Википедија

Епархија пакрачко-славонска

епархија Српске православне цркве

Епархија пакрачко-славонска (раније Епархија пакрачка и Епархија славонска) епархија је Српске православне цркве.

Епархија пакрачко-славонска
Српска православна црква
Саборна црква у Пакрацу
Основни подаци
СједиштеПакрац
ДржаваХрватска Хрватска
Основана16. вијек
Број намјесништава3
Број манастира5
Званични веб-сајт
Архијереј
АрхијерејЈован (Ћулибрк)
Чин архијерејаепископ
Титула архијерејаепископ пакрачко-славонски
Српска патријаршија у 16. и 17. веку

Надлежни архијереј је епископ Јован (Ћулибрк), а сједиште епархије се налази у Пакрацу гдје је и Саборна црква.

Историја уреди

Почеци православља у Славонији уреди

Јаче насељавање подручја Славоније Србима везује се за другу половину 15. вијека. Многи Срби тада долазе са српским деспотом Вуком Бранковићем (Змај Огњени Вук), који због заслуга у ратовима од угарског краља Матије Корвина добија неколико посједа и утврђења, међу којима и град Бијелу Стијену.[1]

Пожешка епархија уреди

Вјерским животом православних Срба у Славонији под Турцима руководили су најприје поједини свештеници, а још више калуђери, који су заједно са народом долазили из Србије или из Босне. Тада настају и манастири Пакра и Ораховица, као и Дејановац или Крушковац код данашњих Окучана. Са обновом Пећке патријаршије (1557) оснива се прва српска епархија на тлу Славоније — Пожешка епархија. Први помен о Пожешкој епархији налази се у записима на рукописним књигама манастира Ораховице из 1585. године, када је забележено и име тадашњег пожешког митрополита Јосифа. Почевши од 1590. године, у итворима се помиње пожешки митрополит Василије који је 1595. године пребегао у суседну хабзбуршку Горњу Славонију (Словиње) и тамо постао први владика православних Срба на подручју Вараждинског генералата. У српским поменицима из 16. и 17. века забележена су и имена пожешких митрополита Софронија и Григорија. На основу турских извора зна се и за пожешког митрополита Стефана из 1641. године. Није тачно утврђено седиште пожешких владика — Пожега или манастир Ораховица.[2] Пожешка епархија је сигурно постојала до 1688. односно до заузећа Славоније од стране Хабзбурговаца.

Пакрачка епархија уреди

 
Турски санџаци, Пакрачки и Пожешки, у 16. и 17. веку
 
Карта из средине 17. века, са назначеним називом "Rascia" на подручју турске Славоније

Велике невоље које је славонском становништву донио велики Аустријско-турски рат (1683—1699) нису поштедјели ни српску цркву у Славонији. Постепеним ослобађањем које је ишло од запада према истоку омогућено је марчанским унијатским епископима да покушају проширити своју надлежност и на православне Србе у ослобођеној Славонији.

Српски народ би тешко одолио овим унијатским насртајима да се пред јесен 1690. није у Аустрији појавио српски патријарх Арсеније III Црнојевић са повластицама које је добио од цара Леополда I, према којима је Србима била зајамчена слобода православне вјере. Убрзо послије првог покушаја у Славонији патријарх Арсеније је био истиснут, а у Пакрац је 26. маја 1699. доведен поунијаћени епископ Петроније Љубибратић. Он је у непосредној близини војног команданта подигао малу дрвену цркву, кућу за становање и уз њу капелу посвећену Благовјестима.

Ипак, овај притисак је кратко трајао. Када је у Мађарској избио Ракоцијев устанак (1703) аустријска власт се уплашила да се Срби не придруже устаницима, те је патријарху вратила слободу и сва његова права. Немајући куд, Петроније се помирио са патријархом Арсенијем, а пред смрт је написао писмо у коме је све своје препоручио на патријарха.

Године 1704, патријарх је од Јанићија, брата Петронијевог, купио за 1.000 форинти епископски двор и цркву са инвентаром, те лично преузео управу епархијом правдајући то декретом од 1695, по коме су Срем и Славонија остављени патријарху на управу као архидијецеза. Од 1705. године Софроније Подгоричанин се водио као викарни епископ патријарха Арсенија и тек на сабору у Крушевцу 1708. када је послије смрти патријарха биран нови митрополит, издвојена је Славонија из архидијецезе и заједно са Осјечким пољем организована у посебну — Пакрачку (по сједишту), данас Славонску епархију.[3]

Током 18. вијека највећи изазов новооснованој епархији било је унијаћење. Црква се борила стално и на више страна. Епископ Никифор Стефановић основао је средином 18. вијека богословију у Пакрацу. У то вријеме почиње и оснивање српских школа по селима епархије. Епископ Кирил Живковић је посебно радио на унапређењу културе, па је основао владичанску библиотеку. У 19. вијеку и првој половини 20. вијека епископи су углавном поклањали пажњу унапређењу културе и образовања код мјесних Срба, а посебно развоју богословије у Пакрацу.

Славонска епархија уреди

 
Владичански двор и Саборна црква у Пакрацу
 
Манастир Јасеновац
 
Саборна црква у Пакрацу

Током Другог свјетског рата епархија и њени вјерници преживјели су најцрње дане. Велики број Срба је побијен, а цркве и манастири оштећени или порушени. После рата дошло је вријеме духовне и градитељске обнове ове мученичке епархије. Обновљени су бројни храмови (Окучани, Нова Градишка, Јасеновац и др.). Међутим, под притиском комунистичког режима, вишедеценијска обнова није успјела у потпуности да надокнади уништено у Другом свјетском рату.

Од 1959. епархији је враћен стари назив Славонска. Њени епископи су били: Емилијан Мариновић (1951—1982), Лукијан Пантелић (1985—1999), Сава Јурић (1999—2013) и Јован Ћулибрк (од 2014).

Славонска епархија је имала сједиште у Пакрацу. Услијед рата (од 1991) епископ, свештенство и народ углавном су избјегли. Било је 78 парохија, 71 црквена општина, 45 свештеника и три манастира (Ораховица, Пакра, Света Ана).

Велики дио црквених грађевина је у цјелости или дијелом порушен. Посљедњих година се ради на обнови, која споро одмиче.

Књижно и умјетничко црквено благо из Пакраца је сачувано захваљујући Хрвату Ивану Хитију који се јануара 1992. заложио да се разбацане драгоцености пренесу у Универзитетску библиотеку у Загребу. За овај подухват га је јануара 2013. одликовала Српска православна црква Орденом Светог цара Константина.[4]

Последњих година се ради на враћању епархијске управе у Пакрац, где су славонске владике столовале вековима. Тренутно се ту обнављају саборна црква и владичански двор, тешко страдали током последњег рата у Хрватској[5].

Епископи уреди

Митрополити пожешки уреди

Епископи пакрачки уреди

  Вићентије Јовановић Видак (1757—1759), администрирао епархијом.
  Јосиф Јовановић Шакабента (1781—1783),
  Никанор Грујић (1864—1887),
  Мирон Николић (1890—1941),

Епископи славонски уреди

  патријарх српски Иринеј (2013—2014), администрирао епархијом

Манастири и имања уреди

  1. Дреновац,
  2. Јасеновац,
  3. Ораховица,
  4. Пакра,
  5. Света Ана

Архијерејска намесништва уреди

Пакрачко-славонска епархија је подељена на 3 архијерејска намесништва:

  1. Архијерејско намесништво пакрачко-даруварско, са седиштем у Пакрацу;
  2. Архијерејско намесништво подравско слатинско, са седиштем у Подравској Слатини;
  3. Архијерејско намесништво бродско-пожешко, са седиштем у Славонском Броду;

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Епархија славонска: Историја Архивирано на сајту Wayback Machine (30. јул 2014), 4. август 2014.
  2. ^ Епархија славонска: Пожешка епархија Архивирано на сајту Wayback Machine (30. јул 2014), 4. август 2014.
  3. ^ Епархија славонска: Пакрачка епархија Архивирано на сајту Wayback Machine (30. јул 2014), 4. август 2014.
  4. ^ Одликован Хрват који је спасао српско црквено благо („Политика“, 21. фебруар 2013)
  5. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 19. 07. 2019. г. Приступљено 19. 07. 2019. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Епархија_пакрачко-славонска&oldid=27557485”