Животије Срба Савић

Животије Срба Савић (Читлук, код Крушевца, 5. август 1921Београд, 1972), учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Србије. У периоду од 1965. до 1966. године обављао је функцију Републичког секретара за унутрашње послове СР Србије.

ЖИВОТИЈЕ СРБА САВИЋ
Датум рођења(1921-08-05)5. август 1921.
Место рођењаЧитлук, код Крушевца
Краљевина Југославија Краљевина СХС
Датум смрти1972.(1972-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (50/51 год.)
Место смртиБеоград,  СР Србија
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
СупругаЉубица Савић
Професијадруштвено-политички радник
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
19411945.
Чинпотпуковник у резерви
Републички секретар
за унутрашње послове СР Србије
Период19651966.
ПретходникМилисав Лукић
НаследникСлавко Зечевић
Одликовања
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден Републике
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Орден партизанске звезде
Партизанска споменица 1941.

БиографијаУреди

Рођен је 5. августа 1921. године у Читлуку, код Крушевца, од оца Миливоја и мајке Кристине Савић, рођене Марковић. Учесник је Народноослободилачке борбе од 1941. године. Био је борац Расинског НОП одреда, и убрзо постао заменик политичког комесара Другог (Теренског) батаљона. Након кадровских промена у Одреду, постаје његов политички комесар и учествује у свим борбама које је Расински партизански одред водио.

Године 1943. ушао је у састав Окружног комитета Комунистичке партије Југославије (КПЈ) за Крушевац, на иницијативу Благоја Нешковића. Између осталих, ту се налазио и Добрица Ћосић.[1] Животије Савић се од 1944. налазио и на дужности заменика политичког комесара Треће јужноморавске бригаде[2], а исте године ушао је у састав привременог Оперативног штаба, који је за задатак имао да обједини командовање Другом и Трећом јужноморавском бригадом.[3] Новембра 1944. године је био посланик Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС).[4] Из рата је изашао са чином капетана.[5]

По ослобођењу Југославије, 1945. године, упућен је на рад у Одељење за заштиту народа (ОЗНА). До 1948. године био је начелник, најпре ОЗНА, потом УДБА-е, за Крушевачки округ, да би након тога преузео дужност начелника за Зајечар, где се налазио до 1952. године, када прелази у Београд. Наследио је Војина Лукића на месту начелника Управе државне безбедности (УДБА) за град Београд, и на тој функцији се задржао до 1961. године, док је у периоду од 1961. до 1965. био на позицији начелника београдског СУП-а.[5]

Савић је од 1965. до 1966. године био Републички секретар за унутрашње послове у Извршном већу СР Србије. У данима пре одржавања Четвртог (брионског) пленума ЦК СК Југославије, Савић је, у његово и име Светислава Стефановића Ћеће, написао писмо о оптужбама на рачун Александра Ранковића и Управе државне безбедности као предмету дневног реда, које је потом Војину Лукићу дотурио његов син на београдском аеродрому, вече уочи Пленума.

У периоду Брионског пленума, одржаног јула 1966. године на Брионима, одбио је да оптужи Александра Ранковића због злоупотребе положаја у Управи државне безбедности. Означен као „ранковићевац“[5][6], смењен је са функције, искључен из Централног комитета Савеза комуниста Србије и чланства у Савезу комуниста Југославије и пензионисан.[7] Против њега и Војина Лукића је у јесен 1966. године покренута и истрага, извесно време су провели и у истражном затвору у Сарајевској улици, али су убрзо потом аболирани од стране Савезне скупштине СФРЈ, пуштени на слободу и ослобођени кривичне одговорности.

Паралелно са радом у органима безбедности и унутрашњих послова, Савић је био и спортски функционер. Налазио се најпре у управи Фудбалског клуба „Партизан”, а потом је учествовао у оснивању и обављао дужност председника ОФК Београда.[6][8][9]

Преминуо је у Београду, 1972. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден Републике са сребрним венцем, Орден братства и јединства са сребрним венцем, Орден за храброст и Орден партизанске звезде са пушкама. Имао је чин потпуковника ЈНА у резерви.

Види јошУреди

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • Селим Нумић Добра земљо, лажу. „Филип Вишњић“, Београд, 1989. година
  • Зоран Секулић Пад и ћутња Александра Ранковића. „Доситеј“, Београд, 1989. година
  • Војин Лукић Брионски пленум: обрачун са Александром Ранковићем — сећања и сазнања. „Стручна књига“, Београд, 1990. година
  • Милорад Сијић Привреда и ванпривреда Крушевца 1944—2014. „Регионална привредна комора — Историјски архив“, Крушевац, 2015. година