvatsko slikarstvo XX. stoljeća, 1. Zagreb 1987.
  6. ^ K. Strajnić: Dvije izložbe. Narodne novine, 83(1917) 19. IV, str. 1–2.
  7. ^ U. Donadini: Kokotovićeva izložba. Kokot, 2 (1917) 10, str. 158.
  8. ^ S. Ilijić: Grafička izložba Dušana Kokotovića u Zagrebu. Hrvatski list, 5 (1924) 1. V, str. 2.
  9. ^ I. Franić: Izložba slika Dušana Kokotovića. Narodne novine, 100 (1934) 13. III, str. 4.

Литература уреди

  • V. Lunaček: Kolektivna izložba Dušana Kokotovića. Obzor, 65 (1924) 122, str. 1–2.
  • V. Jurković: Radirungi D. Kokotovića sa Hvara. Slobodna tribuna, 5 (1925) 28. II, str. 4.
  • V. Lunaček: D. Kokotović, Hvar. Obzor, 66(1925) 10, str. 1.
  • S. Tomašić: Dušan Kokotović. Pokret, 2 (1925) 16. V, str. 3.
  • Bsh.: Dušan Kokotović (razgovor). Novosti, 24 (1930) 1. XI, str. 11.
  • Izložba slika Dušana Kokotovića. Svijet, 5 (1930) X/18, str. 445.
  • J. Horvat (h.): Dubrovački vidici. Jutarnji list, 20 (1931) 21. X, str. 7.
  • I. Šrepel (Ivo Š-l.): Kokotovićeva izložba. Jutarnji list, 23 (1934) 18. III, str. 19.
  • J. Draganić: Izložba zagrebačkih umjetnika. Novosti, 30(1936) 177, str. 12.
  • Epilog jedne dubrovačke afere. Jugoslavenski list, 19(1936) 34, str. 9; 35, str. 8; 37, str. 8.
  • Jugoslovenska grafika 1900–1950 (katalog izložbe). Beograd 1977, 12, 28, 250 –251.
  • P. Skutari: Karlovačko slikarstvo od 1900. do danas (katalog izložbe). Karlovac 1978, 5, 15.
  • P. Prelog: Proljetni salon 1916–1928 (katalog izložbe). Zagreb 2007.
  • Bibliografija raspravе i članci LZ, 12. Zagreb 1977.

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Душан_Кокотовић&oldid=26873958”