Википедија

Избијања и пандемије колере

епидемије колере
(преусмерено са Епидемије колере)

Иако је много тога познато о механизмима који стоје иза ширења колере, ово није довело до пуног разумевања зашто се избијања колере дешавају у неким местима а у некима не. Недовољна брига о одлагању људских фекалија и недовољна брига о пијаћој води увелико олакшавају или поспешују ширење. Водена тела/површине/басени откривено је да служе као резервоари заразе, а морски плодови и сл. храна што се бродовима превозе преко великих удаљености могу да изазову ширење болести. Колера се није јављала у Америкама већи део 20. века, у времену после раних 1900-их и случаја у Њујорку. Поново је избила на Карибима поткрај тог века и чини се да ће потрајати.[1]

Летак из Одбора за здравље Града Њујорка, 1832; застарели савет за јавно здравље показује недостатак разумевања болести и њених стварних узрочних фактора
Превод:
ОБАВЕСТ.
ПРЕВЕНТИВЕ
КОЛЕРЕ!
Објављено наредбом Санитарног комитета, под санкцијом
Медицинског савета.
БУДИ УМЕРЕН У ЈЕДЕЊУ И ПИЈЕЊУ!
Избегавај сирово поврће и неогуљено воће!.
Суздржавај се од ХЛАДНЕ ВОДЕ, када си
врућ, и изнад свега од Огњених духова,
а ако их је навика учинила неодложивима,
узимај много мање него обично.

Смрти у Индији у периоду од 1817. до 1860. године, у прве три пандемије 19. века, процењује се да премашују 15 милиона људи. Других 23 милиона умрло је између 1865. и 1917, током три наредне пандемије. Смрти од колере у Руској Империји током сличног временског периода премашују 2 милиона.[2]

Пандемије уреди

Прва, 1816—1826. уреди

Друга, 1829—1851 уреди

  • Друга пандемија колере стигла је до Русије (в. Колерни немири), Угарске (око 100.000 смрти) и Немачке 1831; убила је 130.000 људи у Египту те године.[4] Године 1832. дошла је до Лондона, Уједињено Краљевство (где је више од 55.000 људи умрло);[5] и Париза, Француска. У Лондону, болест је узела 6.536 жртава и постала позната као „Краљ Колера” (енгл. King Cholera); у Паризу, 20.000 је умрло (од популације од 650.000), а укупан број смртних случајева у Француској процењује се на 100.000.[6] Епидемија је стигла до Квебека, Онтарија и Нова Шкотске (Канада),[7] те државе Њујорк — исте године, а до пацифичке обале и Северне Америке до 1834. У центру земље,[појаснити] ширила се градовима повезаним рекама и паробродским саобраћајем.[8] Колера је погодила становништво Мексика 1833. и 1850, подстакнувши званичнике да неке популације ставе у карантин и искаде зграде — поготово у појединим урбаним центрима; како год, епидемија је била катастрофална.[9]

Преко 15.000 људи је умрло од колере у Меки (Саудијска Арабија) 1846. године.[10] Двогодишње избијање је почело у Енглеској и Велсу 1848, а узело је 52.000 живота.[11]

Године 1849, друго велико избијање десило се у Паризу. У Лондону, било је најгоре избијање у историји града, узевши 14.137 живота — више него дупло у односу на избијање 1832. Колера је погодила Ирску 1849. и поморила већи део оних који су преживели Велику глад у Ирској и који су били већ ослабљени изгладњелошћу и грозницом.[12] Године 1849, колера је узела 5.308 живота у великом лучком граду Ливерпулу (Енглеска) — месту укрцавања имиграната за Северну Америку; те 1.834 у Халу (Енглеска).[6]

Избијање у Северној Америци однело је живот бившег председника САД Џејмса Нокса Полка. Колера која се како се верује проширила из ирских имигрантских бродова из Енглеске, захватила је речни систем Мисисипија, убивши преко 4.500 људи у Сент Луису[6] и преко 3.000 у Њу Орлеансу.[6] Хиљаде су умрле у Њујорку, главној дестинацији за ирске имигранте.[6] Колера је узела 200.000 жртава у Мексику.[13]

Исте године, колера се преносила по Калифорнијској, Мормонској и Орегонској рути, а верује се да је 6.000—12.000[14] умрло на свом путу за Калифорнију, Јуту и Орегон — у годинама колере 1849—1855.[6] Верује се да је више од 150.000 Американаца умрло током двеју пандемија између 1832. и 1849. године.[15][16]

Године 1851, брод који је долазио са Кубе пренео је болест у Гран Канарију.[17] Сматра се да је више од 6.000 људи умрло на острву током лета,[18] и то од популације од 58.000.

Током ове пандемије, научна заједница је имала различите ставове о томе шта је било узрок колере. У Француској, доктори[ко?] су веровали да је колера повезана са сиромаштвом одређених заједница или лошим окружењем. Руси[ко?] су веровали да је болест заразна, али доктори нису схватали како се шири. САД[ко?] је веровао да су колеру донели скорашњи имигранти, поготово Ирци, а епидемиолози разумеју да су болести донесене из британских лука. Напослетку, неки Британци[ко?] веровали су да се болест могла јавити божанским деловањем.[19][појаснити]

Трећа, 1852—1860 уреди

1854: Избијање колере у Чикагу узело је живот 5,5% популације (око 3.500 људи).[6][21] Лондонска епидемија је узела 10.739 живота 1853/54. Избијање у лондонском Сохоу окончано је након што је лекар Џон Сноу идентификовао пумпу у суседству Броуд стрита као контаминирану и уверио званичнике да са ње уклоне дршку.[22] Његовом студијом је доказано да је контаминирана вода била главно средство ширења колере, с тим да он није идентификовао контаминант. Било је потребно много година да се поверује у ову поруку и следствено томе делује. У Шпанији, преко 236.000 људи је умрло од колере у епидемији 1854/55.[23] Болест је дошла до Јужне Америке 1854. и 1855. године, са жртвама у Венецуели и Бразилу.[13] Током треће пандемије, Тунис (који није био погођен претходним двема пандемијама) мислио је[ко?] да су Европљани[ко?] донели болест; кривили су њихове санитарне праксе. Неки научници из САД[ко?] почели су да верују да је колера некако повезана са Афроамериканцима,[киме?] пошто је болест претежно била у јужним пределима са црначком популацијом. Скорашњи (2005) истраживачи истакли су да су ове популације биле лоше по питању санитарне инфраструктуре и здравствене неге те су живеле у близини водених путева/токова којима су путници и бродови носили болест.[24]

Четврта, 1863—1875 уреди

 
Избијање колере 1892. у Хамбургу, болничко одељење
 
Избијање колере 1892. у Хамбургу, дезинфекциони тим

Четврта пандемија колере почела је у делти Ганга у региону Бенгал, а муслимански ходочасници су је донели у Меку. Током прве године, епидемија је узела животе 30.000 од 90.000 ходочасника из Меке.[25] Колера се проширила Средњим истоком и однета је у Русију, Европу, Африку и Северну Америку; у сваком случају се ширила од лучких градова и уздуж унутрашњих пловних путева.

Пандемија је дошла до Северне Африке 1865. и проширила се до потсахарске Африке, убивши 70.000 у Занзибару 1869/70.[26] Колера је узела 90.000 живота у Русији 1866.[27] Епидемија колере која се ширила током Аустријско-пруског рата (1866) процењује се да је однела 165.000 живота у Аустријском царству, укључујући по 30.000 у Мађарској и Белгији те 20.000 у Холандији.[28]

У Лондону у јуну 1866, локализована епидемија у Ист енду узела је 5.596 живота — таман кад је град завршавао изградњу свог главног канализационог и водоводног система (в. Канализациони систем Лондона); део у Ист енду није био сасвим завршен.[29] Епидемиолог Вилијам Фар идентификова је Источнолондонску водоводну компанију као извор контаминације. Фар је искористио пређашњи рат Џона Сноуа и других који је показивао да контаминирана пијаћа вода лако може да буде узрок колере која је избила 1854. Брзим деловањем спречене су даље смрти.[6] Исте године, употреба контаминиране воде из канала у локалном водоводу изазвала је мање избијање у Исталифери у Јужном Велсу. Радници повезани са компанијом и њихове породице били су они најпогођенији; умрло је 119 људи.

Године 1867, Италија је изгубила 113.000 живота; од болести је у Алжиру умрло 80.000 људи.[26] Избијања у Северној Америци током 1870-их убила су око 50.000 Американаца, када се колера ширила из Њу Орлеанса дуж реке Мисисипи и према лукама њених притока.[15][није у датом извору]

Пета, 1881—1896 уреди

  • Пета пандемија колере, према др А. Џ. Волу, као део епидемије 1883—1887. узела је 250.000 живота у Европи и најмање 50.000 у Америкама. Колера је узела 267.890 живота у Русији (1892);[30] 120.000 у Шпанији;[31] 90.000 у Јапану и преко 60.000 у Персији.[30] У Египту, колера је узела више од 58.000 живота. Од избијања у Хамбургу 1892. умрло је 8.600 људи. Иако се градска влада генерално сматра одговорном за вируленцију епидемије, остала је увелико непромењена. Ово је било последње озбиљно избијање колере у Европи, пошто су градови од тада унапредили своје санитационе и водоводне системе.

Шеста, 1899—1923 уреди

  • Шеста пандемија колере оставила је мало трага у западној Европи заслугом унапређења у јавном здравству, али главни руски градови и Османско царство били су нарочито погођени смртима од колере. Више од 500.000 људи је умрло од колере у Русији од 1900. до 1925. године, што је такође било време социјалних нереда услед револуција и рата.[32]
  • Епидемија колере 1902—1904. узела је 200.000 живота на Филипинима,[33] међу којима и онај револуционарног хероја и првог премијера Аполинарија Мабинија. Колера је избила 27 пута током хаџа у Меки од 19. века до 1930.[32] Шеста пандемија је убила више од 800.000 у Индији.
  • Последње избијање у САД било је 1910/11, када је пароброд Молтке довезао инфициране људе из Напуља у Њујорк Сити. Предострожно здравствено особље изоловало је инфициране у карантин на острву Свинберн. Једанаест особа је умрло, укључујући здравственог радника у болници на острву.[34][35][36]
  • У овом временском периоду, пошто су имигранти и путници углавном доносили колеру из инфицираних места, болест је постала повезана са аутсајдерима у сваком друштву. Италијани су кривили Јевреје и Цигане, Британци који су били у Индији су оптуживали „прљаве староседеоце”, а Американци су мислили да проблем долази са Филипина.[37]

Седма, 1961—1975 уреди

  • Седма пандемија колере почела је у Индонезији и названа је Ел Тур[38] (по соју бактерије Vibrio cholerae односно карантинском кампу у египатском градићу Ел Туру на Синају; Готшлих, 1905), а дошла је до Источног Пакистана (данас Бангладеш) 1963, Индије 1964. и Совјетског Савеза 1966. Од Северне Африке се проширила у Италију до 1973. Касних 1970-их, било је мањих избијања у Јапану и на јужном Пацифику. Такође је било мањих извешћа о избијању колере у близини Бакуа 1972, али информације о овоме је потискивао СССР.[тражи се извор] Године 1970, избијање колере је погодило истанбулски дистрикт Сагмалџилар, а потом и сиромашну сиротињску четврт, узевши више од 50 живота; на крају је инцидент довео до преименовања дистрикта у данашњи назив Бајрампаша, што су урадиле власти које су биле оштро критиковане. Такође 1970, августа месеца, неколико случајева је пријављено у Јерусалиму.

Значајна избијања (1991—2009) уреди

  • Јануар 1991 — септембар 1994: Избијање у Јужној Америци, наводно започело када је кинески брод испустио баласну воду. Почев од Перуа,[39] било је 1,04 милиона идентификованих случајева и скоро 10.000 смрти. Узрочни агент је био O1, сој Ел Тур, са малим разликама од соја седме епидемије. Године 1992, нови сој је јавио у Азији, не-O1, неаглутинабилни вибрио (НАГ), назван O139 Бенгал. Први пут је идентификован у Тамил Надуу (Индија), а убрзо је раширио Ел Тор по јужној Азији. Смањила се присутност од 1995. до око 10% свих случајева. Сматра се прелазом између Ел Тора и класичног соја, а јавља се у новој серогрупи. Научници упозоравају о доказима широкоспектралног отпора који пружају бактерије колере на лекове као што је триметоприм, сулфаметоксазол и стрептомицин.
  • Избијање у Гоми (ДР Конго) у јулу 1994. узело је 12.000 живота до средине августа. Током најгорег периода, процењује се да је и до 3.000 људи умирало по дану од колере.[40]
  • Перзистентни сој „Gulf Coast” колере, 01, пронађен је у прљавим водама мочвара Лузијане и Тексаса (САД), што је довело до ситуације могућег преношења бродовима који допремају храну до других делова земље. Медицинско особље је саветовано да размисли о колери при процени симптома код људи који нису путовали. Било је јављања и на Југу, али без већих избијања због добре санитације и система упозорења. Забележено је да је било више случајева у две године од латиноамеричке епидемије, сој Ел Тур, него за 20 година од „Gulf Coast” соја.[41]
  • Године 2000, неких 140.000 случајева колере званично је пријављено WHO-у. На земље у Африци отпада 87% од ових случајева.[42]
  • Јул—децембар 2007: Недовољно пијаће воде у Ираку довело је до избијања колере.[43][44] До 2. децембра 2007, УН је објавио 22 смрти и 4.569 лабораторијски потврђених случајева.[45]
  • Август 2007: Епидемија колере је почела у Ориси (Индија). Избијање је погодило дистрикте Рајагада, Корапут и Калаганди, где је више од 2.000 људи примљено у болнице.[46]
  • Март—април 2008: Око 2.490 људи из 20 провинција широм Вијетнама хоспитализовано је са акутном дијарејом. Од свих хоспитализованих, 377 пацијената је теситирано и било позитивно на колеру.[47]
  • Август—октобар 2008: До 29. октобра 2008, укупно 644 лабораторијски потврђена случаја колере, укључујући осам смрти, потврђено је у Ираку.[48]
  • Новембар 2008: Лекари без граница известили су о избијању колере у побуњеничком кампу у источном провинцијалном главном граду Гоми (ДР Конго).[49] Неких 45 случајева је наводно третирано 7—9. новембра.
 
До 12. фебруара 2009, број случајева инфекције од колере у потсахарској Африци досегао је 128.548 а број страдалих 4.053
  • Јануар 2009: Провинција Мпумаланга у Јужној Африци потврдила је преко 381 нови случај колере, чиме је укупан број лечених од новембра 2008. нарастао на 2.276. Деветнаест особа је умрло у провинцији од избијања.[50]
  • Август 2008 — април 2009: У избијању у Зимбабвеу 2008, које је потрајало до 2009, процењени број људи у овој земљи који су инфицирани колером био је 96.591; до 16. априла 2009, пријављен је 4.201 смртни случај.[51][52] Према WHO-у, током недеље 22—28. март 2009, „Crude Case Fatality Ratio (CFR)” (сирови омер смртних случајева) спао је са 4,2% на 3,7%.[51] Дневна ажурирања из периода 29. март 2009. — 7. април 2009. дају списак 1.748 случајева и 64 смртна случаја, чиме је седмични CFR 3,66%.[53] Они за период 8. април — 16. април дају списак 1.375 нових случајева и 62 смрти (те резултујући CFR 4,5%).[54] CFR је остао изнад 4,7% већи део јануара и почетка фебруара 2009.[55]

Значајна избијања (2010—данас) уреди

  • Август 2010: Колера у Нигерији је достизала епидемијске пропорције након широко раширене потврде избијања болести у 12 од 36 држава ове земље. О 6.400 случајева је извештено, са 352 потврђене смрти. Министарство здравства је за избијање окривило тешке сезонске падавине и лошу санитацију.[56]
  • Октобар 2010 — данас, Хаити и Доминиканска Република: Касно у октобру 2010, пријављено је избијање на Хаитију.[57] До 16. новембра, Хаићанско министарство здравства објавило је да је број мртвих 1.034 — са хоспитализованима од симптома колере овај број износи укупно 16.700.[58] Говорило се да се избијање десило у кампу мировњака из непалских Уједињених нација; ово је оспоравано, али УН је на крају признао своју кривицу.[59] Избијања су почела у горњем делу реке Артибонит;[60] људи су први пут узели болест из ове реке.[61] Додатно, неки научници мисле да је ураган и временско стање на Хаитију погоршало последице избијања, те оштетило санитарне системе — чиме је ширење поспешено.[60] До новембра 2010, болест се проширила у суседну Доминиканску Републику. Августа 2016, епидемија је званично заразила 790.000 људи и убила више од 9.000 на Хаитију,[62] али стварни број жртава је вероватно много већи.[63] У суседној Доминиканској Републици, било је најмање 32.000 случајева на које се сумњало, те 500 повезаних случајева.[64] На Хаитију, избијање је погоршао ураган Метју, који је погодио јужни део Хаитија у јесен 2016.[65] UN је признао своју улогу у епидемији.[66] У августу 2016, UN је обећао борбу са болешћу и пружање помоћи жртвама кроз фонд од 400 милиона долара;[67] Међутим, до априла 2017, земље чланице су допринеле са оскудних 10 милиона долара од 400 милиона колико је обећано.[67]
  • У јануару 2011, око 411 грађана Венецуеле присуствовало је венчању у Доминиканској Републици, где су јели севиче (сирова риба кувана у соку лимуна) на слављу. За неко време су се вратили у Каракас и друге венецуеланске градове; неки од ових путника су боловали од симптома колере. До 28. јануара, готово 111 случајева су потврдили надлежни за здравље у Венецуели, након чега је брзо уведен број 800 за људе који треба да провере да ли су инфицирани. На међународном нивоу, Колумбија је осигурала своју источну границу од имиграција и могућег уношења болести. Доминикански званичници су започели националну студију како би одредили узрок избијања, а становници су упозорени о потенцијалној опасности која се веже за конзумацију сирове рибе и шкољки. До 29. јануара 2011, ниједан случај из Венецуеле није се показао фаталним, али два пацијента су хоспитализована. Пошто су жртве брзо потражиле помоћ, избијање је детектовано и стављено под контролу.[тражи се извор]
  • 2011: Нигерија и Демократска Република Конго су имали избијања; потоња је трпела године ометености од ратовања. Сомалија је претрпела двоструку катастрофу: погођена је колером и глађу, што се повезује са побуњеничким камповима, ограниченом санитацијом и тешком сушом која је и изазвала глад и смањила отпорност.[68]
  • Колера се вратила у јужну Индију 2012, где се претходно сматрала искорењеном, и то у релативно богатој Керали. Тоалети су направљени с намером да се побољша санитација. Иронично, док су ови тоалети били у изградњи, радници су се дефецирали и тако контаминирали бунаре — изазивајући избијање.[69]
  • Избијање колере у неколико афричких нација 2011. и 2012. године, у свим регионима осим Северне Африке, међу њима и у земљи Гани, довело је до интензивне кампање за прање руку.[70] У Сијера Леонеу, неких 21.500 случајева са 290 смрти је пријављено 2012.[71]
  • Од 2010, фатална избијања колере, не само она која погађају путнике, пријављена су на Хаитију, у Доминиканској Републици, на Куби, у Венецуели, у Ираку, у Непалу, у Пакистану, у Ирану, у Бангладешу, у Мјанмару, у Лаосу, у Камбоџи, у Вијетнаму, у Авганистану, у Индији, у Кини, у Нигерији, у Сијера Леонеу, у Кенији, у Уганди, у Зимбабвеу, у Замбији, у Анголи, у Сомалији, у Етиопији, у Обали Слоноваче, у ДР Конгу, у Конгу, у Мозамбику, у Гани, у Гвинеји, на Малију, у Украјини и у Нигеру.[тражи се извор]
  • Дана 21. августа 2013. Стејт департмент је издао безбедносну поруку којом су грађани САД који су у Куби или путују за Кубу обавештени о избијању колере у Хавани — које је можда повезано са пријављеним избијањем колере у источној Куби.[тражи се извор]
  • Тренутно избијање колере у Гани од 2014, које је тешко погодило престоницу Акру, узело је око 100 живота; преко 11.000 случајева је пријављено до септембра, али ово је увелико прошло непримећено пошто су вести о еболи у оближњим земљама биле много гласније; како год, колера може да убије за неколико сати, што је значајно брже од еболе. Године 2011. и године 2012. Гана је имала епидемије колере које заједно броје 16.000 случајева и 130 смрти.[72]
  • Септембар 2015: Тренутна епидемија колере у Танзанији резултовала је са 13 смртних случајева и готово 1.000 случајева досад — углавном у Дар ес Саламу, али и у Морогору и Иринги; изазвао ју је сој „O1 Ogawa”.[73] Било је и ранијих избијања у области око језера Тангањика, а почела су у популацији избеглица који су побегли из Бурундија. 30 смрти и 4.400 случајева је пријављено у мају 2015.[74]
  • Сомалија, 2017: Тренутно избијање почело је у јануару 2017. у Сомалији. До краја маја, било је више од 50.000 случајева, повезаних са 880 смрти; смртност случајева је 1,7% (2,1% код деце). Шеснаест од осамнаест региона у земљи је укључено, а најтеже погођени су Беј и Тогдер.[75]
  • У априлу 2017, дошло је до поновног избијања у Јемену (почело је у октобру 2016).[76][77] UNICEF и WHO су проценили да је до 24. јуна 2017. укупан број случајева у земљи премашио 200.000, уз 1.300 смрти. UNICEF и WHO су окривили избијање за потхрањеност, ремећење санитације и ометање приступа чистој води због текућег грађанског рата.[76][78] Утицаји избијања су увеличани колапсом здравствених служби у Јемену; многи здравствени радници су били неплаћени месецима.[76] До избијања је дошло десет дана након што су канализациони систем у јеменској престоници Сани колабирали (17. април).[76] Отприлике пола случајева, и четвртина смртних случајева, била су деца. Дана 14. августа, WHO је изјавио да је око 500.000[79] људи погођено од колере.[77] WHO је ово избијање назвао „најгорим избијањем колере у свету”.[80]
  • У августу 2018, Алжирско министарство здравства објавило је да је потврђено 56 случајева колере у региону престонице Алжира и околних провинција Типаза, Блида, Буира, Медеа и Ејн Дефла, са извештајем о 2 смртна случаја као резултата ове епидемије.[81] Извор воде у граду Хамр ел Ајн, Типаза откривен је да је био узрок контаминације колером. Приступ извору воде је забрањен.[82]
  • У септембру 2018, избијање колере је проглашено у Зимбабвеу, а Влада је прогласила стање хитног случаја 11. септембра 2018. Избијање је до сада однело 48 живота, а има још 98 потврђених случајева (27. септембра 2018).[83][84]

Лажна извешћа уреди

Главни чланак: Мит о епидемији колере у Чикагу 1885.

Истрајни урбани мит каже да је 90.000 људи умрло у Чикагу од колере и тифуса (1885), али ова прича нема чињеничну основу.[85] Године 1885, кишна олуја је изазвала велику речну бујицу Чикага и присутни полутанти су се излили у језеро Мичиген, у довољној количини да је водоснабдевање града било контаминирано. Како год, колере није било у граду; нема смрти које се повезују са колером. Као резултат загађења, град је направио промене да би унапредио одлагање отпадних вода тј. санирао канализацију и тако избегао сличне догађаје у будућности.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Blake, PA (1993). „Epidemiology of cholera in the Americas.”. Gastroenterology clinics of North America. 22 (3): 639—60. PMID 7691740. 
  2. ^ Beardslee, G. William (2000). „The 1832 Cholera Epidemic in New York State: 19th Century Responses to Cholerae Vibrio (part 1)”. The Early America Review. 3 (2). Приступљено 9. 11. 2017. 
  3. ^ Pike, J (23. 10. 2007). „Cholera- Biological Weapons”. Weapons of Mass Destruction (WMD). GlobalSecurity.com. Приступљено 1. 2. 2010. 
  4. ^ Cholera Epidemic in Egypt (1947).
  5. ^ „Asiatic Cholera Pandemic of 1817”. Приступљено 9. 11. 2017. 
  6. ^ а б в г д ђ е ж Rosenberg, Charles E. (1987). The cholera years: the United States in 1832, 1849 and 1866. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 0-226-72677-0. 
  7. ^ „Browsing Vol. 14 (1935) by Subject "Epidemic of cholera in Halifax, Nova Scotia....1834 [Title],"”. dalspace.library.dal.ca. Приступљено 9. 11. 2017. 
  8. ^ Wilford, John Noble (15. 4. 2008). „How Epidemics Helped Shape the Modern Metropolis”. New York Times. Приступљено 9. 11. 2017. „On a Sunday in July 1832, a fearful and somber crowd of New Yorkers gathered in City Hall Park for more bad news. The epidemic of cholera, cause unknown and prognosis dire, had reached its peak.” 
  9. ^ Laveaga, Gabriela Soto; Agostoni, Claudia. „Science and Public Health in the Century of Revolution”. у: Beezley, William H.; ур. (2011). A Companion to Mexican History and Culture. Blackwell Publishing Ltd. стр. 562.
  10. ^ а б Asiatic Cholera Pandemic of 1846-63. UCLA School of Public Health. Приступљено 9. 11. 2017.
  11. ^ „Cholera's seven pandemics”. cbc.ca. 2. 12. 2008. Приступљено 9. 11. 2017.
  12. ^ „The Irish Famine”. Архивирано из оригинала 27. 10. 2009. г. Приступљено 9. 6. 2014. 
  13. ^ а б Byrne, Joseph Patrick (2008). Encyclopedia of Pestilence, Pandemics, and Plagues: A-M. ABC-CLIO. стр. 101. ISBN 0-313-34102-8. 
  14. ^ Unruh, John David (1993). The plains across: the overland emigrants and the trans-Mississippi West, 1840–60. Urbana, IL: University of Illinois Press. стр. 408–10. ISBN 0-252-06360-0. 
  15. ^ а б Beardslee, G. William (2000). „The 1832 Cholera Epidemic in New York State: 19th Century Responses to Cholerae Vibrio (part 2)”. The Early America Review. 3 (2). Архивирано из оригинала 18. 5. 2015. г. Приступљено 12. 11. 2017. 
  16. ^ Vibrio cholerae in recreational beach waters and tributaries of Southern California
  17. ^ HISTORICAL GEOGRAPHICAL APPROACH IN THE BEHAVIOR OF THE EPIDEMIC OF THE CHOLERA MORBUS OF 1851 IN THE PALMS OF GREAT CANARY. стр. 626.
  18. ^ Historia de la medicina en Gran Canaria Архивирано на сајту Wayback Machine (22. октобар 2017). стр. 545—546.
  19. ^ Hayes, J.N. (2005). Epidemics and Pandemics: Their Impacts on Human History. Santa Barbara, CA: ABC-CLIO. стр. 214—219. 
  20. ^ Sugihara, Kaoru; Robb, Peter; Yanagisawa, Haruka (1996). Local Agrarian Societies in Colonial India: Japanese Perspectives. стр. 313.
  21. ^ Chicago Daily Tribune, 12. 7. 1854
  22. ^ Snow, John (1855). On the Mode of Communication of Cholera. Архивирано из оригинала 6. 3. 2012. г. 
  23. ^ Kohn, George C. (2008). Encyclopedia of Plague and Pestilence: from Ancient Times to the Present. Infobase Publishing. стр. 369. ISBN 0-8160-6935-2. 
  24. ^ Hayes, J.N. (2005). Epidemics and Pandemics: Their Impacts on Human History. Santa Barbara, CA: ABC-CLIO. стр. 233. 
  25. ^ „Cholera's seven pandemics”. CBC News. CBC-Radio Canada. 9. 5. 2008. Приступљено 12. 11. 2017. 
  26. ^ а б Byrne, Joseph Patrick (2008). Encyclopedia of Pestilence, Pandemics, and Plagues: A-M. ABC-CLIO. стр. 107. ISBN 0-313-34102-8. 
  27. ^ „Eastern European Plagues and Epidemics 1300–1918”. Приступљено 12. 11. 2017.
  28. ^ Smallman-Raynor, Matthew R.; Cliff, Andrew D. (јун 2004). „Impact of infectious diseases on war”. Infectious Disease Clinics of North America. 18 (2): 341—368. doi:10.1016/j.idc.2004.01.009. Приступљено 12. 11. 2017. 
  29. ^ Johnson, Steven (2006). The ghost map : the story of London's most terrifying epidemic--and how it changed science, cities, and the modern world. New York: Riverhead Books. ISBN 1594489254. 
  30. ^ а б Cholera. Encyclopædia Britannica (11. изд.). 1911. стр. 265. Приступљено 12. 11. 2017. 
  31. ^ „The cholera in Spain”. New York Times. 20. 6. 1890. Архивирано из оригинала 16. 12. 2008. г. Приступљено 12. 11. 2017. 
  32. ^ а б „Cholera Through History: The first six pandemics”. Britannica Online Encyclopedia. Архивирано из оригинала 27. 6. 2009. г. Приступљено 12. 11. 2017. 
  33. ^ „1900s: The Epidemic years”. Society of Philippine Health History. Приступљено 12. 11. 2017.
  34. ^ „Cholera Kills Boy. All Other Suspected Cases Now in Quarantine and Show No Alarming Symptoms.” (PDF). New York Times. 18. 7. 1911. Приступљено 28. 7. 2008. „The sixth death from cholera since the arrival in this port from Naples of the steamship Moltke, thirteen days ago, occurred yesterday at Swineburne Island. The victim was Francesco Farando, 14 years old.” 
  35. ^ „More Cholera in Port”. Washington Post. 10. 10. 1910. Архивирано из оригинала 25. 10. 2017. г. Приступљено 12. 11. 2017. „A case of cholera developed today in the steerage of the Hamburg-American liner Moltke, which has been detained at quarantine as a possible cholera carrier since Monday last. Dr. A.H. Doty, health officer of the port, reported the case tonight with the additional information that another cholera patient from the Moltke is under treatment at Swinburne Island.” 
  36. ^ The Boston Medical and Surgical journal. 165. Massachusetts Medical Society / Cupples, Upham & Company. 1911. „In New York, up to July 22, there were eleven deaths from cholera, one of the victims being an employee at the hospital on Swinburne Island, who had been discharged. The tenth was a lad, seventeen years of age, who had been a steerage passenger on the steamship, Moltke. The plan has been adopted of taking cultures from the intestinal tracts of all persons held under observation at Quarantine, and in this way it was discovered that five of the 500 passengers of the Moltke and Perugia, although in excellent health at the time, were harboring cholera microbes.” 
  37. ^ Hayes, J.N. (2005). Epidemics and Pandemics: Their Impacts on Human History. Santa Barbara CA: ABC-CLIO. стр. 349. 
  38. ^ Sack DA, Sack RB, Nair GB, Siddique AK (јануар 2004). „Cholera”. Lancet. 363 (9404): 223—233. PMID 14738797. doi:10.1016/S0140-6736(03)15328-7. 
  39. ^ Nash, Nathaniel C. (10. 3. 1992). „Latin Nations Feud Over Cholera Outbreak”. The New York Times. Приступљено 14. 11. 2017. 
  40. ^ Echenberg, Myron (28. 2. 2011). Africa in the Time of Cholera. Cambridge University Press. Приступљено 14. 11. 2017. 
  41. ^ Blake, P.A. (септембар 1993). „Epidemiology of cholera in the Americas”. Gastroenterol Clin North Am. 22(3). 22: 639—60. PMID 7691740. 
  42. ^ „Disease fact sheet: Cholera”. IRC International Water and Sanitation Centre.
  43. ^ Glanz, James; Grady, Denise (12. 9. 2007). „Cholera Epidemic Infects 7,000 People in Iraq”. The New York Times. Приступљено 14. 11. 2017. 
  44. ^ „U.N. reports cholera outbreak in northern Iraq”. CNN. 30. 8. 2007. Приступљено 14. 11. 2017. 
  45. ^ Smith, D (2. 12. 2007). „Cholera crisis hits Baghdad”. The Observer. London. Приступљено 14. 11. 2017. 
  46. ^ Jena, S (29. 8. 2007). „Cholera death toll in India rises”. BBC News. Приступљено 14. 11. 2017. 
  47. ^ „Cholera Country Profile: Vietnam”. WHO. Приступљено 14. 11. 2017.
  48. ^ „Situation report on diarrhoea and cholera in Iraq”. ReliefWeb. 29. 10. 2008. Архивирано из оригинала 11. 11. 2008. г. Приступљено 14. 11. 2017. 
  49. ^ Sky News Doctors Fighting Cholera In Congo.
  50. ^ „381 new cholera cases in Mpumalanga”. News24. 24. 1. 2009.
  51. ^ а б World Health Organization. Cholera in Zimbabwe: Epidemiological Bulletin Number 16 Week 13 (22-28 March 2009). 31. 3. 2009; WHO Zimbabwe Daily Cholera Update, 16 April 2009.
  52. ^ „Zimbabwe: Cholera Outbreak Kills 294”. The New York Times. Associated Press. 22. 11. 2008. Приступљено 14. 11. 2017. 
  53. ^ World Health Organization: Zimbabwe Daily Cholera Updates.
  54. ^ WHO Zimbabwe Daily Cholera Update, 16 April 2009.
  55. ^ Mintz & Guerrant 2009
  56. ^ „Cholera epidemic death toll rises to 352”. MSNBC. 25. 8. 2010.
  57. ^ „Haiti's Latest Misery”. The New York Times. 26. 10. 2010. Приступљено 14. 11. 2017. 
  58. ^ „Official: Cholera death toll in Haiti has passed 1,000”. msnbc.com. Associated Press. 16. 11. 2010. Приступљено 14. 11. 2017. 
  59. ^ Katz, Jonathan M. (17. 8. 2016). „U.N. Admits Role in Cholera Epidemic in Haiti”. Приступљено 14. 11. 2017 — преко NYTimes.com. 
  60. ^ а б Parker, Aubrey Ann (2010). „Cholera in Haiti: the Climate Connection” Архивирано на сајту Wayback Machine (28. новембар 2017). Circle of Blue. Приступљено 14. 11. 2017.
  61. ^ „WHO, "Final Report of the Independent Panel of Experts on the Cholera Outbreak in Haiti"” (PDF). un.org. Приступљено 14. 11. 2017. 
  62. ^ „Ministère de la Santé Publique et de la Population (MSPP): Rapport de Cas” (PDF) (извештај случаја). MSPP. 20. 8. 2016. Приступљено 14. 11. 2017. 
  63. ^ Luquero, Francisco J.; Rondy, Marc; Boncy, Jacques; Munger, André; Mekaoui, Helmi; Rymshaw, Ellen; Page, Anne-Laure; Toure, Brahima; Degail, Marie Amelie; Nicolas, Sarala; Grandesso, Francesco; Ginsbourger, Maud; Polonsky, Jonathan; Alberti, Kathryn P.; Terzian, Mego; Olson, David; Porten, Klaudia; Ciglenecki, Iza. „Mortality Rates during Cholera Epidemic, Haiti, 2010–2011”. Emerging Infectious Diseases. 22 (3): 410—416. PMC 4766911  . PMID 26886511. doi:10.3201/eid2203.141970. Приступљено 14. 11. 2017. 
  64. ^ „Cholera in Dominican Republic and Haiti”. Travel.gc.ca. Government of Canada, Global Affairs. Приступљено 14. 11. 2017. 
  65. ^ Ahmed, Azam (14. 10. 2016). „Cholera Deepens Haiti's Misery After Hurricane”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 14. 11. 2017. 
  66. ^ Sengupta, Somini (1. 12. 2016). „U.N. Apologizes for Role in Haiti's 2010 Cholera Outbreak”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 14. 11. 2017. 
  67. ^ а б Section, United Nations News Service (30. 11. 2016). „UN News - Haiti: UN’s new approach on cholera puts people at heart of the response”. UN News Service Section. Приступљено 14. 11. 2017. 
  68. ^ „Jeffrey Gettleman / New York Times News Service, "U.N.: Cholera scourge now ravaging Somalia"” Архивирано на сајту Wayback Machine (15. новембар 2017). Bend Bulletin. 13. 8. 2011. Приступљено 15. 11. 2017.
  69. ^ „The Pioneer”. dailypioneer.com. Приступљено 15. 11. 2017. 
  70. ^ Odoi-Larbi, Stephen (8. 10. 2012). „Ghana: Attitudinal Change Is the Key to Eradicating Cholera - Bagbin”. Приступљено 15. 11. 2017 — преко AllAfrica. 
  71. ^ Reports, Vaccine News. „Cholera outbreak in Sierra Leone slows”. Архивирано из оригинала 22. 9. 2015. г. Приступљено 15. 11. 2017. 
  72. ^ „Cholera Death Toll Rises To 100”. Архивирано из оригинала 12. 9. 2014. г. Приступљено 15. 11. 2017. 
  73. ^ „Cholera – United Republic of Tanzania”. WHO. Приступљено 15. 11. 2017. 
  74. ^ „Tanzania cholera epidemic improving”. UN. Приступљено 15. 11. 2017. 
  75. ^ „Cholera situation in Somalia” (PDF). WHO. мај 2017. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 11. 2017. г. Приступљено 15. 11. 2017. 
  76. ^ а б в г Bruwer, Johannes (25. 6. 2017). „The horrors of Yemen's spiralling cholera crisis”. BBC. Приступљено 14. 11. 2017. 
  77. ^ а б „UN: 1,310 dead in Yemen cholera epidemic”. Al Jazeera. 25. 6. 2017. Приступљено 14. 11. 2017. 
  78. ^ „Statement from UNICEF Executive Director Anthony Lake and WHO Director-General Margaret Chan on the cholera outbreak in Yemen as suspected cases exceed 200,000”. UNICEF. 24. 6. 2017. Приступљено 14. 11. 2017. 
  79. ^ „Cholera count reaches 500 000 in Yemen”. World Health Organization. Приступљено 14. 11. 2017. 
  80. ^ Dwyer, Colin. „Yemen Now Faces 'The Worst Cholera Outbreak In The World,' U.N. Says”. National Public Radio. Приступљено 14. 11. 2017. 
  81. ^ „Situation Epidemiologique des Cas de Cholera” (PDF). Algeria Ministry of Health, Population, and Hospital Reform. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 8. 2018. г. Приступљено 29. 8. 2018. 
  82. ^ „Health Alert: U.S. Embassy Algiers, Algeria”. US Embassy in Algiers (на језику: енглески). 26. 8. 2018. Архивирано из оригинала 30. 8. 2018. г. Приступљено 29. 8. 2018. 
  83. ^ „Zimbabwe: Cholera outbreak snapshot (as of 27 September 2018)”. reliefweb.int. Архивирано из оригинала 28. 9. 2018. г. Приступљено 27. 9. 2018. 
  84. ^ „Cholera crisis signals deeper problems for Zimbabwe”. www.aljazeera.com. Архивирано из оригинала 27. 9. 2018. г. Приступљено 27. 9. 2018. 
  85. ^ „Did 90,000 people die of typhoid fever and cholera in Chicago in 1885?”. The Straight Dope. 12. 11. 2004. Приступљено 12. 11. 2017. 

Литература уреди


 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Избијања_и_пандемије_колере&oldid=27441815”