Изговор
Изговор или изговарање је начин на који се реч чита или прича неки језик. То је начин на који неко користи глас да би произвео артикулисан звук те изговорио неку реч. Ако се каже да неко има „правилан изговор”, мисли се и на начин читања речи и на начин говорења језика унутар одређеног дијалекта.
Од чега зависи изговорУреди
Различити појединци или групе људи реч могу да изговоре на различите начине, што зависи од много фактора. Неки од тих фактора су:
- дужина културне изложености њиховог детињста[појаснити]
- место тренутног боравишта (пребивалишта)
- говорни и поремећаји гласа[1]
- припадност етничкој групи
- статус у друштву (друштвена класа)
- образовање[2]
Лингвистичка терминологијаУреди
Слогови се броје као јединице звука (фони) који они користе у свом језику. Грана лингвистике која проучава ове јединице звука се зове фонетика. Фони, који играју исту улогу, груписани су у класе од. јединице које се зову фонеме; проучавањем фонема баве се науке фонемика, фонематика и фонологија. Фони, као компоненте артикулације, углавном се описују користећи Међународни фонетски алфабет (енгл. International Phonetic Alphabet, IPA) који одређује Међународна фонетска асоцијација (енгл. International Phonetic Association, IPA).[а]
Види јошУреди
- Дикција
- Forvo.com
- Помоћ:IPA for English — примарни кључ који се користи на Википедији за транскрипцију како изговора енглеских имена у IPA запис тако и IPA записа у прилагођени облик на српском језику
- Википедија:Pronunciation respelling key — секундарни кључ који се користи за транскрипцију који опонаша енглеску ортографију
- Википедија:United States dictionary transcription — други секундарни кључ, више намењен корисницима традиционалних речника америчког дијалекта енглеског језика
- Wiktionary:Pronunciation — уноси који се тичу изговора у Викиречнику на енглеском језику
НапоменеУреди
- ^ „Акроним IPA се стриктно односи [...] на International Phonetic Association. Међутим, сада је тако честа пракса да се акроним такође корисити за означавање самог алфабета (од. фразе International Phonetic Alphabet) тако да се отпор чини ситничавим. Контекст обично служи да разјасни две употребе.”[3]
РеференцеУреди
- ^ Beech, John R.; Harding, Leonora; Hilton-Jones, Diana (1993). Assessment in speech and language therapy. Cambridge University Press Archive. стр. 55. ISBN 978-0-415-07882-5.
- ^ Labov, William (2003). „Some Sociolinguistic Principles”. Ур.: Paulston, Christina Bratt; Tucker, G. Richard. Sociolinguistics: The essential readings. Wiley-Blackwell. стр. 234—250. ISBN 978-0-631-22717-5.
- ^ Laver, John (1994). Principles of Phonetics. New York: Cambridge University Press. стр. 561. ISBN 978-0-521-45031-7.
ЛитератураУреди
- Laver, John (1994). Principles of Phonetics. New York: Cambridge University Press. стр. 561. ISBN 978-0-521-45031-7.
- Labov, William (2003). „Some Sociolinguistic Principles”. Ур.: Paulston, Christina Bratt; Tucker, G. Richard. Sociolinguistics: The essential readings. Wiley-Blackwell. стр. 234—250. ISBN 978-0-631-22717-5.
- Beech, John R.; Harding, Leonora; Hilton-Jones, Diana (1993). Assessment in speech and language therapy. Cambridge University Press Archive. стр. 55. ISBN 978-0-415-07882-5.
- Beech, John R.; Harding, Leonora; Hilton-Jones, Diana (1993). Assessment in speech and language therapy. Cambridge University Press Archive. стр. 55. ISBN 978-0-415-07882-5.
| Изговор на Викимедијиној остави. |