Издавачка делатност у окупираној Србији у Великом рату

Издавачка делатност у окупираној Србији у Великом рату по завођењу окупационе управе, потпуно је од стране војних власти укинута од јесени 1915. године. Знатан број издавача одлучио се за избеглиштво и кренуо је у повлачење према југу Србије, а други део који је остао у Србији, одмах је интерниран.[1]

Историја уреди

У разрушеним и опустошеним градовима окупациона власт је убрзана формирала нову општинску власт, а целокупна окупациона политика имала је за циљ не само да успостави контролу над становништвом и омогући експлоатацију привредних добара већ и да у потпуности поништи национални идентитет, укључујући и њену културу и издавачку делатност.

Аустроугарска окупациона власт на својој окупационој територији, већ у рану јесен 1915. године:

  • забранила је сваку врсту издавачке делатности,
  • запленила имовину издавачких предузећа,
  • издаваче који су остали у Србији, углавном интернирала у логоре,
  • запленила и уништили ћириличка слова већине штампарија,
  • заплењене штампарске машине употребљавала у новоотвореним штампаријама окупационе власти.

Исте судбине били су и чланови уредништава српских политичких и хумористичких листова - листови су забрањени, а имовина им је конфискована.[2]

Ситуација у бугарској окупационој зони била је још гора, јер они не само да су забранили издавачку делатност већ су одмах започели са нескривеном бугаризацијом. За бугарском војском стигли су чиновници, а потом и наставници, који су заједно са оружаном силом били основна снага за спровођење однарођавања српског народа. Забрена је употребу српског језика, личних имена, писма ћирилице, натписа на матерњем језику, а и презимена су модификована, па су се морала завршавати на -ов и -ев.[3]

Беогарске новине уреди

 
Насловна страна Београдских новина

За време Аустроугарске окупације покренуте су у српској престоници „Београдске новине”, које су у почетку излазиле паралелно на српском и немачком, а касније и на мађарском језику.

„Београдске новине” су покренуте 15. децембра 1915. године, када је објављен први број, окупаторског листа које су немачке власти издавале за време окупације Београда, све до 29. јуна 1918. године Штампан је и ћирилицом и латиницом, у Царској и краљевској губернијској штампарији, на српском језику са неким немачким текстовима, а од 1. јуна 1916. и на мађарском. У почетку, излазио је три пута недељно, а од 1916. сваки дан. Основни циљ листа био је да успостави контакт немачке окупационе власти са српским народом.

Поред редовних рубрика и чланака првенствено новинара аустроугарских држављана, у листу су објављивани и прилози српских културних и јавних посленика. Међу српским ауторима били су су најпознатији: Борисав Станковић, Сима Пандуровић, Исидора Секулић, Милорад Петровић, др Јован Б. Јовановић, Милутин Чекић, Константин Перић, ђакон Божидар Лукић, Никола Марковић, Живорад Вујић, Коста Јездимировић, Драгослав Стојановић, Даринка Стојановић и Зорка Каснар-Караџић.[4]

Немачки комесар Вилхелм Ухер, одговоран за уредништво, строго је контролисао писање српских новинара. Иако је требало да лист преноси догађаје са свих фронтова рата, текстови који су говорили о српској војсци када се преко албанских гудура повлачила на Крф били су цензурисани. Такође се није писало о српским борбама на Солунском фронту и све победе Срба биле су прећуткиване. То је био један од основних разлога због кога су ове новине биле бојкотоване у круговима српске јавности.

Извори уреди

  1. ^ Божица Младеновић, Српска елита у Првом светском рату Историјски часопис Књ. XLIX (2002)
  2. ^ Божица Младеновић, Град у аустроугарској окупационој зони 1916-1918, Београд 2000, стр. 154
  3. ^ А. Митровић, Историја српског народа, VI/ 2, Београд 1994, 2, 150.
  4. ^ Божица Младеновић, Град у аустроугарској окупационој зони 1916-1918, Београд 2000, стр. 156

Литература уреди

  • Исидора Секулић, Како је управо било?, у: Нова Европа, књ. 2, 1921, 288.
  • Борисав Станковић, Под окупацијом, Београд 1929
  • Андреј Митровић, Србија у Првом светском рату, Београд 1984