Отворите главни мени

Жан-Лик Годар (франц. Jean-Luc Godard; 3. децембра 1930.) је француско-швајцарски филмски режисер, сценариста и филмски критичар. Један од зачетника и најзначајних представника Француског Новог таласа и једна од најутицајнијих личности данашњег светског филма. Милитантни интелектуалац, идеолошки опредељени уметник, својим филмовима често супротстављен холивудским конвенцијама. Као и његови савременици Новог таласа, Годар је критиковао редовну "традицију квалитета" Француске кинематографије, више наглашавајући вештину у иновацијама и преферирајући велика дела из прошлости за експериментисање. Да оспоре ову традицију, он и истомишљени критичари су почели да праве своје филмове. Многи од Годарових филмова оспоравају конвенције традиционалног Холивуда као додатак француске кинематографије. Он се често сматра најрадикалнијим француским режисером из 1960-их и 1970-их. Неколико његових филмова изражавају своје политичке ставове. Његови филмови изражавају своје знање историје филма преко својих референци на старијим филмовима. Поред тога, Годарови филмови често наводе егзистенцијализам, као што је и сам страствени читалац егзистенцијалне и марксистичке филозофије. Његов радикални приступ у филмским конвенцијама, политици и филозофији, чине га утицајним филмским ствараоцем у свету седме уметности.

Жан-Лик Годар
Jean-Luc Godard at Berkeley, 1968 (2).jpg
Фотографија из 1968.
Пуно имеЖан-Лик Годар
Датум рођења(1930-12-03)3. децембар 1930.(88 год.)
Место рођењаПариз
Француска
СупружникАна Карина (1961—1967)
Ен Вјаземски (1967—1979)
Активни период1950—данас
Занимањережисер, сценариста, продуцент, глумац, сниматељ
ПотписJean Luc Godard Signature.svg
IMDb веза

Годарови филмови су инспирисали различите редитеље као што су Мартин Скорсезе, Квентин Тарантино, Стивен Содерберг, Д. А. Пенбејкер, Роберт Алтман, Џим Џармуш, Вонг Кар-Ваи, Вим Вендерс, Бернардо Бертолучи и Пјер Паоло Пазолини.[1]

Детињство и младостУреди

Годар је рођен 3. децембра 1930. године у Паризу у добростојећој породици швајцарског психијатра Пола Годара и Францускиње Одиле Моно, ћерке банкара. Годар је похађао добре школе у Швајцарској, а 1949. године уписао се на студије антропологије на Сорбони, али наставу никада није похађао. Убрзо се прикључио групи младих филмских критичара у кино-клубу који су покренули Нови талас. За Годара и читаву генерацију којој припадају и Франсоа Трифо, Клод Шаброл, Жак Ривет и други, филм је био једна од најзначајнијих појава у уметности, филм је био све, око филма се све окретало. Тако и Годар, више него на факултету, време проводи у Кинотеци и у кино-клубу у Латинском кварту, а почетком педесетих, са овом групом младих љубитеља филма и редитеља, покреће часопис "Филмска газета", а у њему пише критике и краће текстове под псеудонимом Ханс Лукас. Тих година повремено и глуми, у филмовима својих колега, а неке и финансијски помаже. Већ 1952. почиње да пише и критике за касније чувени филмски часопис "Каје ди синема", у коме се истиче својим критикама о холивудским редитељима.

Рано снимање филмоваУреди

Пошто је напустио Париз у јесен 1952, Годар се вратио у Швајцарску и отишао да живи са мајком у Лозани. Спријатељивши се са љубавником своје мајке Жан-Пјер Лобшером, који је био радник на брани, обезбедио је себи посао грађевинског радника. Видео је могућност прављења документарног филма о брани, а када је његов иницијални уговор био завршен, да био продужио своје место на брани, преселио се на место телефонског оператера у централи. Док је био на дужности у априлу 1954. Жан-Пјер му је јавио да је његова мајка погинула у несрећи са скутером. Захваљујући швајцарским пријатељима који су му позајмили 35 mm филмску камеру, он се нашао у могућности за снимање филма. Тада прави свој први кратки филм под називом "Операција бетон", који је послужио за пропагандне сврхе компанији која администрира браном.

Како је наставио да ради за "Каје ди синема", снимио је Une femme coquette (1955), кратки 10-минутни филм и у јануару 1956. се вратио у Париз. План за филм на основу "Изборних афинитета" од Гетеа се показао превише амбициозан и није спроведен.

ФилмографијаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Grant 2007, Vol. 4. pp. 235.

ЛитератураУреди

  • Grant, Barry Keith, ур. (2007). Schirmer Encyclopedia of Film. Detroit: Schirmer Reference. ISBN 978-0-02-865791-2. 
  • MacCabe, Colin (2005). Godard: A Portrait of the Artist at Seventy. New York: Faber and Faber. ISBN 978-0-571-21105-0. 
  • Morrey, Douglas (2005). Jean-Luc Godard. New York: Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-6759-4. 
  • Steritt, David (1998). Jean-Luc Godard: Interviews. Jackson, Mississippi: University Press of Mississippi. ISBN 9781578060818. .
  • Usher, Phillip John (2009). "De Sexe Incertain: Masculin, Féminin de Godard". French Forum, vol. 34, no. 2, pp. 97–112.
  • Godard, Jean-Luc (2014). Introduction to a True History of Cinema and Television. Montreal: caboose. ISBN 978-0-9811914-1-6. .
  • Brody, Richard Everything Is Cinema: The Working Life of Jean-Luc Godard. 2008. ISBN 978-0-8050-6886-3..
  • Temple, Michael. Williams, James S. Witt, Michael (eds.) 2007. For Ever Godard. London: Black Dog Publishing.
  • Dixon, Wheeler Winston. The Films of Jean-Luc Godard. Albany. State University of New York Press.1997..
  • Godard, Jean-Luc (2002). The Future(s) of Film: Three Interviews 2000–01. Bern; Berlin: Verlag Gachnang & Springer. ISBN 978-3-906127-62-0. .
  • Loshitzky, Yosefa. The Radical Faces of Godard and Bertolucci.
  • Silverman, Kaja and Farocki, Harun. 1998. Speaking About Godard. New York. New York University Press.
  • Temple, Michael and Williams, James S. (eds.) . The Cinema alone: Essays on the Work of Jean-Luc Godard 1985–2000. Amsterdam. Amsterdam University Press.2000.
  • Almeida, Jane. Dziga Vertov Group. Sã. o Paulo: witz.2005. ISBN 978-85-98100-05-0..
  • Nicole Brenez, David Faroult, Michael Temple, James E. Williams, Michael Witt (eds.) (2007). Jean-Luc Godard: Documents. Paris: Centre Georges Pompidou.
  • Godard Bibliography (via UC Berkeley)
  • Diane Stevenson, "Godard and Bazin" in the Andre Bazin special issue, Jeffrey Crouse (ed.), Film International, Issue 30, Vol. 5, No. 6, 2007, pp. 32–40.
  • Intxauspe, J.M. (2013). "Film Socialisme: Quo vadis Europa". hAUSnART, 3: 94–99.
  • Lake, Steve and Griffiths, Paul, eds. Horizons Touched: the Music of ECM. Granta Books.2007. ISBN 978-1-86207-880-2.
  • Müller, Lars Windfall Light: The Visual Language of ECM. Lars Müller Publishers. 2010. ISBN 978-3-03778-157-9. (на језику: енглески) &. ISBN 978-3-03778-197-5. (на језику: немачки).
  • Rainer Kern, Hans-Jürgen Linke and Wolfgang Sandner Der Blaue Klang. Wolke Verlag.2010. ISBN 978-3-936000-83-2. (на језику: немачки).

Спољашње везеУреди