Отворите главни мени

Душан Петровић Шане (Крагујевац, 28. јун 1914Београд, 21. јул 1977), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СР Србије и СФРЈ, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије.

ДУШАН ПЕТРОВИЋ ШАНЕ
Stevan Kragujevic, Dusan Petrovic Sane, narodni heroj i drustveno-politicki radnik, 1965.JPG
Душан Петровић Шане
Датум рођења (1914-06-28)28. јун 1914.
Место рођења Крагујевац
 Краљевина Србија
Датум смрти 21. јул 1977.(1977-07-21) (63 год.)
Место смрти Београд,  СР Србија
 СФР Југославија
Члан КПЈ од 1935.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Служба НОВ и ПО Југославије
Чин генерал-мајор у резерви
Народни херој од 5. јула 1952.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Садржај

БиографијаУреди

Рођен је 28. јуна 1914. године у Крагујевцу. После завршене основне школе и два разреда гимназије, морао је, због лошег материјалног стања, да прекине школовање и пређе на каменорезачки занат, којим се бавио његов отац.

Још у току учења заната дошао је у додир с радничким покретом. Од 1933. године активно је радио у синдикалном покрету Крагујевца. Био је секретар Месног синдикалног већа у Крагујевцу од 1935. до 1937. године. У чланство Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) је примљен 1934, а у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) децембра 1935. године. Био је један од организатора и руководилаца штрајкова радника у Крагујевцу 1937. године.

Када је 1937. године дошло до великих провала у партијској организацији у Крагујевцу, повлачи се у илегалност, настављајући рад у селима око Крагујевца, где је илегално живео пет месеци. Почетком 1938. године, у обновљеној партијској организацији, изабран је за секретара МК КПЈ за Крагујевац и члана Обласног комитета КПЈ за крагујевачку област.

До Другог светског рата, углавном је политички деловао у Крагујевцу. Као делегат партијске организације Крагујевца, учествовао је на партијском саветовању Централног комитета КПЈ, јуна 1939, под Шмарном гором у Словенији, и на Петој покрајинској конференцији КПЈ за Србију, јуна 1940. године, у Београду. Због револуционарног рада, више пута је хапшен и саслушаван, али, у недостатку доказа, није осуђиван.

Народноослободилачка борбаУреди

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, по директиви Покрајинског комитета КПЈ за Србију, као инструктор ПК прелази на партијски рад у Окружно повереништво КПЈ за Аранђеловац, где је радио на повезивању и јачању партијских организација и припремању устанка. Организовао је прикупљање оружја и учествовао у формирању Првог шумадијског партизанског одреда, у коме је био заменик политичког комесара.

После повлачења партизанских снага из Србије у Санџак и источну Босну, новембра 1941. године, остао је по партијском задатку у аранђеловачком округу. Учествовао је, маја 1942. у формирању партизанске чете, која је успешно извела многе диверзије, окупљала нове борце и прерасла у Одред, а касније и бригаду. Од 1942. године је секретар ОК КПЈ за Крагујевац и у најтежим условима илегалног рада у овом округу радио је на учвршћивању партијских организација и организовању партизанских јединица. У току 1943/44, поред партијског рада, највише је пажње посвећивао формирању шумадијских бригада. Године 1944. године постао је члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију.

Послератна каријераУреди

После ослобођења Југославије, налазио се на одговорним партијским и државним дужностима у Социјалистичкој Републици Србији и СФР Југославији. Од 1945. до 1949. године био је председник Главног одбора Савеза синдиката Србије. У својству члана југословенске делегације, учествовао је на конференцији Светске синдикалне организације у Лондону, 1944. године, и на конгресу у Паризу, 1945. године. За народног посланика је биран на свим изборима од 1945. године.

Био је члан Председништва АСНОС-а, потпредседник Владе Србије и потпредседник Извршног већа НР Србије (1948—1953), потпредседник Народне скупштине Србије (19531958) и председник Скупштине Србије (1963—1969), затим председник Савеза синдиката Југославије (1969—1974). Члан Главног одбора ССРН Србије и Извршног одбора Савезног одбора ССРН Југославије. Био је први председник Главног одбора Савеза бораца Србије (1948—1962) и члан Извршног одбора СУБНОР-а Југославије.

Члан Централног комитета Савеза комуниста Србије био је од Првог конгреса, маја 1945. године, организациони секретар ЦК СК Србије (1949) и члан Извршног комитета ЦК СК Србије. Биран је за члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије, је био од Петог до Десетог конгреса, био је члан Извршног комитета ЦК СКЈ и члан Председништва СКЈ од 1966. године. Од 1974. године налазио се на дужности председника ССРН Југославије и члана Савета федерације.

Умро је у Београду 21. јула 1977. године. Сахрањен је у посебном меморијалном комплексу код Аранђеловца.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 5. јула 1952. године.

ЛитератураУреди