Отворите главни мени

Зелена жуна (лат. Picus viridis) је врста из породице детлића (Picidae). Насељава Европу и западне делове Азије. Зеленкасте је боје, са црвеним теменом. Често се виђа на тлу, хранећи се мравима. За њу је карактеристично веома продорно оглашавање. У Србији је строго заштићена врста[2]. Заштићена је Правилником о проглашенју и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива. Налази се и на Црвеној листи угрожених врста по IUCN-у.

Зелена жуна
RO B Carol Park green woodpecker crop.jpg
Женка зелене жуне
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
P. viridis
Биномијално име
Picus viridis
Linnaeus, 1758
Picus viridis dis.png
Ареал зелене жуне

ОписУреди

Зелена жуна је дугачка 30—36 цм, са распоном крила 45—51 цм. Код оба пола је горњи део тела зелен, а доњи жућкасто-зелен, са жутом тртицом. Теме и позадина врата су им црвене боје. Предњи део главе им је црн, са црном пругом, налик брковима. Код мужјака је центар те пруге црвен. Младунци су по читавом телу тачкасти и пругасти. Кљун им је слабији од осталих врста детлића, па могу да буше само мекша стабла. Гнезди се у великим дупљама дрвећа. За прављење дупљи користи храст, букву, врбу или воћке. На северу Европе користи тополу.

РаспрострањењеУреди

Живи претежно у Европи (око 75% популације), док је мањим делом заступљена и у западној Азији. Одсутна је из Ирске, Исланда и северних делова Скандинавије. Насељава отворене просторе, на ивицама шума, а где је присутно старо дрвеће. Често се виђа по пашњацима, ливадама и ораницама.

ИсхранаУреди

Претежно живи на земљи где и тажи храну. Храни се претежно мравима из рода Lasius и Formica, због којих већи део времена проводи на тлу, мада такође налази инсекте и на дрвећу. Кљун им је слабији од осталих врста детлића, па могу да буше само мекше дрво. Када провале у мравља гнезда, користе дугачак и лепљив језик за скупљање ларви и одраслих мрава.

РазмножавањеУреди

Гнезди се у великим дупљама у дрвећу, које мужјак буши у здравом или трулом дрвету 15 до 30 дана. За то користи храст, букву, врбу или воћке, а на северу Европе тополу. Женка снесе 4—6 белих јаја, на којима леже оба родитеља у сменама. Млади се излегу након 19—20 дана.

ГалеријаУреди

ИзвориУреди

  1. ^ BirdLife International (2013). Picus viridis. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2013.2. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 26. 11. 2013. 
  2. ^ Строго заштићене дивље врсте биљака, животиња и гљива, Министарство животне средине и просторног планирања Републике Србије

Спољашње везеУреди