Ивица Марушић Ратко

Ивица Марушић Ратко (Граб, код Сиња, 6. март 1912Дринић, код Босанског Петровца, септембар 1942) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

ивица марушић ратко
Ivica Marusic Ratko.jpg
Ивица Марушић Ратко
Датум рођења(1912-03-06)6. март 1912.
Место рођењаГраб, код Сиња
 Аустроугарска
Датум смртисептембар 1942.(1942-09-00) (30 год.)
Место смртиДринић, код Б. Петровца
Хрватска НД Хрватска
Члан КПЈ од1932.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Народни херој од20. децембра 1951.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден заслуга за народ са златним венцем

БиографијаУреди

Рођен је 6. марта 1912. у селу Грабу, код Сиња. Ивица је са родитељима боравио у више места. Најпре је живео у Омишу, код Сплита. Ту је рано дошао у додир са комунистима, почео да се дружи са њима и да учествује у њиховим акцијама. Због тога је протеран из гимназије. Године 1932. дошао је у мало рударско место Угљевик, у североисточној Босни, где му је радио брат инжењер Драго Марушић, да би, приватно, наставио школовање у Бијељини, где се одмах укључио у организацију бијељинских комуниста. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1932. године.[1]

У априлу 1933. године, када је у Бијељини формиран Месни комитет КПЈ, изабран је за првог секретара. Половином исте године, ухапшен је и осуђен на две и по године затвора и три године губитка грађанских права због „комунистичке пропаганде“. После издржане казне у Сремској Митровици настанио се у Загребу, где је наставио још интензивније да делује. Крајем децембра 1937. године поново је ухапшен и дуго је малтретиран, а јуна 1939. је протеран је у село Бусовачу, али се одатле убрзо враћа у Загреб.[1]

После још једног хапшења у току 1939. отишао је на одслужење војног рока у Сарајево. Учествовао је у Априлском рату и након капитулације Југословенске војске успео да избегне заробљавање и оде у окупирани Загреб, где једно време живео илегално.[1]

Јуна 1941. Ивица долази на Козару, која је тада представљала центар партизанских јединица тог дела Босне. Био је један од руководилаца устанка на Козари. Када су се устаничке групе, прерасле у партизанске одреде на Козари, септембра 1941. године, Ивица Марушић је постављен за командира Треће чете Другог крајишког партизанског одреда. Био је вешт диверзант. Ноћу, између 5. и 6. јануара 1942. године, организовао је напад на немачки оклопни воз на прузи ПриједорБосански Нови. Преобучен у домобранску униформу на станици Доња Драготиња зауставља воз и улази у њега. Са својим борцима успева да разоружа усташку посаду и већим делом побије, а потом да искочи из воза. Партизани су искочили из воза и притом носили једног погинулог друга. Крајем 1941. године Ратко је као командант батаљона паралисао пругу ПриједорБосански Нови, која је тада представљала важну комуникациону жилу за Независну Државу Хрватску.[1]

Јануара 1942. године заробио је око 100 непријатељских војника. Минирао је вијадукт КостајницаВолиња. Учествовао је и у борбама за ослобођење Приједора, маја 1942. године. Када је 21. маја 1942. формирана Прва крајишка ударна бригада постављен је за њеног команданта.[2]

Рањен је 2. септембра 1942. у селу Дујаковцима на Мањачи, када су непријатељски авиони бомбама погодили Штаб бригаде. Од последица рањавања умро је након неколико дана у партизанској болници у Дринићу, код Босанског Петровца.[2]

Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) 26. јула 1945. постхумно је одликован Орденом заслуга за народ првог реда.[3] Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије 20. децембра 1951. проглашен је за народног хероја.[2]

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Narodni heroji 1 1982, стр. 509.
  2. 2,0 2,1 2,2 Narodni heroji 1 1982, стр. 510.
  3. ^ „Службени лист ФНРЈ 95/45” (PDF). www.slvesnik.com.mk. 7. 12. 1945. стр. 1025. 

ЛитератураУреди