Википедија

Ерих Марија Ремарк

Ерих Марија Ремарк (нем. Erich Maria Remarque; Оснабрик, 22. јун 1898 — Локарно, 25. септембар 1970) је био псеудоним немачког књижевника Ериха Паула Ремарка.

Ерих Марија Ремарк
Erich Maria Remarque1.jpg
Ерих Марија Ремарк
Лични подаци
Пуно имеЕрих Паул Ремарк
Датум рођења(1898-06-22)22. јун 1898.
Место рођењаОснабрик, Немачко царство
Датум смрти25. септембар 1970.(1970-09-25) (72 год.)
Место смртиЛокарно, Швајцарска

БиографијаУреди

Ерих Паул Ремарк (нем. Erich Paul Remark) је рођен у Оснабрику у радничкој породици католичке вероисповести. Са 18 година одлази на фронт у Првом светском рату где је убрзо и рањен. После рата мења презиме „Remark“ у „Remarque“ које је било и првобитно презиме његове породице све док га није променио Рермарков деда. Да би преживео, радио је многе послове, укључујући и посао библиотекара, пословног човека, учитеља, новинара и издавача.

Године 1929. Ремарк објављује роман „На западу ништа ново“ (Im Westen nichts Neues) под именом Ерих Марија Ремарк (средње име је променио у знак сећања на мајку). У роману се описује суровост рата посматрана из перспективе деветнаестогодишњег војника. Ремаркова популарност нагло почиње да расте а у он у својим следећим делима најчешће описује ратне и поратне године.

Године 1933. нацистички режим забрањује и спаљује Ремаркове књиге и покреће пропагандну кампању тврдећи да Ремарк вуче порекло од француских Јевреја и да је презиме Ремарк у ствари „Крамер“ читано уназад. Упркос томе што никад није доказана, ова информација се појављује и у неким новијим Ремарковим биографијама. Ремарк се 1931. преселио у Швајцарску а 1939. емигрирао је у САД са својом првом женом, Илсом Жан Замбуи да би 1947. Ремаркови постали пуноправни грађани САД. Пар се враћа у Швајцарску 1948. године, потом се разводе, а Ремарк се 1958. жени са холивудском глумицом Полет Годард.

Ерих Марија Ремарк је умро 1970. године у 72. години живота.

Рани животУреди

Ремарк је рођен 22. јуна 1898. као Ерих Пол Ремарк, у породици Петера Франца Ремарка и Ане Марије (девојачки Шталкнехт), радничке римокатоличке породице у Оснабрику.[1] Никада није био близак са оцем књиговезцем, али је био близак са мајком и почео је да користи средње име Марија после Првог светског рата у њену част.[2] Ремарк је био треће од четворо деце Петра и Ане. Његова браћа и сестре били су његова старија сестра Ерна, старији брат Теодор Артур (који је умро са пет или шест година) и млађа сестра Елфрид.[3]

Његово презиме је промењено у Remarque када је објавио На западу ништа ново у част својих француских предака и да би се одвојио од свог ранијег романа Die Traumbude.[4] Његов деда је променио правопис из Remarque у Remark.[5] Истраживање Ремарковог пријатеља из детињства и с којим се дружио целог живота Ханс-Герда Раба доказало је да је Ремарк заправо имао француске претке – његов прадеда Јохан Адам Ремарк, који је рођен 1789. године, потиче из француске породице у Ахену.[6] Ово је у супротности са неистином – коју је овековечила нацистичка пропаганда – да је његово право презиме било Крамер („Ремарк“ написано уназад) и да је био Јевреј.[7][8]

Војна службаУреди

Током Првог светског рата, Ремарк је регрутован у Царску немачку војску са 18 година. Дана 12. јуна 1917, пребачен је на Западни фронт, Другу чету резерве, теренског складишта 2. гардијске резервне дивизије у Хем-Ленглету. Дана 26. јуна 1917, постављен је у 15. резервни пешадијски пук, 2. чету, инжињеријски вод Бете, и борио се у рововима између Торхута и Хоутулста. Дана 31. јула 1917, рањен је гелером гранате у леву ногу, десну руку и врат, а након медицинске евакуације са терена враћен је у војну болницу у Немачкој где је провео остатак рата опорављајући се од задобијених рана, пре него што је демобилисан из војске.

После рата наставио је са учитељским усавршавањем и радио је од 1. августа 1919. као учитељ основне школе у Лохну, у то време у округу Линген, сада у округу Бентајм. Од маја 1920. радио је у Клајн Берсену у некадашњем округу Химлинг, сада Емсланд, а од августа 1920. у Нахну, који је од 1972. у саставу Оснабрика. Дана 20. новембра 1920. поднео је захтев за одсуство са наставе. Ремарк је у овој фази свог живота радио на више различитих послова, укључујући библиотекар, бизнисмен, новинар и уредник. Његов први плаћени посао писања био је као технички писац за компанију Continental Rubber Company, немачког произвођача гума.[9]

Књижевна каријераУреди

Ремарк је своје прве покушаје писања напчинио са 16 година. Међу њима су били есеји, песме и почеци романа који је касније завршен и објављен 1920. као Соба из снова (Die Traumbude). Између 1923. и 1926. такође је написао сценарио за серију стрипова Der Contibuben, које је нацртао Херман Шуц, објављену у часопису Echo Continental, публикацији компаније за гуму Continental AG.[10]

По повратку из рата, ратни злочини заједно са мајчином смрћу изазвали су код њега велику психичку трауму и тугу. У каснијим годинама као професионални писац, почео је да користи „Марија“ као своје средње име уместо „Паул“, у знак сећања на своју мајку.[3] Када је објавио На западу ништа ново, његово презиме је враћено на ранији правопис – од Remark до Remarque – да би се дистанцирао од свог романа Die Traumbude.[4]

Дана 10. маја 1933. године, на иницијативу нацистичког министра пропаганде Јозефа Гебелса, Ремарково писање је јавно проглашено „непатриотским“ и забрањено у Немачкој. Примерци његових дела су уклоњени из свих библиотека и забрањена је продаја или објављивање било где у земљи.

Немачка је брзо тонула у тоталитарно друштво, што је довело до масовних хапшења елемената становништва које нови владајући поредак није одобравао. Ремарк је напустио Немачку да би живео у својој вили у Швајцарској. Ремарково француско порекло као и његову католичку веру такође су јавно напали нацисти. Они су наставили да осуђују његове списе у његовом одсуству, проглашавајући да свако ко би променио правопис свог имена са немачког „Remark“ у француски „Remarque“ не може бити прави Немац. Нацисти су даље изнели лажну тврдњу да Ремарк није био у активној служби током Првог светског рата. Године 1938, Ремарку је одузето немачко држављанство. Године 1939, он и његова бивша жена су се поново венчали да би спречили њену репатријацију у Немачку. Непосредно пре избијања Другог светског рата у Европи, из Порто Ронка, Швајцарска, отишли су у Сједињене Државе.[11] Постали су натурализовани држављани Сједињених Држава 1947. године.[12]

Ремарк је наставио да пише о немачком искуству после Првог светског рата. Његов роман, Три ратна друга (Drei Kameraden), обухвата године Вајмарске републике, од хиперинфлације 1923. до краја деценије. Његов четврти роман, Љуби ближњега свога (на немачком под називом Liebe deinen Nächsten, први пут се појавио у серијској верзији у енглеском преводу у часопису Collier's 1939. Провео је још годину дана ревидирајући текст за његову књигу објављену 1941. године, на енглеском и немачком. Његово следеће дело, роман Тријумфална капија, први пут је објављен 1945. године на енглеском, а следеће године на немачком као Arc de Triomphe. То је био још један инстант бестселер, достигавши је светску продају од скоро пет милиона. Његов последњи роман је био Сенке у рају. Написао га је док је живео на локацији 320 Ист 57. улица у Њујорку. Та стамбена зграда је „играла истакнуту улогу у његовом роману“.[13]

Године 1943, нацисти су ухапсили његову најмлађу сестру, Елфрид Шолц која је са мужем и двоје деце остала у Немачкој. После суђења у озлоглашеном Volksgerichtshof (Хитлеров вануставни „народни суд”), проглашена је кривом за „подривање морала” јер је изјавила да сматра да је рат изгубљен. Председник суда Роланд Фрајслер је изјавио: „Ihr Bruder ist uns leider entwischt—Sie aber werden uns nicht entwischen“ („Ваш брат је, нажалост, ван нашег домашаја – ви нам, међутим, нећете побећи“). Шолцова је обезглављена 16. децембра 1943. године.[14] Ремарк је касније рекао да је његова сестра била укључена у активности отпора против нациста.[15]

У егзилу, Ремарк није знао за судбину своје сестре Елфриде све до после рата. Њој ће посветити свој роман Искра живота (Der Funke Leben) из 1952. године. Посвета је изостављена у немачкој верзији књиге, наводно зато што су га неки Немци још увек сматрали издајником.[16]

Лични животУреди

 
Ремарк и Полет Годард у Ронку, Швајцарска, 1961.

Ремарков први брак је био са глумицом Илсе Јута Замбона 1925. године.[17] Брак је био буран и неверан са обе стране. Ремарк и Замбона су се развели 1930. године, али су 1933. заједно побегли у Швајцарску.[18] Године 1938. су се поново венчали, како би спречили њен повратак у Немачку, а 1939. су емигрирали у Сједињене Државе где су обоје постали натурализовани држављани 1947. године.[19] Поново су се развели 20. маја 1957, овог пута заувек. Илсе Ремарк је умрла 25. јуна 1975.

Током 1930-их, Ремарк је имао везе са аустријском глумицом Хеди Ламар, мексичком глумицом Долорес дел Рио[20] и немачком глумицом Марлен Дитрих.[21] Афера са Дитриховом почела је у септембру 1937. када су се срели на Лиду док су били у Венецији на филмском фестивалу и трајала најмање до 1940. одржавана углавном путем писама и телефонских позива. Избор њихових писама објављен је 2003. у књизи „Sag mir, daß du mich liebst"“ („Реци ми да ме волиш“),[22][23] и затим у представи Пума из 2011. године.[24]

РоманиУреди

Његове књиге су преведене на чак 58 језика.

РеференцеУреди

  1. ^ Robertson, William. „Erich Remarque”. Приступљено 25. 6. 2009. 
  2. ^ Berlatsky, Noah (2013-02-15). War in Erich Maria Remarque's All Quiet on the Western Front (на језику: енглески). Greenhaven Publishing LLC. стр. 18. ISBN 978-0-7377-6808-4. 
  3. ^ а б „Erich Maria Remarque Biography”. CliffsNotes. Приступљено 7. 8. 2020. 
  4. ^ а б Afterword by Brian Murdoch, translator of 1996 English edition of All Quiet on the Western Front. London: Vintage Books. 1996. стр. 201. ISBN 978-0-09-953281-1. 
  5. ^ Remarque, Erich Maria (1975). „All quiet on the western front”. search.schlowlibrary.org (на језику: енглески). Приступљено 2021-08-07. 
  6. ^ Landová, Jolana: Exil, Krieg und Flucht in Frankreich zwischen 1933 und 1941, dargestellt an ausgewählten Werken deutscher Schriftsteller, Charles University in Prague, 2009, p. 46.
  7. ^ Berlatsky, Noah (2013-02-15). War in Erich Maria Remarque's All Quiet on the Western Front (на језику: енглески). Greenhaven Publishing LLC. стр. 42. ISBN 978-0-7377-6808-4. 
  8. ^ Scally, Derek. „An unquiet life – Erich Maria Remarque and 'All Quiet on the Western Front'”. The Irish Times (на језику: енглески). Приступљено 2021-08-07. 
  9. ^ „Exactly as it happened... (the story of an encounter in Ticino with Remarque and the coach-built Lancia Dilambda, which following All Quiet on the Western Front, he purchased in 1931 and retained till the late 1960s)”. Motor. св. 3506. 30. 8. 1969. стр. 26—30. 
  10. ^ „Hermann Schütz”. lambiek.net. Приступљено 22. 7. 2022. 
  11. ^ "Finding Aid for Erich Maria Remarque Papers, 1938–1973", Department of Special Collections and Archives, State University of New York-Albany. 2009; accessed 31 July 2012.
  12. ^ Schneider, Thomas (1991). Erich Maria Remarque: Ein Chronist des 20. Jahrhunderts, Eine Biographie in Bildern und Dokumenten. Germany: Rasch Verlag Bramsche. стр. 94—95. 
  13. ^ Ullmann, Michaela. „Research Guides: Exiled German-speaking intellectuals in Southern California: Erich Maria Remarque”. libguides.usc.edu. 
  14. ^ „Elfriede Scholz Obituary” (на језику: немачки). Osnabrück Cultural Website. 15. 12. 2005. Архивирано из оригинала на датум 24. 9. 2009. Приступљено 25. 6. 2009. 
  15. ^ Remarque, Erich Maria Vintage Remarque: All Quiet on the Western Front (2003) p. 202
  16. ^ Sauer, Patrick (16. 6. 2015). „The Most Loved and Hated Novel About World War I”. Smithsonian.com. Smithsonian Institution. Приступљено 21. 6. 2015. 
  17. ^ Liukkonen, Petri. „Erich Maria Remarque”. Books and Writers. Finland: Kuusankoski Public Library. Архивирано из оригинала на датум 1. 8. 2008. 
  18. ^ Taylor, Marvin J. The life and writings of Erich Maria Remarque, New York: Fales Library, New York University, 2011; accessed 29 July 2012.
  19. ^ Bloom, Harold (2001). „Chronology”. Modern Critical Interpretations: Erich Maria Remarque's All Quiet on the Western Front. Philadelphia: Chelsea House Publishers. стр. 157. 
  20. ^ Latins in Hollywood: Dolores del Río, latinasdeayer.blogspot.mx; accessed 24 August 2017.
  21. ^ Connolly, Kate. "Marlene and the wall", The Guardian, 18 April 2002.
  22. ^ Fuld, Werner & Thomas F. Schneider (eds). "Dass Du Mich Liebst: Erich Maria Remarque — Marlene Dietrich Zeugnisse einer Leidenschaft ("Tell Me That You Love Me: Erich Maria Remarque-Marlene Dietrich. Evidence of a Passion). Koln: Kiepenheuer & Witsch, 2003.
  23. ^ Germany, SPIEGEL ONLINE, Hamburg (13. 8. 2001). „Marlene Dietrich und Remarque: "Madonna meines Blutes" - SPIEGEL ONLINE — Kultur”. Der Spiegel. 
  24. ^ Jones, Kenneth. "Marlene Dietrich is Focus of Puma, a NJ Rep World Premiere Starting Feb. 24." Архивирано 24 фебруар 2013 на сајту Wayback Machine, Playbill.com, 24 February 2011; accessed 29 July 2012.

ЛитератураУреди

  • Parvanová, Mariana (2010). "... das Symbol der Ewigkeit ist der Kreis". Eine Untersuchung der Motive in den Romanen von Erich Maria Remarque (на језику: немачки). München: GRIN-Verlag. ISBN 978-3-640-64739-2. 
  • Parvanová, Mariana (2009). E. M. Remarque in der kommunistischen Literaturkritik in der Sowjetunion und in Bulgarien (на језику: немачки). Remscheid: ReDiRoma Verlag. ISBN 978-3-86870-056-5. 

Спољашње везеУреди

 
Ерих Марија Ремарк на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ерих_Марија_Ремарк&oldid=25627158”