Екофашизам је теоретски политички модел у којем би ауторитарна влада захтевала од појединаца да жртвују своје интересе "органској целини природе".[1]

Неки писци су га користили да би се позвали на хипотетичку опасност будућих дистопијских влада, које би могле прибећи фашистичкој политици да би се решиле еколошке проблеме.[1] Други писци су га користили за позивање на сегменте историјских[2][3] и модерних[4] фашистичких покрета који су се фокусирали на питања животне средине.

Дефиниција уреди

Историчар заштите животне средине Мајкл Цимерман дефинише "екофашизам" као "тоталитарну владу која захтева од појединаца да жртвују своје интересе за добробит земље, схваћене као сјајна мрежа живота или органска целина природе, укључујући људе и њихове државе".[1]

Цимерман тврди да, иако до сада није постојала ниједна екофашистичка влада, "њени важни аспекти могу се наћи у немачком националсоцијализму, чији је један од централних слогана био, "Крв и земља"".[1]

Идеолошки корени уреди

Нацизам уреди

Аутори Јанет Биел и Питер Штауденмајер сугерирају да је синтеза фашизма и екологије започела нацизмом. У својој књизи Екофашизам: Поуке из немачког искуства примећују интересовање Нацистичке странке за екологију и сугеришу да је њихово интересовање "повезано са традиционалним аграрним романтизмом и непријатељством према урбаној цивилизацији". Ричард Даре, водећи нацистички идеолог који је измислио термин "крв и земља", развио је концепт нације која има мистичну везу са својом домовином, и као таква нација је била дужна да брине о земљи. Због тога савремени екофашисти наводе Нацистичку странку као исходиште екофашизма.[5][6]

Колегиум Хуманум уреди

Колегиум Хуману је била екофашистичка организација која је постојала у Немачкој од 1963. до 2008. године. Основана је 1963. године као клуб, прво је била активна у немачком еколошком покрету, а затим је од раних 1980-их постала крајње десничарска политичка организација и забрањена је 2008. године када је савезни министар унутрашњих послова Волфганг Шаубле забранио због "наставка порицања холокауста".

Савитри Деви уреди

Савитри Деви је била истакнута поборник езотеричног нацизма и дубинске екологије. Била је фанатична присталица Хитлера и Нацистичке странке од 1930-их па надаље, подржавала је и активизам за заштиту животиња. Деви је такође била вегетаријанка од малих ногу и у својим радовима износила је ставове еколога. Написала је Обарање Мушкарца 1959. године у Индији, у којој је изјавила своје ставове о правима и природи животиња. Према њеним речима, људска бића не стоје изнад животиња; али по њеним еколошким ставовима, људи су прилично део екосистема и требало би да поштују сав живот, укључујући животиње и целу природу. Због своје двоструке преданости и нацизму и дубокој екологији, сматра се утицајном личношћу у екофашистичким круговима.[7][8]

Тед Качински уреди

Тед Качински, познатији као "Унабомбер", фигура је за коју се наводи да има велики утицај на екофашистичку мисао. Између 1978. и 1995. године Качински је покренуо кампању терористичког бомбардовања чији је циљ био подстицање револуције против модерног индустријског друштва, у име повратка човечанства у примитивно стање, предложио је човечанству већу слободу уз заштиту животне средине. 1995. Качински је понудио да заврши кампању бомбардовања ако Вашингтон пост или The New York Times објаве његов манифест који је садржао 35,000 речи. У нади да ће спасити животе, обе новине су се сложиле с тим условима. Манифест није ометао само модерно индустријско друштво већ и "левичаре".[9] Качински је такође критиковао десницу због подршке технолошком и економском напретку, док је кукао због пропадања традиције, наводећи да технологија нагриза традиционални друштвени обичај који конзервативци и десничари желе заштитити, а конзервативце је назвао "будалама".[10]

Повезаност са насиљем и масовним пуцњавама уреди

Екофашизам је такође повезан са разним нападима, као нпр. са Брентоном Тарантом, нападачом на џамију у Крајстчерчу 2019. године. који себе описивао као екофашисту,[11][12] етнонационалисту и расисту[13] у свом манифесту Велика замена, која је названа по крајње-десничарској теорији завере која је настала у Француској.[14] Патрик Крузиус који је осумњичени пуцач током пуцњаве у Ел Пасу 2019. године је написао манифесто сличном оном који је Тарант написао, а у манифесту је исказао своју подршку Бренту Таранту и његовим идејама.[15][16][17][18]

Критика уреди

Често се износе оптужбе за екофашизам, али се оне обично напорно негирају.[19][20] Такве оптужбе долазе с обе стране политичког спектра. Они са политичке левице то виде као напад на људска права, као што је термин користио социјални еколог Мари Букчин. Прекршитељи политичке деснице укључују Раша Лимбоа и друге конзервативце. У потоњем случају, то је често хиперболички термин за све еколошке активисте, укључујући и више главних група као што су Гринпис и Сијера Клуб.[20]

Такође види уреди

Референце уреди

  1. ^ а б в г Zimmerman, Michael E. (2008). „Ecofascism”. Ур.: Taylor, Bron R. Encyclopedia of Religion and Nature, Volume 1. London, UK: Continuum. стр. 531—532. ISBN 978-1-44-112278-0. 
  2. ^ "...the phenomenon one might call "actually existing ecofascism", that is, the preoccupation of authentically fascist movements with environmentalist concerns". Peter Staudenmeier, "Fascist Ecology: The 'Green Wing' of the Nazi Party and its Historical Antecedents in Germany". In "Ecofascism: Lessons from the German experience", by Janet Biehl and Peter Staudenmaier, 1995. Staudenmeier's and Biehl's book was based on the research results of Marie-Luise Heuser, "Was grün begann endete blutigrot. Von der Naturromantik zu den Reagrarisierungs- und Entvölkerungsplänen der SA und SS". In: Dieter Hassenpflug (Hrsg.): Industrialismus und Ökoromantik. Deutscher Universitätsverlag, 1991, ISBN 9783824440771. She showed that the SS extermination programs were based on ecological motives.
  3. ^ Olsen, Jonathan. Nature and Nationalism: Right-Wing Ecology and the Politics of Identity. New York: St. Martin’s Press.
  4. ^ Matthew Phelan (2018-10-22). „The Menace of Eco-Fascism”. New York Review of Books. 
  5. ^ Wilson, Jason (19. 3. 2019). „Eco-fascism is undergoing a revival in the fetid culture of the extreme right”. The Guardian. Приступљено 19. 1. 2020. 
  6. ^ Bennett, Tom (10. 4. 2019). „Understanding the Alt-Right's Growing Fascination with 'Eco-Fascism'. Vice. Приступљено 19. 1. 2020. 
  7. ^ „Savitri Devi: The mystical fascist being resurrected by the alt-right”. BBC. 29. 10. 2017. Приступљено 19. 1. 2020. 
  8. ^ Manavis, Sarah (21. 9. 2018). „Eco-fascism: The ideology marrying environmentalism and white supremacy thriving online”. New Statesman. Приступљено 19. 1. 2020. 
  9. ^ Didion, Joan (23. 4. 1998). „Varieties of Madness”. The New York Review of Books. Архивирано из оригинала 13. 8. 2017. г. 
  10. ^ Washington Post (1997). „The Unabomber Trial: The Manifesto”. 
  11. ^ Koziol, Michael. „Christchurch shooter's manifesto reveals” (March 15, 2019). Sydney Morning Herald. 
  12. ^ Achenbach, Joel (18. 8. 2019). „Two mass killings a world apart share a common theme: 'ecofascism': Environmental groups denounce racists who cloak themselves in green”. The Washington Post — преко ProQuest. 
  13. ^ Fisher, Marc; Achenbach, Joel. „Boundless racism, zero remorse: A manifesto of hate and 49 dead in New Zealand”. The Washington Post. Приступљено 16. 9. 2019. 
  14. ^ Darby, Luke (5. 8. 2019). „How the 'Great Replacement' conspiracy theory has inspired white supremacist killers”. The Telegraph. London — преко ProQuest. 
  15. ^ Noack, Rick (6. 8. 2019). „Christchurch endures as extremist touchstone, as investigators probe suspected El Paso manifesto”. The Washington Post — преко ProQuest. 
  16. ^ Owen, Tess (6. 8. 2019). „Eco-Fascism: the Racist Theory That Inspired the El Paso and Christchurch Shooters”. Vice. 
  17. ^ Lennard, Natasha (5. 8. 2019). „The El Paso Shooter Embraced Eco-Fascism. We Can't Let the Far Right Co-Opt the Environmental Struggle.”. The Intercept. 
  18. ^ Darby, Luke (7. 8. 2019). „What Is Eco-Fascism, the Ideology Behind Attacks in El Paso and Christchurch?”. GQ. Приступљено 28. 8. 2020. 
  19. ^ Orton, David (фебруар 2000). „Ecofascism: What is It? A Left Biocentric Analysis”. home.ca.inter.net. Приступљено 29. 6. 2014. 
  20. ^ а б „Green historian to Brandis: My Work's Been Abused”. The Sydney Morning Herald. 13. 11. 2003. Приступљено 9. 10. 2010.