Иван Фрањо Јукић

(преусмерено са Иван Франо Јукић)

Иван Фрањо Јукић (Бања Лука, 8. јул 1818Беч, 20. мај 1857) био је босански фрањевац, просветитељ, песник, путописац и етнограф. Писао је и под псеудонимима Филип Кунић и Славољуб Бошњак.

Иван Фрањо Јукић
Ivan franjo jukic.jpg
Датум рођења(1818-07-08)8. јул 1818.
Место рођењаБања Лука
 О. царство
Датум смрти20. мај 1857.(1857-05-20) (38 год.)
Место смртиБеч
 А. царство

БиографијаУреди

Рођен је 8. јула 1818. године у Бањој Луци. Потицао је из средње имућне породице. Отац Јозо је био златар (кујунџија), а мајка Клара (рођена Јурић) домаћица. Имао је сестру Марију и брата Мату.[1]

Школовање је почео код жупника Фрање Ситнића, који га је учио писмо и основе латинског језика. Нижу гимназију је завршио у фојничком самостану (1830-1835). Студирао је филозофију у Загребу (1835-1837) и теологију у Веспрему (1837-1840) и Дубровнику (1841). Заредио се 1833. у Фојници, а фратар је постао 1842. године.[1]

Био је капелан и учитељ у Фојници (1842-1843. и 1845-1848), Краљевој Сутјесци (током 1843. и касније), Ивањској (1844), Доцу (1848-1849) и Варцар Вакуфу - данашњем Мркоњић Граду (1849-1851).[1]

Културни и просветни радУреди

У Даници Илирској је 1838. намеравао објавити четири песме: Босна неће више да тугује, Једнакости жеља, Мисли виле босанкиње и Неједнакости илирских банова. Песме нису објављене, али се већ из тих почетних радова види да се залагао за уједињење илирских народа и ослобођење од туђинске власти. Прве радове је објавио у Сербско-далматинском магазину, након упознавања са његовим уредником Божидаром Петрановићем.[2]

Након студија се вратио у Босну. Са истомишљеницима је планирао покретање књижевног друштва Коло босанско које би издавало часопис Пчела босанска, односно Свјетоглед босански, а који би представљао окосницу Матице Илирске. У Фојници је 10. децембра 1840. написао текст који је објављен тек две године касније као Позив у Коло босанско и правила друштва, али до његовог оснивања ипак није дошло.[2][3]

Покренуо је и уређивао први босанско-херцеговачки часопис Босански пријатељ. У њему се говорило о историји Босне и Херцеговине, њеном географском положају, култури и сл. Прва два броја је припремио у Варцару 1850. и 1851. године, а трећи број је састављао у изгнанству и он је штампан 1861. - након његове смрти. Изашао је и четврти број, који је написао и штампао фра Антун Кнежевић 1870. године у Сиску.[4]

Јукић се залагао за културно уздизање Босне подржавајући отварање штампарија, библиотека, културних друштава, народних читаоница и музеја. У првом броју Босанског пријатеља из 1850. је написао: „Познато је свима код нас како се у Босни старинске ствари: новац, печати итд. налазе и похлепним странцима уз малу циену продају. Ја сам од неколико пута почео овакве ствари сабирати: зато молим све Бошњаке, гдје год што опазе, откупе у моје име. С мојом збирком желим метнути почетак босанском музеју.“ Идеја о оснивању музеја је реализована тек 35 година касније када је настало Музејско друштво које је одлуком државних институција претворено у установу под именом Земаљски музеј у Сарајеву.[3]

Јукић је показивао просветитељске циљеве са нагласком на реформу језика, правописа и оснивање школа. Основао је једну од првих световних школа у Варцар Вакуфу 1849. године, а и материјално је помагао школе и штампао приручнике за потребе народа и босанских фрањеваца. Његово дело Почетак писменства је у народним школама заменило Буквар илити почетак словства који је написао фра Стјепан Маријановић.[2][5]

Јукић је прикупљао народне песме, које је под псеудонимом фра Филип Кунић објавио у Осијеку. У његовом књижевном опусу значајно место заузимају и путописи, посебно Путовања од Сарајева до Цариграда. Од научних радова се истиче Земљопис и повјесница Босне, штампана у Загребу 1851. Дело има две целине. Прва носи наслов „Земљопис“, а друга „Догодопис“.

Политички ангажманУреди

Још за време студија Јукић се упознао са идејама илирског покрета и спријатељио се са Људевитим Гајем и Станком Вразом. Из Веспрема је 12. априла 1840. отишао у Босну и покушао да подигне устанак, а у томе су му помагали фра Блаж Јосић, фра Јаков Балтић и фра Томо Ковачевић. У тој намери их је спречила управа фрањевачке провицније Босна Сребрена (на првом месту фра Маријан Шуњић).[2][4]

И у наредном периоду Јукић је био политички активан. Састајао се са истомишљеницима у земљи и иностранству. Неколико пута се видео и са Омер-пашом Латасом, који је послат у Босну да угуши буне феудалаца и народа против реформи (танзимата), а које су имале за циљ европеизацију Османског царства и учвршћење централне власти. У почетку су главна мета били крупни феудалци и то је код народа побудило наду да ће се стање у Босни коначно преуредити. Јукић је у почетку подржавао Латаса, упркос његовим суровим методама, и са фра Гргом Мартићем у његову част написао Славодобитницу свијетлом господару Омер-паши. Чак је сматрао да је то добар тренутак за коначно отцепљење Босне и да ће Латас, с обзиром на његово словенско порекло, ово подржати. О томе је састављао писмо намењено бану Јелачићу, али га је француски конзул на пропутовању кроз Варцар кришом украо са Јукићевог стола и предао Латасу, који га је проследио даље за Цариград. Списку оптужби против Јукића су додате и Жеље и молбе кристијанах у Босни и Херцеговини које је у мају 1850. упутио султану Абдул-Меџиду. У том документу, који је касније додат као прилог (Надоставак) књизи Земљопис и повиестница Босне, он у 28 тачака образлаже тежак положај народа у Босни и Херцеговини.[3][4] Између осталог, у пише: „... ни поред воље нашег честитог цара да се Босна већ једном уреди, танзимат уведе и једнакост на суду кристјанима подиели, не можемо се надати никаквому напретку и олакшицу очекивати ако буде цариградски министериј онако у Босни разређивао унапредак, као што је досад“.[2]

Заточеништво и изгнанствоУреди

У октобру 1851. Јукић је из Варцара прешао у Сарајево. Тамо је ухапшен 17. јануара 1852, под оптужбом за ширење немира и подстицање на буну. Заточен је у Ђулагин хан и ту је провео неколико месеци. Латас га је одатле послао у цариградски затвор 3. маја исте године, забранивши му доживотно повратак у Босну. У том затвору Јукић је био од 10. јуна до 2. јула 1852. Након изласка је послат у Рим у самостан базилике Santa Maria in Ara Coeli где је провео девет месеци. У прољеће 1853. је пребачен у Дубровник, а затим у самостан Фано код Анконе. Са једним бибилиотекаром је послат на месец дана у Венецију и неколико дана пре повратка Јукић је побегао и стигао до Загреба. Тамо је поново ухапшен, али није враћен у Италију већ су пустили да преко реке Саве пребегне у Босну. Период од јануара до маја 1854. је провео у Краљевој Сутјесци и Гучој Гори.[1]

Након тога је био ангажован као духовни помоћник у Штросмајеровој бискупији у Трнави (1854-1855) и у Дрењу (1856-1857). Било му је забрањено бављење политиком и кретање без пратње. Почетком 1857. је смештен у санаторијум фрањевачких клерика у Ђакову, а одатле је пребачен у Беч и тамо оперисан 17. маја. Умро је од постоперативних компликација 20. маја 1857, а сахрањен је два дана касније у заједничку гробници за сиромашне на бечком гробљу Sankt Marxer Friedhof. Приликом преуређивања суседне заједничке гробнице, у којој је био покопан и Моцарт, ознака Јукићевог гроба је загубљена.

Изабрана делаУреди

КњижевнаУреди

  • Живот Исуса Криста (превео Миховил Чуић, 1848.)
  • Славодобитница свиетлому господину Омер-паши (1851)
  • Путовања од Сарајева до Цариграда, путописи, 1852.
  • Богољубни начин (1855)
  • Народне пиесме босанске и херцеговачке, прикупљене народне песме (заједно са фра Гргом Мартићем), Осијек, 1858.

НаучнаУреди

  • Земљописно-повиестно описаније Босне, Задар, 1841.
  • Почетак писменства и напомена наука крстјанскога (1848)
  • Земљопис и повиестница Босне, Загреб, 1851. (под именом Славољуб Бошњак; посвећено Људевиту Гају)

ЧасописиУреди

  • Босански пријатељ, I, II (часопис, 1850-1851.)
  • Босански пријатељ, III (часопис, 1861.)

ИзвориУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Салих Јалиман: Јукић као судбина Архивирано на сајту Wayback Machine (23. август 2011), ревија „Одјек“, 2004.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Иво Прањковић: Хрватски језик и фрањевци Босне Сребрене Архивирано на сајту Wayback Machine (15. април 2005), Вијенац бр. 167, Матица хрватска
  3. 3,0 3,1 3,2 „Фра Иван Франо Јукић”. Приступљено 14. 3. 2010. 
  4. 4,0 4,1 4,2 Иван Ловреновић: Путовање Ивана Фране Јукића, Задужбина Петар Кочић, Бања Лука - Београд. 2005. ISBN 978-99938-31-66-2.
  5. ^ „Најзначајније личности и догађаји у историји Босне и Херцеговине”. Приступљено 14. 3. 2010. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди