Живојин П. Симић (Врело, 15. октобар 1848—15. октобар 1926) био је српски професор, културни радник и хуманитарац.

Живојин П. Симић
Датум рођења1848.
Место рођењаВрело
Датум смрти1926.

Професорска каријера уреди

Рођен је у селу Врелу, у некадашњем Ваљевском округу, где је завршио основну школу.[1] Гимназију и Филозофски факултет је завршио у Београду и струка му је била српски језик.

Године 1874. постављен је за практиканта Министарства просвете и црквених дела, потом за заступника предавача у Другој београдској нижој гимназији. Брзо је унапређен за предавача Ниже гимназије у Неготину, а потом је постављен за суплента Ваљевске гимназије.[1] Након тога, 15. августа 1878. године, постављен је за суплента Реалне гимназије у Књажевцу, где је вршио и функцију директора. Функцију директора вршио је и у Нижој гимназији у Зајечару.

Године 1882. постао је професор ондашње Учитељске школе у Београду, у којој ће радити и 1887. године. Две године касније постављен је за секретара друге класе Министарства просвете, а наредне године је унапређен у секретара прве класе.[1] Године 1889. постао је професор Београдске Реалке, а 1890. године је по свом захтеву пензионисан, као директор прве класе гимназије Јосиф Панчић.[1]

Друштво Св. Сава и друге организације уреди

Са Душтвом Свети Сава тесно је био повезан, још од времена настанка Друштва. Био је међу првим секретарима Друштва, а од 1889. преузео је и уређивање друштвеног листа Братство, а преуредио је и три књиге.[1] Био је и члан Главног Одбора Друштва.

Симић је био ангажован и у многим другим просветним и хуманитарним установама. Шеснаест година био је председник певачког друштва Станковић, био је редован члан Професорског друштва, члан и један од оснивача Учитељског Удружења, као и члан и добротвор Срспке Књижевне Задруге.[1] Био је почасни члан Зајечарског Певачког Друштва, затим члан Одбора Вишег Завода за васпитање девојака у Београду, а дуго година је био члан и секретар Одбора Чупићеве Задужбине.[1]

У више махова био је посланик у Народној скупштини, надзорних основних школа, члан комисије за професорски испит, члан Дисциплинарног суда, члан Главног Просветног Савета и члан Одбора Општине Београдске.

Носилац је многих одликовања, међу којима и Орденом Светог Саве другог степена. Како је сам говорио најдража му је била Светосавска медаља, којом га је одликовала трећа редовна скупштина Друштва Светог Саве.[1] Преминуо је 15. октобра 1926. године.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ е ж Хаџи Васиљевић, Јован (1936). Споменица друштва Светога Саве (1886-1936). Београд: Штампарија Драгомира Поповића. стр. 371—372. 

Литература уреди

  • Споменица друштва Светога Саве (1886-1936), ур. Др Јован Хаџи Васиљевић, Београд, 1936.

Спољашње везе уреди