Обилића медаља

(преусмерено са Златна Обилића медаља)

Обилића медаља војно одликовање за јунаштво које је установио Његош 1847, а додељивали су га и следећи владари Црне Горе. Од доба Његоша била је највиша црногорска награда за ратничке подвиге.[1] Због свог значаја Обилића медаља се израђивала од злата, тако да се често звала и златна Обилића медаља. Овом медаљом су одликовани и странци. Ова медаља неме везе са Медаљом за храброст Краљевине Србије познатијом као „Медаља Милоша Обилића“. [2]

Обилића медаља (1847)

Мотив уреди

Према неким изворима, Његош је првобитно сматрао да медаљу назове по Никцу од Ровина, црногорском јунаку који је убио турског пашу половином 18. вијека.[3] али се ипак одлучио да је назове по Милошу Обилићу, националном јунаку, док је Никац од Ровина био локални јунак.[3] Лик Никце Ровинца, као јунака, је плод Његошевог књижевног рада, у коме је тај лик довођен у везу с митом о Милошу Обилићу. Његош је у својим делима средином 19. века посебно обликовао лик Милоша Обилића, по узорима на западне витезове и античку литературу, уклопивши га у духовни свет и етику чојства и јунаштва и он је од тада почео да се корени. Значајну улогу у овом процесу је одиграла Обилића медаље за храброст, коју је Његош увео пред крај живота.[4]

Изглед уреди

Прву медаљу за храброст истакнутутих ратника Његош је установио 1839. На лицу медаље је писало „Црна Гора“, а на наличју „За храброст и вјеру“. Медаља је била домаће израде, груба и без сјаја. Другу медаљу је установио 1841. године. На њеном на лицу се налазио двоглави орао са жезлом, јабуком и крстом у канџама, а на наличју су стајала два укрштена мача, крст и исписане су речи „Вјера - Слобода - За храброст“. На крају је одлучио да промени ликовни садржај медаље. Док је крајем 1846. боравио у Бечу, приликом штампања „Горског вијенца“, дао је да се изради матрица за Златну медаљу „Милош Обилић“. На лицу медаље је лик Милоша Обилића, а на наличју је исписан текст: „Вјера - Слобода - За храброст - Цетиње 1847“.[4]

Као узор за медаљу, могао је да му послужи графички приказ Милоша Обилића у „Милошијади“ (1829), који је 1826. израдио С. Орбан, с том разликом да је на медаљи античка кацига замењена капом, а положај главе и поглед су нешто спуштенији, него на узору.[4] Према неким изворима, на медаљи се налази Његошев лик,[5] а у избору лика учествовали су сам Његош и Анастас Јовановић, који је израдио нацрт за медаљу.[6]

Добитници уреди

Првоносилац Обилића медаље је војвода, сенатор и црногорски бан Новица Церовић, најближи повереник владике Петра II Петровић Његоша. Медаља се чува са осталом заоставштином у његовој родној кући.музеју у селу Тушина код Шавника.

Златну Обилића медаљу је добио Ђорђе Стратимировић за јунаштво у одбрани Српске Војводине 1848. У пропратном писму Његош[7] га је питао: „Ово је лик Обилића, лик највећега јунака који се досад на земљи појавио. Каквим се знаком могу толико дичити српски родољупци-витезови колико овим?.[8]

Његош је Обилића медаљом одликовао и Стевана Книћанина, „зато што је обрадаво име војника Душанових и Карађорђевих“, према писму које је на Савиндан 1849. послао уз медаљу.[5]

Његош је Обилића медаљом одликовао и Анастаса Јовановићa, у знак захвалности, пошто је y свом бечком атељеу 1851. године израдио Његошев талботипски портрет, неколико месеци пред Његошеву смрт. Истом приликом, снимио је и перјанике из Његошев свите.[9]

После Његоша, књаз Данило I, је за хероје Црногорско-турског рата 1852—1853. увео свој нови орден, „За независност Црне Горе”.

Књаз Никола I Петровић је поново увео Медаљу „Милоша Обилића“, којом је одликовао више бораца Црногорско-турског рата 1862. године, као Митрофана Бана, у манастиру Морачи. [10] У Црногорско-турском рату 1876-78. био је обичај да се свакој црногорској чети доделе по две овакве медаље, које је владар предавао лично.[4] Французи Жорж Клемансо, Филип Петен и др. су од краља Николе одликовани овом медаљом [11]. Ову медаљу су добили и Филип и његов син, Саво Челебић.

У време црногорских владара, ова медаља се додељивала на посебан начин. Наиме, после битке, официр би подигао пред војском медаљу и узвикнуо: „Чија је"?![тражи се извор]

Референце уреди

  1. ^ Ровински 1998, стр. 101.
  2. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 17. 10. 2010. г. Приступљено 09. 03. 2019. 
  3. ^ а б Djilas 1966, стр. 158–59.
  4. ^ а б в г Радојевић 2013.
  5. ^ а б Дурковић-Јакшић 2000.
  6. ^ Милена Рашковић 1980, стр. 129.
  7. ^ Вукмировић & 18. 4. 2014.
  8. ^ Његош & 1848.
  9. ^ Маја Ђурић 2013, стр. 326–327.
  10. ^ Кондић, Павле (2020). Светигора, бр. 286, октобар, Пастир Добри. Цетиње. стр. 16. 
  11. ^ Шоћ, Петар (1929). Црна Гора за пробој Солунског фронта, стр. 12. Београд. 

Литература уреди