Западна Двина или Даугава (рус. Западная Двина; блр. Заходняя Дзвіна; лет. Daugava; нем. Düna, пољ. Dźwina) река је у северном делу источне Европе и њен басен обухвата подручја три земље: Русије, Белорусије и Летоније.

Западна Двина
Западная Двина; Заходняя Дзвіна; Daugava
Западна Двина код Риге
Басен Западне Двине
Опште информације
Дужина1.020 km (630 mi)[1] km
Басен87.900 km2
Пр. проток678 m3s
СливБалтичко море
Водоток
ИзворВалдајско побрђе (Тверска област)
Коор. извора56° 51′ 15.6″ N 32° 32′ 25.4″ E / 56.854333° С; 32.540389° И / 56.854333; 32.540389 (Извор реке Западне Двине)
В. извора221 m
УшћеРишки залив (Рига)
Коор. ушћа57° 3′ 43″ N 24° 1′ 33″ E / 57.06194° С; 24.02583° И / 57.06194; 24.02583 (Ушће реке Западне Двине)
Географске карактеристике
Држава/е Русија
 Белорусија
 Летонија
НасељаВитепск, Полацк, Наваполацк, Даугавпилс, Рига
ПритокеАјвиексте, Обаљ, Полота, Дриса, Ogre River, Каспља, Ула, Ушача, Дисна, Межа, Dubna River, Велеса, Усвјача, Лучоса, Вицба, Друјка, Торопа, Сарјанка, Персе, Ужица, Двинка, Жижица, Лауцеса, Марупит, Мелничка, Олекте, Рига, Милгравис канал, Хапака гравис
ДРВ01020000112199000000010
Река на Викимедијиној остави

Извире на подручју Валдајског побрђа у Тверској области Русије и након 1.020 km тока улива се у Ришки залив Балтичког мора код града Риге.[2] Каналским системом повезана је са рекама Березина и Дњепар, односно са Црним морем.

Била је приказана на новчаници од 10 летонских лата.[3][4][5][6]

Географске карактеристике уреди

Западна Двина извире из мочвара у близини језера Корјакино на подручју Валдајског побрђа Тверске области у Русији. Након свега неколико километара тока протиче кроз језеро Охват одакле наставља свој ток на југозападу. Код града Витепска скреће ка северозападу и задржава тај правац све до ушћа у Ришки залив Балтичког мора у који се улива у виду мање ерозивне делте.[1]

Укупна дужина водотока је 1.020 km од чега је 325 km преко територије Руске Федерације, 328 у Белорусији и 367 km на подручју Летоније. Укупна површина сливног подручја је 87.900 km². просечан годишњи проток у зони ушћа је 678 m³/s.

Притоке уреди

Неке од најважнијих притока Западне Двине су Усвјача, Обаљ, Полота, Дриса, Каспља, Лучоса, Ула, Ушача, Дисна, Велеса.

Градови уреди

Највећи градски центри који леже на њеним обалама су Витепск, Полацк, Наваполацк, Даугавпилс и Рига.

Етимологија уреди

 
Двина протиче кроз Ригу у Летонији

Према Етимолошком речнику Макса Васмера, топоним Двина не може да потиче из уралског језика; уместо тога, вероватно долази од индоевропске речи која је некада значила река или поток.[7] Име Двина веома наликује на Данувиус, које је и само по себи изведено од протоиндоевропског *дану, што значи „велика река”.

Угрофински називи Vēna (ливонски), Väinajogi (естонски) и Väinäjoki (фински) потичу од прото-финског *väin, што значи „велика, мирно валовита река”.

Историја уреди

 
Шведска војска бомбардује тврђаву Даугавгрива на ушћу Двине у Летонији[8][9]

Људи су се миленијумима насељавали на ушћу Двине и дуж обала Ришког залива, у почетку учествујући у економији ловаца и сакупљача и користећи воде ушћа Двине за риболов и сакупљање хране. Почевши око шестог века нове ере, викиншки истраживачи су прешли Балтичко море и ушли у реку Двину, пловивши узводно у унутрашњост Балтика.[10]

У средњем веку, Двина је била део трговачког пута од Варјага до Грка,[11] важан пут за транспорт крзна са севера и византијског сребра са југа. Подручје Риге, насељено Ливима који говоре фински, постало је кључно место насељавања и одбране ушћа Двине барем још у средњем веку, о чему сведочи сада порушено утврђење у Торњакалнсу на западној обали реке Двина у данашњој Риги. Од позног средњег века западни део басена Двине је дошао под власт разних народа и држава; на пример, летонски град Двинопилс је на различите начине био под папском, словенском, пољском, немачком и руском влашћу све до обнове летонске независности 1990. године на крају Хладног рата.[12][13][14]

Околина уреди

 
Лука Рига на Двини

Река је почела да доживљава погоршање животне средине у совјетској ери због колективне пољопривреде (која је изазвала значајно штетно загађење воде) и хидроенергетских пројеката.[15]

Квалитет воде уреди

Узводно од летонског града Јекабпилса, pH реке има карактеристичну вредност од око 7,8 (благо алкална). У овој области концентрација јонског калцијума је око 43 милиграма по литру, нитрата око 0,82 милиграма по литру, јонског фосфата 0,038 милиграма по литру, а засићеност кисеоником је 80 %. Висок ниво нитрата и фосфата у Двини допринео је екстензивном нагомилавању биомасе фитопланктона у Балтичком мору; реке Одра и Висла такође доприносе високом оптерећењу Балтика нутријентима.

У Белорусији се загађење воде Двине сматра умерено тешким, при чему су главни извори пречишћене отпадне воде, узгој рибе и отицање пољопривредних хемикалија (као што су хербициди, пестициди, нитрати и фосфати).[16][17]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б „Main Geographic Characteristics of the Republic of Belarus. Main characteristics of the largest rivers of Belarus”. Land of Ancestors. Data of the Ministry of Natural Resources and Environmental Protection of the Republic of Belarus. 2011. Приступљено 27. 9. 2013. 
  2. ^ „Gruberts D. „Daugava”. Nacionālā enciklopēdija.”. Nacionālā enciklopēdija. Приступљено 11. 8. 2022. 
  3. ^ „Banknotes of the Bank of Latvia”. Bank of Latvia. Приступљено 2. 1. 2018. 
  4. ^ Ēvalds Vēciņš; Rubenis, Dzintars; Gunārs Rolands Grīns (2002). Nauda Latvijā XX gadsimtā : Katalogs I daļa 2. sējums. (на језику: летонски). Riga: Zvaigzne. стр. 79. ISBN 9984223450. OCLC 45699853. 
  5. ^ Ēvalds Vēciņš; Rubenis, Dzintars; Gunārs Rolands Grīns (2002). Nauda Latvijā XX gadsimtā : Katalogs I daļa 2. sējums. (на језику: летонски). Riga: Zvaigzne. стр. 81. ISBN 9984223450. OCLC 45699853. 
  6. ^ Ēvalds Vēciņš; Rubenis, Dzintars; Gunārs Rolands Grīns (2002). Nauda Latvijā XX gadsimtā : Katalogs I daļa 2. sējums. (на језику: летонски). Riga: Zvaigzne. стр. 61. ISBN 9984223450. OCLC 45699853. 
  7. ^ Фасмер, Макс. Этимологический словарь Фасмера (на језику: руски). стр. 161. 
  8. ^ Veedla, Aarne (4. 2. 2003). „Patriarhi suguvõsa saladused” (на језику: естонски). ekspress.ee. Архивирано из оригинала 8. 12. 2008. г. Приступљено 5. 12. 2008. 
  9. ^ Johan Gabriel Sparwenfeld (2002). J.G. Sparwenfeld's diary of a journey to Russia 1684—87. ISBN 9789174023244. „Joakim Cronman (d. 1703), colonel with the garrison regiment of Narva 1679, colonel with the Savolaks and Nyslott provincial regiment 1683, commandant at Neumünde fortlet ... 
  10. ^ Frucht, Richard C. (2005-01-01). Eastern Europe: An Introduction to the People, Lands, and Culture (на језику: енглески). ABC-CLIO. ISBN 978-1-57607-800-6. Приступљено 2017-07-06. „The Daugava was an important transit river (carrying everything from Vikings to floating lumber) for centuries [...]. 
  11. ^ Roman Adrian Cybriwsky (20. 3. 2018). Along Ukraine's River: A Social and Environmental History of the Dnipro (Dnieper). Central European University Press. стр. 45. ISBN 978-963-386-205-6. 
  12. ^ Latvijas Padomju Sociālistiskās Republikas — Augstākās Padomes Deklarācija: Par Latvijas Republikas neatkarības atjaunošanu. Likumi — Latvijas Republikas Tiesību Akti.
  13. ^ „Aktualitātes Latvijas vēsturē arhīva dokumentos: 1990. gada 4. maijs”. Latvijas Nacionālais arhīvs (на језику: летонски). Приступљено 1. 8. 2022. 
  14. ^ „Peace Treaty between Latvia and Russia”. Ministry of Foreign Affairs of the Republic of Latvia. Архивирано из оригинала 2007-09-26. г. Приступљено 2008-05-04. 
  15. ^ C.Michael Hogan (2012). „Daugava River”. Encyclopedia of Earth. National Council for Science and the Environment. 
  16. ^ „Towards water security in Belarus: a synthesis report”. OECDiLibrary. стр. 19—20. doi:10.1787/488183c4-en. Приступљено 27. 6. 2021. 
  17. ^ „Water Report 15”. fao.org. Food and Agriculture Organization of the United Nations. Приступљено 27. 6. 2021. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди