Иван Вазов
Иван Вазов (буг. Иван Вазов; Сопот, 9. јул 1850 — Софија, 22. септембар 1921) је био бугарски песник, приповедач, романописац и академик.
Иван Вазов | |
---|---|
Иван Вазов | |
Датум рођења | 9. јул 1850. |
Место рођења | Сопот, Османско царство, сада Бугарска |
Датум смрти | 22. септембар 1921.71 год.) ( |
Место смрти | Софија, Краљевина Бугарска |
БиографијаУреди
Иван Вазов је рођен у Сопоту, у породици успешног трговца. Школу је похађао најпре у свом родном граду, а касније у Калоферу код учитеља Ботја Петкова, оца бугарског песника и револуционара Христа Ботева. Тамо се упознао с руском и француском литературом, а 1866. прешао је у Пловдивску гимназију где је учио грчки, турски и француски језик.
Године 1870. Вазов је отишао у Румунију код свог стрица. Тамо је научио румунски и почео је читати румунску поезију. Истовремено је почео слати своје патриотске песме бугарским емигрантским часописима - Слобода и Отаџбина. Касније је неколико година радио као учитељ и преводилац.
Прве песничке збирке Прапорец и гусла и Туга Бугарске је објавио 1875, а након ослободилачког Руско-турског рата 1878. године је изашла и његова збирка Избављење.
После ослобођења Бугарске учествовао је активно у друштвеном и политичком животу земље. Неколико година је живео у Пловдиву и био је представник Народне странке у Обласној скупштини. Пловдивски период је изванредно плодан у стваралачој биографији Вазова. Тада је почео издавати књижевно-научни часопис Наука, а заједно с Константином Величковом и књижевни часопис Зора. Истовремено је објавио своју чувени песничку збирку Епопеја заборављених (1881-1884) и приповести Немили-недраги (1883) и Стричеви (1884).
Од 1886. до 1889. због политичких разлога Вазов напушта Бугарску и извесно време живи у Одеси где пише свој најпознатији роман Под јармом. Након повратка у Бугарску до краја свог живота остаје у Софији, написавши још пуно песничких књига, приповести, драма, критичких текстова, романа и путописа.
ДелаУреди
РоманиУреди
- Под јармом
- Нова земља
- Светослав Тертер
- Казаларска царица
ПриповестиУреди
- Митрофан и Дормидолски
- Немили-недраги
- Стричеви
- Нора
ЗборнициУреди
- Приче 1881-1901
- Шаролик свет
- Јутро у Банки
- Приче 1901-1921
Песничке збиркеУреди
- Прапорац и гусле
- Туга Бугарске
- Избављење
- Мајски букет
- Гусле
- Италија
- Поља и горе
- Сливница
- Звуци
- Поеме
- Скитничке песме
- Под нашим небом
- Јоргован ми замириса
- Љубав и природа
ЗанимљивостиУреди
Током Топличког устанака 1917. године књижевница Даница Марковић показала је одважност, супротстављајући се суровости бугарских војника. Даница је тада показала изузетну храброст и пожртвованост покушавајући да у Нишу дође до високих представника бугарске власти и да се бори за „српску ствар”. Једном приликом била је и ухапшена и одведена у Нишку тврђаву и осуђена на смрт. Њена ситуација је била толико безнадежна да се за помоћ обратила бугарском колеги Ивану Вазову, човеку који је у том тренутку био на непријатељској страни. Вазов је реаговао, заједно са организацијом Црвени крст, и холандском краљицом Вилхелмином, успевши да је спасу.[1]
РеференцеУреди
- ^ Марина, Вулићевић (07. 02. 2016). „Хероина између света маште и паланачке досаде”. Политика. Приступљено 10. 02. 2017.
Спољашње везеУреди
Иван Вазов на Викимедијиној остави. |