Отворите главни мени

Зета у доба Црнојевића је историографски назив за српску средњовековну област Зете у доба владавине династије Црнојевића, од око 1451. до 1496. године. Током тог раздобља, Зета је обухватала средишње и јужне делове данашње Црне Горе, са Жабљаком и Цетињем као главним градовима. Настала је након повлачења Српске деспотовине са тог подручја у раздобљу од 1451. до 1456. године, а постојала је све до 1496. године, када потпада под власт Османског царства.[1] Током овог раздобља, за подручје Горње Зете почиње се користити и назив Црна Гора. На овај период се непосредно надовезује рано раздобље турске власти, од 1496. до око 1530. године, током кога су значајну улогу на том простору имали последњи представници породице Црнојевића, Стефан II Црнојевић и црногорски санџакбег Скендер Црнојевић.

Зета у доба Црнојевића
Застава
Застава
Грб Зете у доба Црнојевића
Грб
Map of Zeta under Ivan Crnojević.jpg
Зета у доба Црнојевића
Географија
Континент Европа
Регија Југоисточна Европа
Главни град Жабљак, Цетиње
Друштво
Религија православље
Историја
Историјско доба позни средњи век
 — Оснивање 1451.
 — Укидање 1496.
Догађаји  
 — Први пад Зете 1479.
 — Обнова Зете 1481
 — Штампарија Црнојевића објављује Цетињски октоих 4. јануара 1494
Земље претходнице и наследнице
Зете у доба Црнојевића
Претходнице: Наследнице:
Despot of Serbia.png Зета у саставу Српске деспотовине Санџак Црне Горе (Османско царство) Fictitious Ottoman flag 2.svg

ИсторијаУреди

 
Поседи Млечана у Доњој Зети 1448. године
 
Покушај освајања Бара (1448). Војводе у служби српског деспота Ђурађа Бранковића: Алтоман (1.) и Стефан Црнојевић (2.); Паштовићи (већина) на страни српског деспота (3.). Плаћена ратничка дружина Мркојевића, у служби Млечана (4.)

Зета између Српске деспотовине и Млетачке републикеУреди

Током друге четвртине 15. века, на подручју Зете, која је почевши од 1421. године била у саставу Српске деспотовине,[2] долази до низа сукоба са Млечанима који су из својих приморских упоришта настојали да потисну власт српских деспота не само са приморског подручја Доње Зете, већ и са подручја Горње Зете у унутрашњости. Током ових сукоба, зетски великаши и остали прваци у градовима и жупама пристајали су уз једну или другу страну, према тренутним приликама, а истакнуту улогу у војним и политичким збивањима на просторима Зете добија великашка породица Црнојевића, која се средином 15. века учврстила у областима Горње Зете. Иако су првобитно били у служби српског деспота Ђурђа Бранковића, Цројевићи су у време слабљења Српске деспотовине прешли под окриље Млетачке републике, искористивши након 1451. године прилику за успостављање сопствене власти у већем делу Горње Зете, као и у појединим крајевима Доње Зете. Почевши од тог времена, Стефан Црнојевић је постао обласни господар Зете и оснивач династије која ће у тој области владати до краја 15. века.

Током претходних борби за превласт у областима Зете, Стефан Црнојевић се првобитно истакао као војвода у служби разних зараћених страна, којима се прикањао према тренутним приликама. Након 1441. године, када је велики бојвода Стефан Вукчић Косача покушао да овлада Зетом, Стефан Црнојевић је привремено пристао уз њега, пошто му је син био талац код Косаче. Под Косачину власт је тада привремено потпала сва Горња Зета, као и део Доње Зете са градом Баром, али само привремено. Након 1444. године, српски деспот Ђурађ Бранковић је постепено обновио своју власт у областима Зете, а уз њега су тада пристали и Црнојевићи. Деспот је 1448. године предузео низ поход на млетачка упоришта у Доњој Зети, а његову војску су предводили војвода Алтоман и војвода Стефан Црнојевић, којима се придружила већина Паштровића. Иако поход на млетачки Бар није успео, борбе су настављене. Већ током 1451. године, Которани су покренули акцију за придобијање горњозетског војводе Стефана Црнојевића, који прелази на страну Млетачке републике, од које добија потврду своје војводске службе. То је довело до отвореног сукоба између Стефана Црнојевића и деспотовог намесника у Зети, војводе Алтомана, који је уз учешће дела војске из Горње Зете и турских одреда похарао баштинске поседе Црнојевића (од 590, попаљено је 570 објеката). Упркос томе, војвода Алтоман је претрпео пораз од Стефана Црнојевића, а ни слање нових појачања, која је у Зету упутио српски деспот, није уродило плодом. Деспотови одреди под командом Томе Кантакузина доживљавају 14. септембра 1452. године нови пораз од Стефанице Црнојевића. Деспотове снаге бивају потиснуте из већег дела Горње Зете, након чега им преостаје само област око тврђаве Медуна.

Владавина Стефана ЦрнојевићаУреди

 
Најранији поседи Црнојевића

Почевши од 1451. године, Стефан Црнојевић се учврстио не само као војвода у млетачкој служби већ и као обласни поглавар на просторима Зете, са главним уоприштем у областима Горње Зете, одакле је проширио своју власт и утицај. Све до 1456. године, његова област се према северу граничила са преосталим делом поседа Српске деспотовине око града Медуна, који је поменуте године потпао под турску власт. Током наредних година, Стефан је успео да се одржи као обласни господар у Зети, учврстивши своју власт уз ослонац на Млечане, са којима је такође имао и повремних спорова.

Владавина Ивана ЦрнојевићаУреди

 
Монограм са печата Ивана Црнојевића

Стефана је наслиједио син Иван Црнојевић, који је владао Зетом од 1465. до 1490. године. Да би се лакше бранио од турске инвазије, Иван је пренио пријестоницу из Жабљака на Цетиње, стари посјед Црнојевића под Ловћеном. Послије пада Српске деспотовине (1459), Краљевине Босне (1463) и Херцеговине Светог Саве (1482), Зета постаје посљедња слободна српска земља. Међутим, Турци су већ 1479. године успели да покоре Зету, али привремено. Иако је тада морао да напусти земљу, Иван Црнојевић се вратио 1481. године и обновио своју државу, којом је наставио да влада све до смрти 1490. године.

Владавина Ђурђа ЦрнојевићаУреди

Након изненадне смрти Ивана Црнојевића, на зетски пријесто долази његов син Ђурађ Црнојевић (1490—1496), који је неко време успевао да се одржи између Млечана и Турака. Зета је изгубила своју државну самосталност 1496. године, када је Ђурађ Црнојевић избегао у Венецију пред Турцима, који су његову државу прикључили Скадарском санџаку, а Ђурђевом брату Стефану Црнојевићу, који је био у турској служби, оставили су породичне поседе у лично власништво.[1] Најмлађи брат Ђурђа и Стефана, по имену Станиша, још раније се потурчио добивши име Скендер, постављен је 1513. године за првог и јединог црногорског санџакбега, са седиштем у Жабљаку. Од 1528. тај црногорски санџак припојен је скадарском, а мјесто санџак-бега јављају се војводе као његови заменици, који то звање купују од санџака. Црногорски санџак обновио је 1592. Пећанац Дервиш Алић, с облашћу на десној страни Бојане и с мјестима Баром и Улцињем, али само на кратко вријеме. Под влашћу Турске Црна Гора је остала све до 1684.

Штампарија ЦрнојевићаУреди

Само четрдесетак година од штампања Гутембергове Библије (1455) у Црној Гори се оснива прва ћирилична штампарија на Балкану. Ову штампарију је водио јеромонах Макарије. Да ли је основана од Ивана или Ђурађа Црнјевића, када је и гдје почела са радом (у Млецима, Ободу или Цетињу) и шта је са њом било послије Ђурђевог одласка из Црне Горе (крај 1496) није потпуно расвијетљено. На значај ове штампарије указује и чињеница да је у вријеме њеног рада многи од великих европских градова нису посједовали (Берлин је оснива 1540. год. Москва 1553. године. Варшава 1580. год. Цариград 1729, а на словенском југу: Београд 1552. године, Љубљана 1575. године и Загреб 1695. године ). Како је Иван Црнојевић био у добрим односима са Републиком Св. Марка, у периоду од 1466. до почетка 1478. године (од почетка 1479. до краја живота ступио у отворено непријатељство са Венецијом) имајући у виду да се штампарија у Венецији појавила 1469. године — претпоставља се да је при крају периода савезништва (1476—1478) основана штампарија у Црној Гори. У то вријеме Црна Гора, била је незнатне војно-политичке моћи. Бројала је око 20 до 30.000 становника и обухватала је само планинске предјеле између Бока которске и Скадарског језера. У штампарији Црнојевића је штампано пет књига: „Октоих првогласник“ (1493/94); „Октоих петогласник“ (једина илустрована цетињска инкунабула) као наставак претходне књиге; „Псалтир“ (Цетиње, 1495) ; „Требник“ (Молитвеник за вјенчање и крштење) и „Четворојеванђеље“ (познато по препису из 1498).

ВладариУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 Благојевић & Спремић 1982, стр. 414-430.
  2. ^ Спремић 1982, стр. 195-204.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди