Кипови у цркви у Утрехту, уништени током реформације у 16. веку.[1]

Иконоборство или иконокластија је верски покрет против икона, фрески, кипова, реликвија и других визуелних представа и верских објеката у оквиру сопствене религије. Током историје се углавном јављао у јудаизму, хришћанству и исламу. Иконоборци најчешће сматрају да је клањање иконама идолопоклонство.

У источном хришћанству се иконоборство јавило у 8. и 9. веку, да би током једног периода у 8. веку постао државном политиком Византије. На Седмом васељенском сабору 787. године у Никеји иконоборство осуђено као јерес, а иконе су поново уведене као предмет поштовања. Током хришћанске реформације у 16. веку у Европи, поново се јавио покрет иконоборства међу протестантима који су иништавали верске слике и објекте.

У сунитском исламу је забрањено представљање светих ликова Божјих посланика. Стога се у исламским богомољама од ликовних украса углавном налазе орнаменти и арабеске.

Садржај

Византијско иконоборствоУреди

 
Иконоборци су са зидова Аја Ирине у Цариграду скинули фреске и насликали само крст.

Многи хришћански верници су обожавали иконе и кипове, љубећи и молећи испред њих, верујући како ће им молитве бити делотворне – што су неки тумачили као наставак паганског идолопоклонства. Тако долази до великих размирица између иконобораца (противници икона) и иконофила (присталице икона), што је кулминирало 726. године забраном употребе икона од стране византијског цара Лава III (717-741), који издаје серију едиката против клањања иконама (726-729). Главни представници иконоборачког покрета били су Тома Клаудиопољски и Константин Наколејски, док је, са друге стране, највећи противник иконоборства био теолог Јован Дамаскин. Цариградски патријарх Герман I је дао оставку на место патријарха, јер није могао да потпише тај декрет о иконама. Цар Лав III га је заменио патријархом Анастазијем, који је био царев истомишљеник. То је било време катастрофалних сукоба, уништавања мозаика и фресака, девастације самостана и прогона свештеника и иконофила. Византијско царство се тада бранило од напада исламских народа, па је иконоборство било и политичко питање, повезано са исламском забраном приказивања светих ликова.

 
Ислам забрањује представе ликова Божјих посланика (на слици Исус и апостоли).

Цар Константин V Копроним је у фебруару 754. сазвао иконоборски сабор у Цариграду, на коме су присуствовали само иконоборачки епископи. Сабор је осудио иконе као идолопоклонство и избрао новога патријарха, који је био противник икона. Након тога је уследила је обимна акција уклањања слика са зидова црквава и чистка двора и администрација од иконодула, тј. поборника икона. Пошто су манастири били посебно везани за иконе, Константин је циљао на манастире вршећи велику репресију на манастирима. Отимао је манастирску имовину у корист државе или војске, присиљавао је монахе да се жене. Многи монаси су због тога побегли у јужну Италију и Сицилију. До краја Константинове власти иконоборство је ишло до тога ступња да су проглашавали јеретичким реликвије и молитве свецима.

На Седмом васељенском сабору, одржан током септембра и октобра 787. године у Никеји, иконе су поново уведене као предмет поштовања. Став изнесен на Сабору је био да треба правити разлику између обожавања, које је усмерено Богу, и поштовања које је усмерено према Свецима.

Византијски цар Лав V Јерменин (813-820) поново започиње, под утицајем ислама, кампању против култа икона у хришћанству; ово гоњење познато је под именом иконокластија (рушење икона). Лав V је у историји остао упамћен као највећи прогонитељ иконофила. Последњи цар иконоборац био је Теофило (829-842), син Михаила II Аморијца. Са његовом смрћу, 842. године, иконоборство доживљава слом.

Византијски цар Михаило III Пијаница и царица Теодора сазвали су 843. године сабор у Цариграду, где је коначно донесена одлука о рестаурацији култа икона. Да би се обележило обнављање поштовања култа икона и крај иконоборачког гоњења, установљен је 11. марта 842. године празник православља, који се данас прославља прве недеље великога поста, кад се прави „ход“ односно црквена литија са св иконама.

ИзвориУреди

Види јошУреди

Спољашње везеУреди