Хагиографија
Хагиографија или житије (стсл. житьѥ — живот) је књижевна врста која описује живот владара и црквених поглавара — светаца.[1] Реч хагиографија долази из грчких речи Агиос (грч. ἅγιος — „Свети“ или „Светица") и граф (грч. γραφή — „писање").
.jpg)
Хришћанске хагиографије се усредсређују на живот, а нарочито чуда мушкараца и жена које је Бог посветио а хришћанска црква канонизовала. Оне описују најпре њихов живот у младости, потом како су се замонашили, те њихов монашки живот, чуда која су чинили, смрт и посвећење.
Ова књижевна врста је, такође, понекад коришћена и као црквена и политичка пропаганда.[2]
Најпознатије српске хагиографије су:[3]
- Житије Светог Симеона од Светог Саве, које је написао први српски архиепископ Свети Сава.
- Житије Светог Симеона од Стефана Првовенчаног, које је написао велики жупан и краљ Стефан Првовенчани.
- Житије Светог Симеона од Доментијана, које је средином 13. века написао Доментијан Хиландарац.
- Житије Светог Саве од Доментијана, које је написао Савин ученик Доментијан Хиландарац.
- Житије Светог Саве од Теодосија, које је путем прераде и дораде Доментијановог дела саставио монах Теодосије Хиландарац.
Суштина житија је сакрални садржај, поучни циљ, приказивање оствареног идеала хришћанског живота, зато нема биографског детаљисања, него се фокусира на димензије духовног подвига.[4]
И друге религије, попут будизма и ислама такође имају хагиографске текстове о пророцима и свецима.
Референце
уреди- ^ Popović, Tanja. Rečnik književnih termina. Beograd: Log Art / Edicija. стр. 254. ISBN 978-86-7360-064-2.
- ^ „Propaganda in Hagiography”. Архивирано из оригинала 11. 11. 2011. г. Приступљено 29. 4. 2013.
- ^ Трифуновић 1990.
- ^ Житије
Литература
уреди- Богдановић, Димитрије (1980). Историја старе српске књижевности (PDF). Београд: Српска књижевна задруга. Архивирано из оригинала 28. 06. 2023. г. Приступљено 19. 02. 2025.
- Трифуновић, Ђорђе (1990) [1974]. Азбучник српских средњовековних књижевних појмова (2. изд.). Београд: Нолит.