Ерски хумор
Ерски хумор је форма усмене књижевности која је карактеристична за подручје Златиборског округа и представља специфичан начин шаљивог односа према стварности. Присутан је у свакодневној комуникацији и шалама међу становиштвом, а препознаје се и у многим књижевним родовима и врстама.
| Ерски хумор | |
|---|---|
.jpg) Насеље Гајеви, Златибор | |
| Нематеријално културно наслеђе | |
| Регион | Златиборски округ, западна Србија |
| Заједница | Локалне заједнице на подручју Златиборског округа у западној Србији |
| Предлагач | Општина Чајетина, Библиотека „Љубиша Р. Ђенић” Чајетина |
| Веб сајт | http://nkns.rs/cyr |
Ерски хумор се налази на листи нематеријалног култуног наслеђа Србије.[1]
Ерски хумор у књижевности уреди
Примери савременог ерског хумора
После месец дана проведених на Златибору, где је дошла, да помоћу чувеног третмана "Чигота" скине који килограм, једна Ужичанка се телефоном јави мужу:
- Драги, толико сам срећна. За месец дана изгубила сам трећину своје килаже. Реци ми, мили, колико још да останем?
- Остани, душо, још два месеца.У самопослузи
Боравећи на Партизанским Водама, група немачких туриста посети једнога дана самопослугу „Инекс”. Гости су дуго разгледали робу у рафовима, али је очигледно било да нису могли пронаћи оно што су тражили. Коначно, један од њих приђе приученом продавцу Радовану и упита га:
- Спрехензи дојч?
- Ја мислим, да то немамо, али за сваки случај питај Жику.Питалице
Чиме се Златиборци греју а почиње на З?
Одговор: ЗдрвимаЧега се Златиборац највише плаши а почиње са словом Д?
Одговор: ДумреЗашто у Чајетини нико не користи жмигавац?
Одговор: Зато што сви знају где ко станује и где је кренуо[2]
Ерски хумор уочљив је у различитим књижевним родовима и врстама:
- прозним делима — народним приповеткама, новелама, анегдотама и вицевима
- народним песмама — шаљивим лирским и епским десетерачким песмама; малим фолклорним формама (здравицама, пословицама, питалицама, загонеткама, ругалицама и зврчкама); дечијем фолклору и у оквиру својеврсног фолклорног театра (чауш на свадби, натпевавање момачких и девојачких сватова).[1]
Настанак уреди
Сурови услови живота и непрестена борба за преживљавање утицали су на обликовање карактера и менталитета људи из златиборске регије. Њихов есео дух обликовао је јединствен смисао за хумор, као облик одбране од свакодневних проблема. Ерски хумор представља истинску културну и друштвену посебност људи из златиборске регије.[3]
Теме и садржај уреди
Приче прожете ерским хумором карактерише мудрост и речитост. Инспирисане су свакодневним животом и баве се важним друштвеним темама, проблемима о којима се ћути, као и промоцијом правих друштвених вредности и ставова. То су комичне досетке у којима се људи овог краја на шаљив начин критички обрачунавају са властодршцима, свештеницима, трговцима, учитељима и другим актерима друштвеног живота. Изражавањем својеврсног народног бунта они се заправо боре за своја права, друштвене вредности и правду.[3]
Најпознатије приче уреди
Распрострањеност уреди
Ерски хумор, у домену усмене традиције, присутан је у локалним заједницама на подручју Златиборског округа, у општинама: Ариље, Бајина Башта, Ивањица, Косјерић, Нова Варош, Пожега, Пријепоље, Прибој, Чајетина и Ужице.[1]
Нематеријално културно наслеђе уреди
Многобројни путописци и истраживачи који су пролазили златиборским крајем уочили су ову особину народа који ту живи. Овим феноменом касније су се бавили и разни научни радници и сакупљачи „ерских народних мудролија“, што додатно говори о значају, значењу и традицији који ерски хумор има у културној баштини српског народа.
Значај ерског хумора као дела културног идентитета српског народа, препознат је и од стране Националног комитета за нематеријално културно наслеђе Србије, на предлог Библиотеке „Љубиша Р. Ђенић” и општине Чајетина. Тако је 18. јуна 2012. године, заједно са двадесет и шест других елемената, уписан на Листу нематеријалног културног наслеђа Републике Србије.[3]
Ерски хумор данас уреди
Ерски хумор, као и друге шаљиве народне приповетке, у савременом друштву одумире, али се утицај овог феномена одразио на формирање вица као новог вида усмене књижевности. Други облик настављања усмене шаљиве приповетке јавља се српској писаној књижевности, нарочито у епохи реализма. Ови утицаји могу се запазити у делима српских књижевника, од Стефана Митрова Љубише, преко Милована Глишића, Стевана Сремца, Радоја Домановића, Бранислава Нушића и Петра Кочића, па све до Бранка Ћопића.[4]
У Чајетини и на Златибору се од 2008. године одржава традиционална манифестација Летњи улични ерски кабаре, која има за циљ промоцију локалног, специфичног ерског хумора.[3]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ а б в „Ерски хумор”. Приступљено 26. 9. 2019.
- ^ „Erski humor”. Zlatibor.rs. RadionicaKRUG. Приступљено 26. 9. 2019.
- ^ а б в г „Erski humor”. Serbia.com. Приступљено 26. 9. 2019.
- ^ Самарџија, Снежана (1986). „(Предговор)”. Шаљиве народне приче. Београд: Рад. стр. 16-17.
Литература уреди
- Шаљиве народне приче. Београд: Рад. 1986.COBISS.SR 28338439
- Одјеци у провалији : антологија ерског афоризма. Зрењанин ; Нови Сад: Агора. 2015. ISBN 978-86-6053-125-6. Приступљено 26. 9. 2019.COBISS.SR 297192199
- Миленко Мисаиловић, Мудрост народног хумора, Вести, Титово Ужице, 1987.
- Љубиша Р. Ђенић, Ерске мудрологије, Чајетина, 1976.
- Милисав Р. Ђенић, Нови ерски хумор, Титово Ужице, 1977.
- „Савремени ерски хумор“, Народни музеј Ужице, Ужице, 2012. Аутори текстова:Невена Пантић, Ивана Тодоровић, Загорка Никитовић, Драгана Ивановић. Рецензију је радио Раде Јовановић.
Спољашње везе уреди
- „Veče erskog humora u Narodnoj biblioteci”. Užička nedelja. 2. 10. 2015. Приступљено 26. 9. 2019.
- „Erski duh i humor”. Infoera. Radio Užice. Архивирано из оригинала 25. 09. 2019. г. Приступљено 26. 9. 2019.
- „Erski humor deo identiteta srpskog naroda”. Vesti online. Nidda Verlag GmbH. Приступљено 26. 9. 2019.
