Епархија темишварска
Епархија темишварска је епархија Српске православне цркве са седиштем у Темишвару, где налази и саборна црква епархије. Темишварска епархија је основна верска установа за Србе у Румунији.[1][2]
| Епархија темишварска Српска православна црква | |
|---|---|
 | |
| Основни подаци | |
| Седиште | Темишвар |
| Држава |  Румунија |
| Број намесништава | 3 |
| Број манастира | 5 |
| Званични веб-сајт | |
| Архијереј | |
| Архијереј | Лукијан (Пантелић) |
| Чин архијереја | епископ |
| Титула архијереја | епископ будимски и администратор Епархије темишварске |
 | |
Архијереј администратор је епископ Лукијан (Пантелић), а архијерејски заменик је протојереј-ставрофор Маринко Марков.
ИсторијатУреди
Први писани траговио постојању епархије досежу до 16. века, а тада се јавља у опсегу српске Пећке патријаршије. Значајна је чињеница да су Срби на овим просторима имали развијен црквени живот много пре Велике сеобе 1690., а један од овдашњих епископа српских, Исаија (Ђаковић), постао је један од најчвршћих ослонаца придошлом патријарху Арсенију III Чарнојевићу. И по Великој сеоби, и дуго по заснивању Крушедолске (1708), односно Карловачке митрополије (1713), Темишварска епархија је остала у надлежности Београдске митрополије, све до сједињења Београдске и Карловачке митрополије, у којем је Темишвару припала посебна улога. Наиме, Пожаревачким миром из 1718. године Аустрија је добила на рачун Турске Банат, Олтенију, део Србије са Београдом, делове Босне и Славоније.
Сматрајући да је Београд сувише близу Турској, београдски митрополит Мојсије (Петровић) је преместио седиште своје митрополије у Темишвар, где је свечано устоличен 1721. године. По смрти карловачког митрополита Викентија (Поповића) 1726. године, Мојсије (Петровић) је изабран и за митрополита карловачког, чиме је практично почело уједињавање Српске православне цркве са територије Аустрије. Дакле, митрополит Мојсије (Петровић) је из Темишвара прешао на карловачку митрополитску катедру.
При спровођењу јерархијске поделе у Карловачкој митрополији 1864. године Темишварска епархија је, као српска, остала у Карловачкој митрополији, с тим што је уступила румунске црквене општине, а преузела српске црквене општине из Арадске епархије. Мешовите црквене општине су додељене према већинској припадности верника.
По мери укидања надлежности Карловачке митрополије, односно њеног укључивања у васпостављену српску Београдску патријаршију после Првог светског рата и Темишварска епархија је постала део уједињене Српске православне цркве. Тадашњи епископ Георгије Летић преместио је седиште из Темишвара у Кикинду. 1931. године дошло је до арондације између Темишварске и новоуспостављене Епархије банатске (наследница Епархије вршачке), тако да је прва у потпуности преузела српске вернике у Румунији, а друга у Србији.
ЕпископиУреди
Досадашњи епископи ове епархије су:[3][4]
- Неофит, 1608-1613.; син родитеља Милете и Јовке[5]
- Исаија, 1640.
- Јосиф, 1643-1655; умро и сахрањен у манастиру Партошу.
- Теодор, 1643.
- Севастијан, 1644-1647.
- Михаило, 1681–1687.; епископ темишварски и бечкеречки; дародавац 1691. године Хиландара и Кареје
- Василије, 1688.
- Јосиф II, после 1688.
- Василије, око 1693.
- Исаија Ђаковић, 1694–1708.
- Константин, "Грк", 1704–1713.; поставио га српски патријарх Калиник.
- Хаџи Јоаникије Владисављевић, 1713–1722-1727, 7. октобра, изабран на Синоду у Пећи
- Никола Димитријевић, 1728–1744.; до тада епископ Карансебешки
|
Георгије Поповић, 1745–1757. |
|
Вићентије Јовановић Видак, 1759–1774. |
|
Мојсеј Путник, 1774–1781. |
|
Софроније Кириловић, 1781–1786. |
- Петар Петровић, 1786–1800.
- Стефан Авакумовић,1801–1822.
- Јосиф Путник, 1829–1830.
- Максим Мануиловић, 1833–1838.
|
Пантелејмон Живковић, 1839–1851. |
|
Самуил Маширевић, 1853–1864. |
- Антоније Нако, 1864–1869.
- Георгије Војновић, 1874–1881.
.jpg)
|
Георгије Бранковић, 1882–1890. |
|
Никанор Поповић, 1891–1901. |
.jpg)
|
Др Георгије Летић, 1904–1931. |
- Лукијан Пантелић, 1999–2002.
АдминистраториУреди
Осим тога у неком периоду епархијом су управљали администратори:
- Арсеније Стојковић (1872—1874);
- Герман Анђелић (1881—1882);
- Георгије Бранковић (1890—1891);
- Нектарије Димитријевић (1891);
- Георгије Бранковић (1901);
- Лукијан Богдановић (1901—1904);
- Др Георгије Летић (1932—1935);
- Др Иринеј Ћирић (1935—1952);
- Висарион Костић (1952—1979);
- Хризостом Војиновић (1979—1980);
- Др Сава Вуковић (1980—1996);
- Лукијан Пантелић (1996—1999 и од 2002).
Архијерејски заменициУреди
Архијерејски заменици су били:
- Стефан Михајловић (1870—1872);
- Гедеон Цветић (1872—1874);
- Герман Јовановић (1881—1882);
- Иларион Руварац (1882);
- Исак Дошен (1901);
- Др Стефан Николић (1919—1927);
- Слободан Костић (1942—1947);
- Стеван Томић (1947—1971);
- Ђорђе Хранисављевић (1971—1978);
- Владимир Марковић (1978-2010).
- Маринко Марков (од 2010)
ХрамовиУреди
Епархија темишварска располаже с 54 храма, од којих се један број налази у данас упражњеним парохијама, где Срба има врло мало, или их више уопште нема.
- Саборна црква светог Вазнесења Господњег, Темишвар (Timişoara)
- Црква Обновљења храма светог великомученика Георгија, Наћфала (Satu Mare)
- Црква Преноса моштију светог Николе, Варјаш (Variaş)
- Црква Преноса моштију светог Николе, Велики Семпетар (Sânpetru Mare)
- Црква Преноса моштију светог Николе, Дињаш (Diniaş)
- Црква Преноса моштију светог Николе, Мали Бечкерек (Becicherecu Mic)
- Црква Преноса моштију светог Николе, Радимна (Radimna)
- Црква Преноса моштију светог Николе, Саравола (Saravale)
- Црква Преноса моштију светог Николе, Свињица (Sviniţa)
- Црква Преноса моштију светог Николе, Соколовац (Socol)
- Црква Преноса моштију светог Николе, Темишвар–Мехала (Timişoara)
- Црква Преноса моштију светог Николе, Чанад (Cenad)
- Црква Рођења Пресвете Богородице, Торња (Turnu)
- Црква Рођења Пресвете Богородице, Фенлак (Felnac)
- Црква Рођења светог Јована Крститеља, Кетфељ (Gelu)
- Црква Рођења светог Јована Крститеља, Рудна (Rudna
- Црква Рођења светог Јована Крститеља, Стара Молдава (Moldova Veche)
- Црква Сабора Срба светитеља, Дета (Deta)
- Црква светих апостола Петра и Павла, Арад (Arad)
- Црква светих апостола Петра и Павла, Дежан (Dejan)
- Црква светих арханђела Михаила и Гаврила, Иванда (Ivanda)
- Црква светог арханђела Михаила, Гад Gad, (Рудна)
- Црква светог арханђела Михаила, Пожежена (Pojejena)
- Црква светог арханђела Михаила, Толвадија (Livezile)
- Црква светог арханђела Гаврила, Ченеј (Cenei)
- Црква светог Вазнесења Господњег, Белобрешка (Belobreşca)
- Црква светог Вазнесења Господњег, Ђир (Giera)
- Црква светог Вазнесења Господњег, Љупкова (Liubcova)
- Црква светог Вазнесења Господњег, Мачевић (Măceşti)
- Црква светог Вазнесења Господњег, Парац (Parţa)
- Црква светог Вазнесења Господњег, Српски Семартон (Sânmartinu Sârbesc)
- Црква светог великомученика Димитрија, Дивић (Divici)
- Црква светог великомученика Димитрија, Кнез (Satchinez)
- Црква светог великомученика Димитрија, Надлак (Nădlac)
- Црква светог великомученика Димитрија, Сока (Soca)
- Црква светог великомученика Георгија, Златица (Zlatiţa)
- Црква светог великомученика Георгија, Кеча (Checea)
- Црква светог великомученика Георгија, Краљевац (Cralovăţ)
- Црква светог великомученика Георгија, Лукаревац (Lucareţ)
- Црква светог великомученика Георгија, Мунара (Munar)
- Црква светог великомученика Георгија, Немет (Beregsău Mic)
- Црква светог великомученика Георгија, Петрово Село (Petrovaselo)
- Црква светог великомученика Георгија, Печка (Pecica)
- Црква светог великомученика Георгија, Станчево (Stanciova)
- Црква светог великомученика Георгија, Темишвар–Фабрика, (Timişoara)
- Црква светог кнеза Лазара, Моноштор (Mănăştur)
- Црква светог Преображења Господњег, Арад–Гај (Arad)
- Црква светог пророка Илије, Лесковица (Lescoviţa)
- Црква светог пророка Јеремије, Луговет (Câmpia)
- Црква Силаска Светог духа на апостоле, Улбеч (Рeciu Nou)
- Црква Успења Пресвете Богородице, Велики Семиклуш (Sânnicolau Mare)
- Црква Успења Пресвете Богородице, Дента (Denta)
- Црква Успења Пресвете Богородице, Фењ (Foeni)
- Црква Успења Пресвете Богородице, Чаково (Ciacova)
МанастириУреди
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ Костић 1925.
- ^ Костић 1932.
- ^ Костић 1938.
- ^ Вуковић 1996.
- ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1937.
ЛитератураУреди
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
- Ивић, Алекса (1914). Историја Срба у Угарској од пада Смедерева до сеобе под Чарнојевићем (1459-1690). Загреб.
- Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703). Нови Сад: Матица српска.
- Јашин, Саша (2018). Епископ Пантелејмон Живковић. Темишвар: Савез Срба у Румунији.
- Јашин, Саша (2020). Архијереји Темишварске епархије. Темишвар: Савез Срба у Румунији.
- Јашин, Саша (2020). „Школовање парохијског свештенства и монаштва Епархије темишварске: Историјски пресек” (PDF). Култура Републике Србије и Срба у Румунији. Београд: Институт за међународну политику и привреду. стр. 155—171.
- Кецић, Данило (1999). „Реквирирање звона српских православних храмова Темишварске епархије 1916-1917”. Зборник Матице српске за историју. 59-60: 173—191.
- Костић, Слободан (1925). Шематизам Православне српске епархије темишварске у Краљевини Румунији за 1924. годину. Темишвар: Епархијска управа.
- Костић, Слободан (1931). Српска црква и школа у Румунији 1930. године. Темишвар: Чендеш.
- Костић, Слободан (1932). Статистички преглед Православне српске епархије темишварске за 1932. годину. Темишвар: Епархијска управа.
- Костић, Слободан (1938). Гробови епископа и грађана темишварских у православном српском саборном храму темишварском: 1757-1838. Темишвар: Doina.
- Костић, Слободан (1940). Срби у румунском Банату: Историски, бројни, економски-привредни преглед. Темишвар: Дојна.
- Попов, Дејан (2015). „Свештенство Епархије темишварске 1797. године (1)” (PDF). Темишварски зборник. 8: 91—110.
- Попов, Дејан (2017). „Свештенство Епархије темишварске 1797. године (2)” (PDF). Темишварски зборник. 9: 127—147.
- Попов, Дејан (2018). „Свештенство Епархије темишварске 1797. године (3)” (PDF). Темишварски зборник. 10: 177—198.
- Поповић, Душан Ј. (1955). Срби у Банату до краја осамнаестог века: Историја насеља и становништва. Београд: Научна књига.
- Поповић, Душан Ј. (1957). Срби у Војводини. књ. 1: Од најстаријих времена до Карловачког мира 1699. Нови Сад: Матица српска.
- Поповић, Душан Ј. (1959). Срби у Војводини. књ. 2: Од Карловачког мира 1699 до Темишварског сабора 1790. Нови Сад: Матица српска.
- Поповић, Душан Ј. (1963). Срби у Војводини. књ. 3: Оо Темишварског сабора 1790 до Благовештенског сабора 1861. Нови Сад: Матица српска.
- Пузовић, Љиљана И. (2013). „Синђелија Владике Георгија Поповића, издата темишварском свештенику Томи Павлову”. Археографски прилози. 35: 169—181.
- Пузовић, Љиљана И. (2017). „Границе, насеља и парохије Темишварске епархије (1716-1779): Прилог проучавању историје православља у Банату” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 96: 35—52.
- Пузовић, Љиљана И. (2017). „Парохијско свештенство Темишварске епархије средином XVIII века” (PDF). Темишварски зборник. 9: 19—39.
- Пузовић, Љиљана И. (2018). „Парохијски храмови у Темишварској епархији средином XVIII века” (PDF). Темишварски зборник. 10: 29—41.
- Пузовић, Љиљана И. (2020). „Темишварска епархија од Пожаревачког мира до Темишварског сабора (1718-1790)”. Осам векова аутокефалије Српске православне цркве. 1. Београд: Православни богословски факултет. стр. 225—242.
- Пузовић, Љиљана И. (2020). „Етничка структура становништва у насељима Темишварске епархије средином XVIII века” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 101: 19—30.
- Пузовић, Љиљана И. (2020). „Цртице из брачног живота народа у Темишварској епархији у XVIII веку” (PDF). Темишварски зборник. 12: 85—93.
- Пузовић, Предраг (1996). „Епархије Српске православне цркве у расејању” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 40 (1-2): 87—96.
- Станковић, Владан; Спичановић, Владимир (2020). „Срби из Румуније и њихова вера” (PDF). Култура Републике Србије и Срба у Румунији. Београд: Институт за међународну политику и привреду. стр. 227—241.
- Цвркота, Сања (2020). „Новија истраживања о Српској православној епархији темишварској” (PDF). Култура Републике Србије и Срба у Румунији. Београд: Институт за међународну политику и привреду. стр. 172—191.