Епископ арадски Синесије
Синесије Живановић (1711 — 1768)[1] био је епископ Арадске епархије Карловачке митрополије.
Епископ арадски Синесије | |
|---|---|
 Синесије Живановић, епископ арадски] | |
| Датум рођења | 1711. |
| Датум смрти | 1768. |
Биографија уреди
Родом је из Сентандреје.
Живановић је био постриженик манастира Раковца. И као владика остао је привржен раковачком братству у којем је био раније архимандрит и игуман. Као банатски владика освештао је манастирску капелу 21. јула 1752. године. Синесије је тада митрополијски егзарх и провинцијал фрушкогорских манастира. Био је у делегацији која је 1747. године у Бечу решавала питање Региментског (српског) дуга.
Посвећен је за епископа арадског 1. септембра 1751. године.[2] Био је дијецезан Арадске епархије (1751-1768). Носио је наслов: епископ арадско-јенопољско-вел.варадинско-халмадски. Захваљујући својој великој енергији и богословској спреми успешно је штитио православце у својој епархији од унијаћења. Наводно је имао своју телесну гарду која га је бранила од насртаја непријатеља.[3] Успео је да под своју јурисдикцију уведе цело подручје Кришане.[4] Изградио је 1760-1763. године у Арад Гају манастир за своју епископску летњу резиденцију. Након канонске поделе Срба и Румуна у Арадској епархији тај манастир је припао Румунима. Јавља се он и као ктитор фрушкогорског манастира Врдник-Нова Раваница.[5]
Штампао је први Србљак у Малој Влашкој, у Римнику 1761. године.[6] Књига је носила наслов: "Правила молебнаја свјатих сербских просветитељ". Текст књиге служби српским светитељима (12) био је на новоруско-словенском језику. Коришћен је рукопис "Србљака" из 1714. године који је саставио раковачки калуђер Максим. Концепцију тог илустративног зборник осмислили су владика Синесије и сликар Стефан Тенецки, који је израдио слике светитеља у Бечу. Руси су више пута прештампавали ту књигу; први пут у Москви 1765. године.
Владика Синесије се сматра српским књижевником јер је писао. Тако је опевао места у својој епархији; литерарно је обликовао свој извештај намењен митрополиту Карловачком.
Поклонио је 1757. године манастиру Хиландару своје фино, израђено - резано у слоновачи епископско жезло. Оно се данас чува у манастирској библиотеци као драгоценост.
Референце уреди
- ^ Радован Самарџић: "Историја српског народа" - Срби у 18. веку, Београд 1986.
- ^ "Српски сион", Сремски Карловци 30. септембра 1905.
- ^ Мило Глигоријевић: "Излазак Срба", Београд 1987.
- ^ Љубивоје Церовић, Љубомир Степанов: "Срби у Румунији", Темишвар 2000.
- ^ "Српски сион", Сремски Карловци 3. мај 1898.
- ^ "Српски сион", Сремски Карловци 30. август 1898.
