Дебарско-велешка епархија
Дебарско-велешка епархија (грч. Μητρόπολη Δεβρῶν καί Βελισσοῦ), односно Велешко-дебарска епархија (чест назив у историографији, са обрнутим редоследом) бивша је епархија Цариградске патријаршије, која је постојала између 1873. и 1920. године, када је прикључена Српској православној цркви и преуређена путем поделе њеног дотадашњег подручја између суседних епархија.[1][2][3][4]
| Дебарско-велешка епархија Цариградска патријаршија | |
|---|---|
| Основни подаци | |
| Сједиште | Кичево |
| Држава |  Османско царство, Краљевина Србија, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца |
| Основана | 1873. |
| Укинута | 1920. |
| Архијереј | |
| Архијереј | Варнава (Росић) (последњи администратор) |
| Чин архијереја | митрополит |
| Титула архијереја | митрополит дебарско-велешки |
Историја уреди
Када је Бугарска егзархија током 1872. године успела да одвоји значајан део верника дотадашњих епархија Велешке и Дебарске, Цариградска патријаршија је донела одлуку да те епархије споји у једну, под називом: Дебарско-велешка епархија. Епархијско седиште било је у Кичеву.
Тек за време управе дебарско-велешког митрополита Партенија Галаса (1907-1913) који је често одсуствовао из епархије због синодских послова у Цариграду, словенско становништво ове епархије је уз помоћ Краљевине Србије успело да се избори да архимандрит Варнава (Росић) буде постављен на службу викарног епископа у овој епархији, са титулом: епископ главинички. Након ослобођења 1913. године, када је митрополит Патреније премештен у Мелничку епархију, епископ Варнава је преузео пуну управу над Дебарско-велешком епархијом.[5]
Дебарско-велешка епархија постолаја је до 1920. године, када је прикључена Српској православној цркви и раздељена на суседне епархије при новој црквеној организацији у Јужној Србији, тако да је Велес потпао под Скопску, а Дебар под Охридску епархију.
Митрополити уреди
Дебарско-велешки митрополити Цариградске патриаршије (Δεβρών και Βελισσού)
| Портрет | Име и презиме | Време службе | Напомене |
|---|---|---|---|
| Антим Гедзис | 1873 — 1876 (први пут) | ||
| Калиник | 1876 — 1880 | ||
| Антим Гедзис | 1880 — 1887 (други пут) | ||
| Методије Папаемануил | 1887 — 1891 | ||
| Антим Пелтекис | 1891 — 1900 | ||
| Поликарп Теологидис | 1900 — 1907 | ||
|
Партеније Галас | 1907 — 1913 | Варнава Росић је 10. априла 1910. хиротонисан у Цариграду на службу помоћног епископа у овој епархији, са насловом: епископ главинички. |
|
Варнава Росић (викарни епископ) | 1913 — 1920 | Као викарни епископ, Варнава је поред привремене управе у Велешко-дебарској епархији почевши од 1913. године управљао и српским деловима суседних епархија: Преспанско-охридске, Пелагонијске, Воденске, Пољанске и Струмичке |
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Грујић 1926, стр. 326-327.
- ^ Αγγελόπουλος 1970, стр. 272-284.
- ^ Калезић 2002, стр. 334.
- ^ Станић 2016, стр. 77-108.
- ^ Јагодић 2012, стр. 101-135.
Литература уреди
- Αγγελόπουλος, Αθανάσιος Α. (1970). „Το επισκοπικό ζήτημα της επαρχίας Δεβρών και Βελισσού” (PDF). Μακεδονικά. 10 (1): 272—284.
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
- Грујић, Радослав (1926). „Велешко-дебарска епархија”. Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка. 1. Загреб: Библиографски завод. стр. 326—327.
- Јагодић, Милош (2012). „Православна црква у новим крајевима Србије (1912-1915)” (PDF). Српске студије. 3: 101—135. Архивирано из оригинала 23. 11. 2015. г. Приступљено 21. 11. 2018.
- Калезић, Димитрије М., ур. (2002). Енциклопедија православља. 1. Београд: Савремена администрација.
- Kiminas, Demetrius (2009). The Ecumenical Patriarchate: A History of Its Metropolitans with Annotated Hierarch Catalogs. Wildside Press.
- Микић, Ђорђе (1983). „Под младотурцима”. Историја српског народа. 6 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 330—348.
- Радић, Радмила; Исић, Момчило (2015). Српска црква у Великом рату 1914-1918. Београд-Гацко: Филип Вишњић; Просвјета.
- Станић, Миле (2016). „Дебарско-велешка епархија у извештајима њеног секретара 1901-1902”. Вардарски зборник. 11: 77—108.
