Емил Зола
Емил Зола[1] (франц. Émile Zola; Париз, 2. април 1840 — Париз, 29. септембар 1902[2]) био је француски романописац и оснивач и представник натуралистичког правца.[3] Он је био главна фигура у политичкој либерализацији Француске и ослобађању лажног оптуженог и осуђеног војног официра Алфреда Драјфуса, што је он исказао у реномираном новинском наслову J'Accuse…! Зола је био номинован за прву и другу Нобелову награду за књижевност 1901. и 1902. године.[4][5]
| Емил Зола | |
|---|---|
 Емил Зола | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 2. април 1840. |
| Место рођења | Париз, Француска |
| Датум смрти | 29. септембар 1902. (62 год.) |
| Место смрти | Париз, Француска |
| Образовање | Lycée Saint-Louis |
| Књижевни рад | |
| Утицаји од | Оноре де Балзак |
| Утицао на | Џорџ Орвел |
| Најважнија дела | |
| Потпис |  |
Биографија Уреди
Од оца Италијана наслеђује жив темперамент и неисушну енергију којом ће бранити своје књижевне и друштвене погледе. Године 1898. уплетен је у аферу Драјфус пишући отворено писмо председнику Републике (франц. J'accuse — Оптужујем !) у којем је тражио ревизију процеса.
Иако је у књижевност ушао као романтичар, Зола се у каснијим делима не задовољава методама објективног реализма, већ под утицајем наглог развоја природних наука покушава да и у литеретури уведе научне методе, те развија теорију тзв. експерименталног романа.[6]
Своје теоретске погледе настојао је остварити у циклусу „Ругон-Макарови“ или „Природна и друштвена историја једне породице под Другим царством“ (Histoire naturelle et sociale d'une famille sous le Second Empire, 1871 — 1893), где је у 20 романа приказао физичко и морално пропадање појединих чланова породице Ругон-Макарт услед њиховог хередитарног оптерећења; уједно је и дао и пресек кроз разне друштвене средине у доба Другог царства и оживео преко 1000 лица.
Међу романима из тог циклуса нелазе се и најпознатија Золина дела као: Трбух Париза (Le Ventre de Paris, 1873), Јазбина (L'Assommoir, 1877), Нана[7] (1879), Жерминал[8] (Germinal, 1885), Човек-звер (La Bête Humaine, 1890) и др.
Мање су значајнији његови каснији циклуси „Три града“ (Trois Villes - Lourdes 1894, Rome 1896, Paris 1898) и недовршена тетрологија „Четири јеванђеља“ - Плодност, Рад, Истина и Правда (Les Quatres Evangiles - Fécondité (1899), Travail (1901), Vérité (1903), Justice (недовршено)).
Мада је Зола несумњиво један од најзначајнијих француских књижевника, високу уметничку вредност достиже једино у описима масовних сцена, где је правом епском снагом знао приказати инстинкт гомиле, док му је главни недостатак у површној карактеризацији ликова и недостатку психолошке уверљивости.
Зола као теоретичар Уреди
Теорију натурализма први је обликовао Емил Зола у расправама Романописци натуралисти и Експериментални роман, и у предговору романа Thérèse Raquin. Он је оснивач и вођа натуралистичке школе. При томе се Зола руководио са три надахнућа из подручја науке која ће сачињавати подлогу натурализма. Прво од њих је позитивизам Огиста Конта који ставља тежиште на искуство и задовољава се чињеницама па стога Зола предлаже истраживање у књижевности као методу која се темељи на искуству. Такође на њега утиче и дело Клода Бернарда Увод у студије експерименталне медицине, па стога његов циљ постаје увођење строге научности у роман и јавља се тенденција да књижевност друге половине деветнаестог века постане књижевност експерименталног романа. Трећи је чинилац теорија Иполита Тена која истиче три темељна обележја која одређују лик у књижевном делу: средина, наслеђе и тренутак. Дакле Зола жели да покаже да човек не постоји сам за себе као производ случајности и појединачне загонетке, већ као последица низа појава попут већ споменутог утицаја наслеђа и средине у којој живи.
Појам експерименталног романа односи се на начин на који писац прикупља грађу и ствара роман. Зола је сматрао да је дужност писца да са фотографском тачношћу пренесе стварност на папир, да је искаже па макар и на драстичан начин, али да се притом служи и методом експеримента тј. попут научника да проучава различите темпераменте у сукобу страсти и утицај околине на ликове. Након тога писац узима лик одређен наслеђем и ставља га у тај контекст. Зола роман дефинише као „део природе виђен кроз извесни темперамент”.
Главни јунаци престају бити појединци, а постају масе јер се пишчево занимање усредоточује на колективну и слепу снагу друштва. Натуралисти су приказивали ликове из свих друштвених слојева као критику реалистима (Балзака и Стендалу) који су у својим делима приказивали узвишене, титанске ликове. Од битних карактеристика које су заступали истиче се и инсистирање на најружнијим и најтамнијим призорима људског живота, тзв. „естетици ружноће”. Разоткрива се социјална и морална изопаченост ликова, човекова животињска страна, злочин, душевна болест, груба и настрана сексуалност, друштвена дегенерираност… Мотивација људског понашања своди се на биолошку, што значи да су ликови осликани попут људских животиња чије понашање одређују страсти и нагони, а везано уз то приказује се људска огољелост и суровост. Пожељном се особином сматра објективност писца који престаје бити „свезнајући приповедач”, а Зола заговара потискивање стваралачке имагинације, јер сматра да су се уметници беспотребно препустили маштању пуном лажног сјаја, описујући неки други свет без брига, улепшан колико год може бити, док су у стварности људи нервозни, забринути слаби и истрошени.
Бранио је темперамент истичући како је романтизам, којег је у младости веома волео, само хрпа сентименталних пренемагања. Машта за њега, као и за цели натурализам, не представља главну одлику писца. Главна је одлика осећање стварности, догађаја који остављају снажан утисак, који се памте, изражавање стварног света који нас окружује - у томе се састоји сва техника оригиналности. Свака необична измишљотина је одбачена, нема интрига ни изненађења, а фабула има свој логични развој. Интерес писца је да дело буде што обичније, општенитије односно типичније. Натуралистичко дело осуђује свако претеривање уметинка, а натуралистички јунак је увеличана личност коју води жеља за потврђивањем снаге. Золин кредо био је: „Нећу све што није живот, темперамент, стварност ! ”
Библиографија Уреди
- Клодова исповест La Confession de Claude (1865)
- Тереза Ракен Thérèse Raquin (1867)
- Мадлен Фера Madeleine Férat (1868)
- Експериментални роман Le Roman Experimental (1880)
- Циклус Ругон-Макарови Les Rougon-Macquart
- Богатство Ругона La Fortune des Rougon (1871)
- Ловина La Curée (1871 — 1872)
- Трбух Париза Le ventre de Paris (1873)
- Освајање Пласана La Conquête de Plassans (1874)
- Грех опата Муреа La Faute de l'Abbé Mouret (1875)
- Његова екселенција Ежен Ругон Son Excellence Eugène Rougon (1876)
- Тровачница L'Assommoir (1877)
- Једна љубавна страница Une Page d'amour (1878)
- Нана Nana (1880)
- Pot-Bouille (1882)
- Au Bonheur des Dames (1883)
- Животна радост La Joie de vivre (1884)
- Жерминал Germinal (1885)
- Дело L'Oeuvre (1886)
- Земља La Terre (1887)
- Сан Le Rêve (1888)
- Човјек-звијер La Bête Humaine (1890)
- Новац L'Argent (1891)
- Слом La Débâcle (1892)
- Доктор Паскал Le Docteur Pascal (1893)
- Циклус Три града Trois villes
- Циклус Четири јеванђеља Quatre évangiles
Референце Уреди
- ^ „Emil Zola”. Edukacija. Приступљено 03. 2. 2018.
- ^ „Emile Zola Biography (Writer)”. infoplease. Приступљено 15. 7. 2011.
- ^ „Емил Зола”. Поезија. Архивирано из оригинала 01. 02. 2018. г. Приступљено 31. 1. 2018.
- ^ „Nomination Database - Literature - 1901”. Nobelprize.org. Приступљено 07. 2. 2014.
- ^ „Nomination Database - Literature - 1902”. Nobelprize.org. Архивирано из оригинала 17. 12. 2013. г. Приступљено 07. 2. 2014.
- ^ „Емил Зола”. Цитати и изреке. Приступљено 31. 1. 2018.
- ^ „Nana”. Pogled kroz reči. Приступљено 03. 2. 2018.
- ^ „Žerminal”. Lektira. Приступљено 03. 2. 2018.
Литература Уреди
- Borie, Jean (1971). Zola et les mythes: ou, de la nausée au salut. Pierres vives (на језику: French). Paris: Éditions du Seuil. OCLC 299742040.
- Brown, Frederick (1995). Zola: A Life. New York City: Farrar, Straus and Giroux. ISBN 978-0-374-29742-8. OCLC 31044880.
- Ellis, Havelock (1898). „Zola”. Affirmations. London: Walter Scott. стр. 131—157.
- Hemmings, F.W.J. (1966). Émile Zola. Oxford: Clarendon Press. OCLC 3383139.
- Lukács, György (1950). Studies in European Realism: A Sociological Survey of the Writings of Balzac, Stendhal, Zola, Tolstoy, Gorki and Others. Translated by Edith Bonee; foreword by Roy Pascal. London: Hillway Publishing. OCLC 2463154.
- Mitterand, Henri (1986). Zola et le naturalisme [Zola and Naturalism]. Que sais-je? (на језику: French). Paris: Presses Universitaires de France. ISBN 978-2-13-039642-0. OCLC 15289843.
- Mitterand, Henri (1999). Zola (на језику: French). Paris: Fayard. ISBN 978-2-213-60083-3. OCLC 659987814.
- Newton, Joy (1967). „Émile Zola: impressionniste”. Cahiers naturalistes (на језику: French). 33. стр. 39—52.
- Newton, Joy (1967). Cahiers naturalistes (на језику: French). 34. стр. 124—138.
- Wilson, Angus (1952). Émile Zola: An Introductory Study of His Novels. London: Secker and Warburg. OCLC 818448.
Спољашње везе Уреди
- J´accuse ...! — Емил Зола, Алфред Драјфус, и највећи новински чланак у историји“, Доналд е. Вилкес млађи из Flagpole Magazine
- J´accuse
- Породично стабло Ругон-Макарт породица
- Биографија, библиографија
- Life of Émile Zola on NotreProvence.fr
- Émile Zola at InterText Digital Library
- Émile Zola at Livres & Ebooks
- Émile Zola exhibition at the Bibliothèque nationale de France
- Livres audio gratuits pour Émile Zola Архивирано на сајту Wayback Machine (31. децембар 2010)
- Woehr, Jack J. (2004). „The Rougon-Macquart Novels of Emile Zola (for English-speaking Readers)”. Приступљено 28. 1. 2011.
- Works about Émile Zola at the Internet Archive
- Émile Zola на сајту Пројекат Гутенберг (језик: енглески)
- Дела Émile Zola на сајту Фејдид пејџ Канада
- Емил Зола на сајту Internet Archive (језик: енглески)
- Емил Зола на сајту LibriVox (језик: енглески)
- References to Émile Zola in historic European newspapers
- Emile Zola Writes a Letter to Alfred Dreyfus at the Height of the Dreyfus Affair
