Жировница је насеље у Србији у општини Баточина у Шумадијском округу. Према попису из 2011. има 742 становника (према попису из 2002. било је 830 становника).

Жировница
Pogled na Žirovnicu.jpg
Поглед на Жировницу
Административни подаци
ДржаваСрбија
Управни округШумадијски
ОпштинаБаточина
Становништво
 — 2011.Пад 742
Географске карактеристике
Координате44° 07′ 01″ С; 21° 01′ 29″ И / 44.116833° С; 21.024666° И / 44.116833; 21.024666
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина211 m
Жировница на мапи Србије
Жировница
Жировница
Жировница на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број34229
Позивни број034
Регистарска ознакаKG

ГеографијаУреди

Жировница се налази на 211 метара надморске висине, и то на координатама 44° 07′ 01" северно и 21° 01′ 29" источно. Налази се на око 7 km од Баточине, 20 km од Крагујевца и 110 km од Београда.

Кроз село пролази магистрални пут Баточина-Крагујевац-Краљево-Чачак.

ИсторијаУреди

 
Црква Свете Ане саграђена 1939. године

У Жировници је пронађено налазиште из бронзаног доба. Потиче највероватније из трако-кимерског периода.[1] Налаз од девет наочарастих фибула, спирелно увијене наруквице, две огрлице, две украсне плоче се везује за гроб неког угледног домороца.[2]

Жировница је преживела античко доба и средњи век, али се ипак угасила крајем XVII века. У турском попису 1739/41 село се не помиње. Село је добило назив по жиришту које је било познато у овом крају.[3] На првом попису након завршетка Другог српског устанка 1818. Жировница је имала 29. домаћинства са 76 харачких глава.[4]

После ослобађања село је било у саставу доброводичке општине. Око 1830. кмет је био Ђура Живадиновић. Кратко време село је припадало бадњевачкој општини, да би се убрзо вратило Доброводици. До 1874. заједно са Кијевом и Доброводицом чинили су исту општину. Прво је седиште било у Доброводици, а затим у Кијеву. Због вишегодишњег сукоба дошло је до разилажења. Прво су 1869. године Кијево и Доброводица тражили одвајање од Жировнице, али се Жировница томе успротивила. касније је Жировница захтевала одвајање па су Кијево и Доброводица формирали општину Кијево.[3]

Жировничани су учествовали у ратовима од 19121918, када је из овог села погинуло 114 људи.[5] Спомен-црква је изграђена 1939.[6]

ПољопривредаУреди

 
Поље засејано купусом и кукурузом

Пољопривреда Жировнице као и целе баточинске општине има веома значајну улогу у њеној свеукупној привреди.Пољопривреда је водећа привредна грана по обиму производње као и по запослености локалног становништва.

Сточарство је најзначајнија грана производње у пољопривреди у Жировници. Сточарство је најтраженији део пољопривреде, јер њени производи (месо, маст, млеко, јаја) спадају у главне прехрамбене производе становништва. Сељак ситног пољопривредног газдинства у Жировници је сваштар, гаји више врста стоке. Гаји говеда, свиње, овце, коње и живину.

ДемографијаУреди

У насељу Жировница живи 694 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 43,2 година (42,7 код мушкараца и 43,7 код жена). У насељу има 239 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,47.

Ово насеље је у потпуности насељено Србима (према попису из 2002. године).

Демографија[7]
Година Становника
1948. 1.216
1953. 1.216
1961. 1.188
1971. 1.055
1981. 1.078
1991. 974 923
2002. 830 908
2011. 742
Етнички састав према попису из 2002.[8]
Срби
  
830 100,0%
непознато
  
0 0,0%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

ШколствоУреди

 
Основна школа у Жировници

Жировница је до 1870. године своју децу слала у грнчаричку основну школу, када је она престала да ради, морали су да шаљу децу у Ботуње. Због даљине Жировничани су одлучили да отворе своју школу и 6. марта 1871. су се обратили Министарству просвете. Окружни начелник у Крагујевцу известио је Министарство просвете да у Жировници нема много ђака и да деца могу ићи у ботуњску школу отворену прошле године. На исти начин је пропао и други покушај Жировничана да добију школу.[10]

Ипак Жировничани су 8. јуна 1893. обавестили министарство просвете да је за школу у селу направљена лепа зграда од тврдог материјала и замолили су да се пошаље учитељ. Након што је урађена мала поправка коју је тражила комисија школа је била спремна за школску 1893/94. годину. Број ђака се стално повећавао, па је отворена и друга учионица. Године 1902. било је 85 ђака, а од тога 13 су били из Доброводице и Прњавора. Због сиромаштва села одлучено је да се опет ради у једној учионици, па је петнаест ђака који су били вишак послато у ботуњску школу.[10]

Много учитеља је прошло кроз ову школу. Смењивале су се генерације и генерације а зграда школе је остарела и оронула. Дошло се на идеју да се зграда школе реновира, тако да је 1991. године кренуло са реновирањем. Реновирање је трајало две године, а настава се изводила у просторијама спортског клуба. Школске 1993/94. године почело се са радом у новој школи. Школа је мењала и свој назив. Најпре је била Основна школа „Нада Наумовић“ ​​и припадала матичној школи у Бадњевцу, па затим „14. октобар“ са матичном школом у Баточини. Данас школа носи име Основна школа „Свети Сава“ и ради као издвојено одељење Основне школе „Свети Сава“ у Баточини.

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ М. Гарашанин, Праисторија Србије, стр. 487.
  2. ^ Историја српског народа, прва књига, Београд 1994. стр. 55.
  3. ^ а б Јеремија Д. Митровић, Баточина и околина у прошлости, Крагујевац 1976. стр. 56.
  4. ^ Живојин Андрејић, Баточина са околином, Баточина 1988. стр. 90
  5. ^ Живојин Андрејић, Баточина са околином, Баточина 1988. стр. 191-193
  6. ^ "Политика", 31. јул 1939
  7. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  8. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  9. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 
  10. ^ а б Јеремија Д. Митровић, Баточина и околина у прошлости, Крагујевац 1976. стр. 122.

Спољашње везеУреди