Иван Мусић (Клобук, Љубушки, 24. децембар 1848Београд, 11. децембар (јулијански калнедар) 1888) био је српски католички свештеник, херцеговачки војвода, вођа устанка против Османлија. Мале новине наводе 1850. годину као годину рођења.[1]

Иван Мусић
Don Ivan Musić 6.jpg
Иван Мусић
Датум рођења1848.
Место рођењаКлобук
 Османско царство
Датум смрти1888.
Место смртиБеоград
 Краљевина Србија

ШколовањеУреди

Рођен је у селу Клобук поред Љубушког 1848. године. Уз помоћ ујака фра Анђела Краљевића, који је био бискуп у Мостару, школовао се као фрањевачки искушеник у Широком Бријегу. Узео је монашко име Шимун. Још као младић, сјемеништарац, је покушао побјећи у Србију, која је тада била симбол слободе. Ухапшен је, али је ујак биксуп интервенисао код турских власти, па је пуштен. Убрзо је отишао да студира медицину у Цариграду, али је умјесто тога завршио богословију у мађарском граду Острогону.

Херцеговачки устанакУреди

У јуну 1875. предводио је устанак Херцеговаца против Турака Османлија у Габели на Неретви. Тада је био жупник у поповопољском селу Равном. Поповско-љубињски батаљон, којим је управљао, је имао више од пола православних Срба. Побиједио је Турке у двије битке. Његовом заслугом дио Херцеговине постао је слободно подручје. Изабран је за војводу доње Херцеговине. То се десило 11. јула 1875. године у српском православном манастиру Завала, на Петровдан. Црногорац Блажо Петровић му је уручио чин војводе. Иван је тада скинуо мантију, а огрнуо кићену доламу, те се опасао кубурама, јатаганом и сабљом димијском. Сви присутни су дигли три прста[2] и узвикнули: Живио књаз Никола!

Живот у Црној Гори и у БеоградуУреди

Одбио је награде и почасти. Прижељкивало се да опет ради као свећеник, али он је пребјегао у Црну Гору с Цвијетом Вукасовић-Кудуз из Стоца, гдје му се у Подгорици 6. марта 1881. године рађа ћерка Делфа. Жвјели су на Цетињу и у Подгорици, али због интрига књаза Николе, селе 1881. године у Београд, гдје добија другу ћерку Даницу. Био је преводилац са француског језика, при градњи жељезничке пруге Београд-Ниш. Тада живи код Ђорђа Недића, оца Милана Недића. Ту му умире ћерка Даница. У Београду је добио и трећу ћерку, Вукосаву, која је живјела само пар дана. Након тога му се жена Цвијета разболила од туберкулозе и умире 1885. године. Поново се оженио, али брак са Јеленом је ускоро прекинула његова смрт. Радио је као виши поштански службеник и као полицијски комесар и тумач. Умро је у Београду 11. децембра (по јулијанском календару) 1888. године. Сутрадан је имао величанствену сахрану, са великим бројем поштовалаца. Сахрањен је на Новом гробљу. Поворка је кренула у понедјељак 12. децембра у 9.30 од његовог стана у Призренској улици бр. 15., до Вазнесењске цркве, гдје је било опело. Опело је служио владика жички Никанор Ружичић са 16 свећеника. За сандуком је ишао и млади бег Љубовић из Невесиња. У цркви је Милан Биљчевић прочитао пригодни говор. Умро је као православни Србин, а православна вјера је била његовог лични избор. Глас Црногорца је објавио читуљу о његовој смрти.[3] Ћерку Делфу су му, по његовој смрти, усвојили предсједник београдске опћине Мијаило Богићевић, са супругом Катарином Константиновић (Милан Обреновић јој је био блиски сродник). Један је од најзначнијих Срба из БиХ у 19. вијеку. Имао је добро образовање, био је праведан, културан и милосрдан. Гроб му данас не постоји, јер је временом прекопан.

О његовом животу је писао Томо Ораовац: Војвода Иван Мусић, објављено у Вардару, календару за просту годину 1910., Београд, 1909. године. Ријеч је о пропратном тексту уз свјетлопис Ивана Мусића, на страни 47., док се текст налази на странама 139–140. у рубрици „Опис слика“.

Мале новине су 15. и 16. децембра 1888. писале о његовом животу и сахрани,[4] а 14., 15., и 16. јануара 1889. године су објавиле оглас његових кумова и пријатеља о четрдесетодневном парастосу у Саборној цркви у Београду (у понедеоник... у 10 сахати). Тај парастос је обављен 16. јануара исте године. На огласу је на почетку писало великим словима: ДОНУ ИВАНУ МУСИЋУ.[5]

Великохрватска својатањаУреди

У Драчеву је 1995. подигнут споменик на којем између осталога пише да се дон Иван Мусић борио против Турака 1875, да збаци турске окове и обрани дједовска огњишта од црногорских и српских посезања за овим светим хрватским тлом.[6] У Стоцу је 1998. године подигнута спомен плоча поред које је биста која приказује главу Ивана Мусића. На спомен плочи пише: Хрватском војводи, Ослободитељу Стоца од вишестољетног робовања Турцима пригодом 120-годишњице подигоше захвални Хрвати столачког краја, 1878-1998. [7] По њему је названо удружење које селективно и тенденциозно приказује његов живот и дјеловање. Великохрватским настојањима он се постхумно хрватизира. На мјесту његове родне куће откривена је спомен-плоча. По њему је названа улица у Љубушком. У Кисељаку се 2008. године припремало откривање споменика и давање имена улици дон Ивана Мусића. Пензионисани управитељ Шумарије из Кисељака, Рафаел Муса, је 2014. године објавио књигу Војвода дон Иван Мусић.[8] О њему је снимљен документарни филм 2005. године, поводом 130. годишњице Херцеговачког устанка. Снимила га је ХТВ Мостар. У филму су судјеловали др. сц. дон Ивица Пуљић, проф. др. сц. фра Андрија Никић и Станислав Вукореп из Чапљине.

Свједочанства његове ћерке ДелфеУреди

Ћерка Ивана Мусића, Делфа Иванић (једна од оснивачица Кола српских сестара) је говорила како је њен отац у Србији прешао у православље, а и раније се осјећао Србином католичке вјере:Кад је 1881. дошао у Србију, примио је православље са крсном славом Петровдан - дан када је на олтару у српском манастиру Завала, у Поповом пољу, у доњој Херцеговини, у присуству својих вјерних устаника, примио своју устаничку и војводску заклетву. Његова ћерка је говорила о породичном предању, да су Мусићи поријеклом потомци сестрића кнеза Лазара Хребељановића.[9]

ОдликовањеУреди

Одликован је пред цијелом херцеговачко-црногорском војском, Даниловим орденом III степена.[10]

РеференцеУреди

  1. ^ Мале новине Дон Иван Мусић, 16. децембар, бр. 254. Београд. 1888. 
  2. ^ Милановић, Јасмина (2012). DELFA ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 42. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  3. ^ Глас Црногорца, бр. 51, од 18. децембра. Цетиње. 1888. стр. 7. 
  4. ^ Мале новине Дон Иван Мусић, 15. и 16. децембар, бр. 253. и 254. Београд. 1888. 
  5. ^ Мале новине Дон Иван Мусић, 14., 15 и 16. јануар, бр. 22., 23. и 24. Београд. 1889. 
  6. ^ Likić, Rade. Don Ivan Musić i drugi Srbi hrvatske mitologije. 
  7. ^ Razglednice iz Stoca, svjetlopis pod brojem 7. 
  8. ^ Kiseljak: Predstavljena knjiga “Vojvoda don Ivan Musić”. 
  9. ^ Милановић, Јасмина (2012). DELFA ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 5, 6. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  10. ^ Милановић, Јасмина (2012). DELFA ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 313. ISBN 978-86-7403-172-8.