Иван Гошњак

Иван Гошњак (Огулин, 10. јун 1909Београд, 8. фебруар 1980), учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, генерал-армије ЈНА, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. У периоду од 14. јануара 1953. до 16. маја 1967. године обављао је дужност Државног секретара за послове народне одбране СФР Југославије.

ИВАН ГОШЊАК
Ivan Gošnjak (1).jpg
Иван Гошњак
Датум рођења(1909-06-10)10. јун 1909.
Место рођењаОгулин
 Аустроугарска
Датум смрти8. фебруар 1980.(1980-02-08) (70 год.)
Место смртиБеоград,  СР Србија
 СФР Југославија
СупругаТеа Гошњак
Професијавојно лице
Члан КПЈ од1933.
Учешће у ратовимаШпански грађански рат
Народноослободилачка борба
СлужбаИнтернационалне бригаде
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19371939.
19411974.
Чинкапетан НРА
генерал армије ЈНА
У току НОБ-акомандант Главног штаба НОВ и ПО Хрватске
Државни секретар за послове
народне одбране СФРЈ
Период14. јануар 195316. мај 1967.
ПретходникЈосип Броз Тито
НаследникНикола Љубичић
Народни херој од17. новембра 1953.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден слободе
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења
Орден југословенске звезде
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден народне армије
Орден за војне заслуге
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
инострана одликовања:
Орден Суворова првог степена
Орден Суворова другог степена
Легија части реда Велики официр
Орден белог лава првог реда
Орден Михајла Храброг другог реда
Орден Михајла Храброг трећег реда
Партизански крст
Орден Грунвалдов крст другог реда
Орден Менелика Другог

БиографијаУреди

Рођен је 10. јуна 1909. године у Огулину, у сиромашној радничкој породици. Његов отац Иван био је лимар. Након основне школе, завршио је три разреда Занатске школе, а потом је учио столарски занат у Сиску. Као млади радник укључио се у револуционарни раднички покрет. Истицао се учешћем у бројним радничким акцијама у Сиску, које је организовала тада илегална Комунистичка партија. Био је активан Уједињеним радничким синдикатима (УРС) и члан Месног синдикалног одбора у Сиску.[1]

Године 1933. примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[2] Две године касније, новембра 1935. одлуком партијског руководства, био је послат је у „Међународну лењинску школу“ у Москви, где се први пут срео са Јосипом Брозом Титом.[1][3]

Од јануара до краја марта 1937. године похађао је курс за војно усавршавање у Рјазану, након чега је одлуком КПЈ био упућен у Шпанију, где се у редовима Интернационалних бригада, током Шпанског грађанског рата борио против фашизма. Војно образовање, које је стекао у Совјетском Савезу доста му је користило током рата. Најпре се налазио на дужности командира чете, потом заменика команданта батаљона, оперативног официра бригаде и на крају за заменика команданта бригаде.[4] Већ у првим борбама се истакао као храбар борац и вешт старешина, а посебно се истакао на Мадридском фронту, на одсеку Хараме, где је током Брунетске офанзиве, јула 1937. погинуо Благоје Паровић. Потом се борио на подручју Доњег и Горњег Арагона. Током рата био је више пута рањаван и добио је чин капетана Народне републиканске армије.[1][3][5]

Након слома Шпанске републике, Гошњак је са осталим добровољцима из Југославије, прешао у Француску, где је боравио у концентрационом логору за бише припаднике Интернационалних бригада, јер Краљевина Југославија није желела да их прими назад. Током боравка у логору Гирс, обављао је дужност секретара партијске организације југословенске националне групе, и био члан Партијског бироа логора Гирс. Овде га је 1940. затекла окупација Француске, а новембра 1941. успео је да побегне из логора и пробије се до окупиране Југославије.[1][3][5]

Половином 1942. дошао је на Банију, где је ступио у партизане, а потом је прешао у Горски котар, где се тада налазио Главни штаб НОП одреда Хрватске. Убрзо по доласку, одлуком Врховног штаба НОП и ДВЈ био је постављен за заменика команданта Главног штаба Хрватске Ивана Рукавине. Новембра 1942. приликом формирања Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) одлуком Врховног штаба постављен је за команданта Првог хрватског корпуса (касније Четврти хрватски корпус). Септембра 1943. постављен је за команданта Главног штаба НОВ и ПО Хрватске, и на тој дужности остао је до краја рата.[2] У току рата је био већник Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Хрватске (ЗАВНОХ) и учествовао на његовом Другом заседању, у Плашком октобра 1943. године.[1][3]

Након ослобођења Југославије наставио је војну каријеру у Југословенској армији (ЈА) и обављао више одговорних дужности. Крајем маја 1945. именован је за команданта Друге армије ЈА, а од краја исте године налазио се на разним дужностима при Министарству народне одбране. На месту начелника Персоналне управе ЈА био је од краја 1945. до краја 1948, а од почетка 1949. до јануара 1953. био је заменик Министра народне одбране, маршала Јосипа Броза Тита.[1][3][5]

Након доношења Уставног закона и формирања Савезног извршног већа (СИВ), јануара 1953. преузео је дужност Државног секретара за послове народне одбране ФНРЈ, коју је обављао све до маја 1967. када га је заменио генерал Никола Љубичић. Од 1963. био је члан Савета народне одбране и заменик Врховног команданта оружаних снага СФРЈ, а од 1967. до смрти члан Савета федерације. Активна војна служба престала му је 1974, у чину генерала армије.[1][5]

У чин генерал-лајтнанта унапређен је 1944, у чин генерал-пуковника 1947, а у чин генерала армије 1953. године. Као заменик Врховног команданта оружаних снага СФРЈ био је 1963. предлаган за унапређење у нови чин генерала[a], али га није добио.[1]

Члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије (ЦК СКЈ) био је од децембра 1945, а поново је биран од Петог (1948) до Деветог конгреса СКЈ (1969). У истом периоду биран је за члан Политбироа, односно Извршног комитета ЦК СКЈ, а од октобра 1966. Председништва СКЈ.[3][1]

Од 1945. биран је за народног посланика Народне скупштине ФНРЈ, а касније за члана Савезног одбора Савеза удружења бораца Народноослободилачког рата Југославије (СУБНОР).[1]

Преминуо је 8. фебруара 1980. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[1]

ОдликовањаУреди

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 17. новембра 1953, а Орденом јунака социјалистичког рада 1961. године.[1][5][3]

Југословенска одликовања којима је одликован су — Орден слободе, Орден народног ослобођења, Орден југословенске звезде с лентом, Орден ратне заставе, Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден народне армије са ловоровим венцем, Орден за војне заслуге са великом звездом и Орден за храброст.[3]

Носилац је и великог броја иностраних одликовања, међу којима се истичу — совјетски Орден Суворова првог и другог степена, француски Национални орден Легије части у реду Великог официра, чехословачки Орден белог лава, два румунска Ордена Михаила Храброг, пољски Партизански крст и Грунвалдов крст другог степена и етиопски Орден Менелика II другог степена.[3]

Фото галеријаУреди

НапоменеУреди

  1. ^ Пети највиши чин у Југословенској народној армији (ЈНА). Еполете су садржале пет петокраких звездица.

РеференцеУреди

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 Narodni heroji 1 1982, стр. 263.
  2. 2,0 2,1 „Hrvatski biografski leksikon”. hbl.lzmk.hr. n.d. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 3,7 3,8 Ko je ko 1957, стр. 214.
  4. ^ „Ivan Gošnjak (1909—1980)”. www.vojska.net. n.d. 
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 Ko je ko 1970, стр. 317.

ЛитератураУреди