Отворите главни мени

Епително ткиво (епителско ткиво, епител) је врста ткива које је високо диференцирано. Састоји се од великог броја густо збијених и међусобно повезаних епителских ћелија тако да садрже малу количину међућелијске супстанце и формирају континуирани слој. Својим базалним делом ћелије леже на базалној ламини подепителској ламини, плочастој структури коју сачињава ванћелијски матрикс. Покривају површину тела и унутрашњих органа, телесне шупљине, изводне канале ... Епителско ткиво се састоји од ћелија епитела. Епители су изграђени од ћелија које воде порекло од сва три клицина листа. У изградњи епитела, сем веома ретких изузетака никада не учествују крвни судови па се размена хранљивих материја и гасова врши посредно - преко везивног ткива које се налази између крвног капилара и епитела.[1][2]

Класификација епителаУреди

 
Врсте епитела- (с лева на десно) горњи ред: једнослојан плочаст, једнослојан коцкаст, једнослојан цилиндричан; доњи ред: вишеслојан плочаст, вишеслојан коцкаст, лажно вишеслојан, прелазни епител

Нека епителска ткива су саграђена од једног слоја ћелија истог облика и функције и она се називају једнослојни епител, док су друга саграђена од ћелија које су распоређене у више слојева. Ова ткива се називају вишеслојни епител.

Једнослојни епителиУреди

Једнослојни епител може да буде различитог облика, у зависности од функције коју обавља, па се тако разликују:

  • љуспаст (плочаст) епител, изграђен је од истоврсних ћелија чија је ширина много већа од висине;
  • коцкаст епител, кога образују ћелије приближно једнаке ширине и висине;
  • цилиндричан епител (високо призматични), граде ћелије чија је висина знатно већа од ширине.

Посебну групу једнослојних епитела представља тзв. лажно вишеслојан (псеудостратификован) епител. Састоји се од цилиндричних ћелија различитих и по морфологији (облик ћелије, облик и висина једра) и по функцијама па добија, посматран светлосним микроскопом, изглед вишеслојног епитела. Ако су ћелије снабдевене трепљама онда се говори о трепљастим лажно вишеслојним епителима.

Вишеслојни епителиУреди

Образовани су од већег броја слојева ћелија наслаганих један на други при чему је најдубљи (почетни) слој у контакту са подепителском ламином. Слојеви ћелија се међусобно разликују по облику.

Према облику ћелије деле се на:

  • плочасте
  • коцкасте
  • цилиндричне.

Посебан тип вишеслојног епитела у коме долази до промене висине и наизглед и броја слојева ћелија у зависности од физиолошког стања органа, назива се прелазни епител или уротел пошто се налази само у неким деловима мокраћног система.

Класификација према функцијиУреди

На основу функције коју обављају у организму епители се могу поделити на:

  • покровне (заштитне) који се према структури деле на једнослојне, лажно вишеслојне и вишеслојне;
  • жлездане (секреционе)
  • неуроепителе
  • клицине (репродуктивне), граде их ћелије семеника и јајника
  • апсорпционе, који на вршној површини имају микроресице
  • респираторне (пнеумоцити)
  • чулне (сензитивне)

Кроз ову класификацију истовремено су наведене и улоге које различити типови епитела обављају у организму.

ПокожицаУреди

Покожица (епидермис) покрива површину тела. Код бескичмењака је једнослојна и покривена кутикулом. Покожица кичмењака је вишеслојна при чему долази до орожњавања површинских слојева.

Рожна материја која испуњава ове ћелије може да гради различите творевине:

  • крљушти
  • перје,
  • нокте,
  • длаку
  • копита и друге

ЕндотелУреди

Ендотел је врста епитела који облаже унутрашње површине телесних дупљи и крвних судова.

Жлездани епителУреди

Епителске ћелије које стварају неки производ (слуз, ензиме, хормоне...) и процесом егзоцитозе га избацују у ванћелијску средину називају се жлездане (секреторне) ћелије. Жлездане ћелије образују жлездане епителе који заједно са другим ткивима граде жлезде.

Према типу секреције разликују се два основна типа жлезди:

Међутим, има и жлезда које имају истовремено обе функције (нпр. јетра, панкреас, полне жлезде човека). Жлездане ћелије неких кичмењака (нпр. рибе) јављају се као појединачне и означавају се као пехарасте жлезде.

РеференцеУреди

  1. ^ Eurell, Jo Ann C.; et al., ур. (2006). Dellmann's textbook of veterinary histology. Wiley-Blackwell. стр. 18. ISBN 978-0-7817-4148-4. 
  2. ^ Freshney, 2002: p. 3

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди