Ивангород (рус. Ивангород; ест. Jaanilinn; фин. Iivananlinna) град је на северозападу европског дела Руске Федерације. Налази се у крајњем западном делу Лењинградске области на самој граници са Естонијом, и административно припада Кингисепшком рејону.

Ивангород
Ивангород
Административни подаци
Држава Русија
Федерални округСеверозападни
Област Лењинградска област
РејонКингисепшки рејон
Основан1492.
Статус града1954.
Становништво
Становништво
 — 2015.10.736
 — густина1.394,29 ст./km2
Географске карактеристике
Координате59° 22′ 30″ С; 28° 12′ 19″ И / 59.375° С; 28.205278° И / 59.375; 28.205278
Временска зонаUTC+3
Апс. висина32 m
Површина7,7 km2
Ивангород на карти Русије
Ивангород
Ивангород
Ивангород на карти Русије
Ивангород на карти Лењинградске области
Ивангород
Ивангород
Ивангород на карти Лењинградске области
Остали подаци
Поштански број188490, 188491
Позивни број(+7) 81375
Регистарска ознака47
ОКАТО код41 421
ОКТМО код41 621 102 001
Веб-сајт
ivangorod.ru/

Према проценама националне статистичке службе за 2015. у граду је живело 10.736 становника. Град је основан још 1492. и један је од најстаријих руских градова, а званичан административни статус града има од 1954. године. Градска територија обухвата подручје површине 7,7 km².

Симбол града је средњовековна Ивангородска тврђава која је подигнута изнад десне обале реке Нарве.

Географија уреди

Град Ивангород смештен је на десној обали реке Нарве, на крајњем западу Лењинградске области, на граници са Естонијом. На супротној обали реке налази се естонски град Нарва. Лежи на око 147 km југозападно од историјског центра града Санкт Петербурга.

Историја уреди

 
Ивангород и Нарва на литографији из XVII века

У пролеће 1492. године на маленом узвишењу уз десну обалу реке Нарве, велики московски књаз Иван III Васиљевич основао је утврђење које је по себи назвао Иванград. Град је реком Нарвом био повезан са Балтиком и постао је тако првом тврђавом и морском луком у том делу руске државе.[1] Како се новонастало утврђење налазило на самој граници руске државе, већ 1496. доживело је и прво велико разарање након упада Швеђана на то подручје. Руси су за кратко време повратили превласт над подручјем, обновили и проширили тврђаву. У немачким документима с краја XV века често се помиње и као „тврђава насупрот Нарве” или „контра Нарва”.

И у наредна два века град је био метом разних освајача, а године 1612. потпада под власт Швеђана. У границама шведске државе остаје наредних сто година, све до 1704. када је руска војска, током Великог северног рата, успела да поврати контролу над градом. По окончању Великог северног рата 1721. године војнички значај Ивангородске тврђаве почиње постепено да опада, а сам град почиње да егзистира као трговачко насеље. Током XIX и у првој половини 20. века у званичним документима се најчешће помиње као део Нарве, а не као независно насеље.[2]

Након револуције у Русији, од новембра 1917. до маја 1919. улази у састав совјетске Русије, а потом постаје делом независне државе Естоније (од 19. маја 1919).[3] У границама Естоније, односно Естонске ССР, остаје све до краја Другог светског рата, све до краја 1944. године када је коначно постао делом Кингисепшког рејона Лењинградске области. Као независно и засебно насеље постоји од 24. новембра 1944. године када је званично установљена граница између Естонске и Руске ССР, а која је ишла коритом реке Нарве.

Одлуком Врховног президијума РСФСР од 20. децембра 1947, Ивангород добија званичан статус урбаног насеља у рангу радничке варошице, а указом истог орга од 28. октобра 1954. преобразован је у град рејонске субординације.

Демографија уреди

Према подацима са пописа становништва 2010. у граду је живело 9.854 становник, док је према проценама националне статистичке службе за 2015. град имао 10.736 становника.[4]

Кретање броја становника
1939.1959.1970.1979.1989.2002.2010.2015.
---14.43211.62010.70611.833[5]11.206[6]9.854[7]10.736

Партнерски градови уреди

Град Ивангород има потписане уговоре о међународној сарадњи са следећим градовима и општинама:

Ивангород је члан међународног удружења Нова Ханза које окупља градове чланове некадашње Ханзеатске лиге са циљем интензивније културне, економске и туристичке сарадње међу њима.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Ю. Г. Алексеев, «Государь всея Руси», Новосибирск, «Наука», Сибирское отделение, 1991 г., серия: «Страницы истории нашей Родины». ISBN 978-5-02-029736-4. стр. 182—183.
  2. ^ Малые города России. Ивангород
  3. ^ Приложение к Тартускому мирному договору. Граница Эстонской Демократической Республики и РСФСР.
  4. ^ „Ленинградская область. Оценка численности постоянного населения на 1 января 2009-2015 гг.”. Архивирано из оригинала 05. 03. 2016. г. Приступљено 13. 01. 2016. 
  5. ^ „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012. 
  6. ^ Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012. 
  7. ^ Федеральная служба государственной статистики (Федерални завод за статистику) (2011). „Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1 (Национални попис становништва 2010, 1. свезак)”. Всероссийская перепись населения 2010 года (Национални попис становништва 2010) (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012. 

Спољашње везе уреди