Еводија (Tetradium daniellii (Benn.) T.G.Hartley) припада роду Tetradium који обухвата девет врста дрвећа из умерене и тропске источне Азије. Раније је врста била сврстана у род Euodia/Evodia, али је данас овај род ограничен на тропске врсте. Епитет врсте додељен је у част Вилијама Данијела (William Freeman Daniell, 1818-1865), наредника британске војске и ботаничара.Поред најчешћег назива еводија, код нас се користе и називи корејски багрем или пчелиње дрво, што истиче њен значај као медоносне врсте.

Еводија
Стабла еводије иза грина на голф терену Аде Циганлије.
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
T. daniellii
Биномно име
Tetradium daniellii
(Benn.) T.G.Hartley
Синоними
  • Ampacus daniellii (Benn.) Kuntze
  • Evodia daniellii (Benn.) F.B.Forbes et Hemsl.
  • Euodia daniellii (Benn.) Hemsl.
  • Euodia delavayi Dode
  • Euodia henryi Dode
  • Euodia hupehensis Dode
  • Euodia labordei Dode
  • Euodia sutchuenensis Dode
  • Euodia velutina Rehder et E.H. Wilson
  • Euodia vestita W.W. Sm.
  • Zanthoxylum bretschneideri Maxim.
  • Zanthoxylum daniellii Benn.
Цвасти еводије.
Скупине мешака еводије.
Семе еводије.
Клијавци еводије.


Опис врсте уреди

Еводија је ниже листопадно дрво, до 15 m; широке, кишобранасте, заобљене круне и брзог раста у младости. Кора је сива и глатка.

Листови су наспрамни, крупни 45 cm дуги, непарно перасто сложени, састављени од седам до 11 јајастих сјајних тамно зелених лиски, на којима је 7-14 секундарних нерава са сваке стране главног нерва. Миришљави листови задржавају боју током вегетације. У јесен лист не мења боју и опада зелен или жућкастозелен.

Цветови су петочлани (ређе четворочлани) ситни, двополни, розељубичасти или бели, у заравњеним гроњама широким 10-15 cm. Јаког су мириса и интензивне боје; богати су нектаром и поленом. Чашични листићи 0,5-1,5 mm, крунични 3-5 mm споља голи, изнутра слабо или понекад густо длакави. Натцветни тучак длакав између карпела, остали део мање длакав или го. По два семена заметка у карпели. Цвета веома обилно током јула и августа, сваке године. Период цветања је дуг и траје до четири недеље. Цветне дршке су црвенкасте боје. Распоред цветова је такав да се функционално мушки цветови јављају терминално, а женски латерално.

Плод је двосемени пуцајући мешак. Из једног цвета настаје 5 зракасто распоређених длакавих или голих мешака 5-11 mm дугих, крушкастог облика са кљунастим врхом. Плодоноси већ у четвртој години живота. Од два семена у плоду обично је доње штуро. Сјајно црно елипсоидно семе, 2,5–4 mm, сазрева у октобру и новембру, када се и сакупља. Орнитохорно је.[1][2][3]

Ареал уреди

Пореклом је из Кореје и југозападне Кине. Јавља се у шумама, ободу шума, на отвореним падинама до 3200 m надморске висине.[3]

Биоеколошке карактеристике уреди

Хелиофит који не захтева посебне услове гајења. Врста није пробирљива према земљишту, како према pH вредности тако и према текстури, иако најбоље подноси сува и песковита. Успешно расте у зонама у којима је средњи годишњи минимум температуре ваздуха од -18 °C до -15 °C). Отпорна је на градске услове и загађеност ваздуха.[3]

Значај уреди

Еводија због своје карактеристике касног и обилног цветања има велики декоративни значај. Јул и август је период када мали број врста формира цветове, па дрво еводије доприноси визуелном ефекату зелених простора, током касног лета. Богата продукција нектара и полена, еводију сврстава у значајне медоносне врсте. О њеном значају као медоносне врсте говори и податак да је 1ha засада еводије довољан за 500-1000 kg меда колики је и принос багрема најпознатије медоносне врсте дрвета. Мед је светле боје и прилично ароматичног укуса, дуго не кристалише[4] Позната је и њена широка примена у фармацији.[1]

Размножавање уреди

Размножава се семеном. Као подлога за калемљење користи се Phellodendron[5][6].

Референце уреди

  1. ^ а б Колесников, А. И. (1974): Декоративная дендрология, Издательство Лесная промышленность, Москва.
  2. ^ Флора Кине: “Tetradium daniellii”
  3. ^ а б в Krussman G. (1986): Manual of Cultivated Broadleaved Trees and Shrubs, Batsford.
  4. ^ Умељић, Б. (1999): У свету цвећа и пчела. Атлас медоносног биља. Први део. Крагујевац.
  5. ^ Грбић, М. (2004): Производња садног материјала - Вегетативно размножавање украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. Београд ISBN 978-86-7602-009-6
  6. ^ Welson, S.H. (1968): Incompatibility survey among horticultural plants. Department of Horticulture. University of Saskatchewan, IPSS.