Отворите главни мени
Кипови у цркви у Утрехту, уништени током реформације у 16. веку.[1]

Иконоборство или иконоклазам је верски покрет против икона, фрески, кипова, реликвија и других визуелних представа и верских објеката у оквиру сопствене религије. Током историје се углавном јављао у јудаизму, хришћанству и исламу. Иконоборци, односно иконокласти најчешће сматрају да је клањање иконама облик идолопоклонства.

У источном хришћанству, иконоборство се јавило у 8. веку, када је озваничено као државна политика у Византијском царству. На Седмом васељенском сабору 787. године у Никеји иконоборство осуђено као јерес, а иконе су поново уведене као предмет поштовања (иконофилија), али не и обожавања (иконолатрија). Поновни успон иконоборства у Византији догодио се у првој половини 9. веку, али коначно је напуштено 843. године. Током протестантске реформације у 16. веку, покрет иконоборства се поново јавио у западној Европи међу протестантима који су уништавали верске слике и објекте.

У сунитском исламу је забрањено представљање светих ликова Божјих посланика. Стога се у исламским богомољама од ликовних украса углавном налазе орнаменти и арабеске.

Садржај

Византијско иконоборствоУреди

 
Иконоборци су са зидова Аја Ирине у Цариграду скинули фреске и насликали само крст.

Многи хришћански верници су не само поштовали, већ и обожавали иконе (иконолатрија), верујући да сама икона као предмет представља отеловљење божанског или светачког присуства – што су многи тумачили као наставак паганског идолопоклонства. Међутим, негативан став према иконолатрији је временом попримио радикалне облике, те је тако настао покрет који се противио не само обожавању, већ и самом поштовању икона. Стога је у Византији дошло до великих размирица између иконобораца (противници икона) и иконофила (присталице икона), што је кулминирало 726. године забраном употребе икона од стране византијског цара Лава III (717-741), који издаје серију едиката против клањања иконама (726-729). Главни представници иконоборачког покрета били су Тома Клаудиопољски и Константин Наколејски, док је, са друге стране, највећи противник иконоборства био теолог Јован Дамаскин. Цариградски патријарх Герман I је дао оставку на место патријарха, јер није могао да потпише тај декрет о иконама. Цар Лав III га је заменио патријархом Анастазијем, који је био царев истомишљеник. То је било време катастрофалних сукоба, уништавања мозаика и фресака, девастације самостана и прогона свештеника и иконофила. Византијско царство се тада бранило од напада исламских народа, па је иконоборство било и политичко питање, повезано са исламском забраном приказивања светих ликова.

 
Ислам забрањује представе ликова Божјих посланика (на слици Исус и апостоли).

Цар Константин V Копроним је у фебруару 754. године сазвао иконоборски сабор у Цариграду, на коме су присуствовали само иконоборачки епископи. Сабор је осудио иконе као идолопоклонство и избрао новога патријарха, који је био противник икона. Након тога је уследила је обимна акција уклањања слика са зидова црквава и чистка двора и администрација од иконодула, тј. поборника икона. Пошто су манастири били посебно везани за иконе, Константин је циљао на манастире вршећи велику репресију на манастирима. Отимао је манастирску имовину у корист државе или војске, присиљавао је монахе да се жене. Многи монаси су због тога побегли у јужну Италију и Сицилију. До краја Константинове власти иконоборство је ишло до тога ступња да су проглашавали јеретичким реликвије и молитве свецима.

На Седмом васељенском сабору, одржаном 787. године у Никеји, иконе су поново уведене као предмет поштовања, али не и обожавања. Тим поводом, сабор је прописао да треба правити јасну разлику између обожавања, које може бити усмерено само према Богу, и поштовања које може бити усмерено према иконама. Тиме је отклоњена опасност од иконолатрије, а афирмисана је иконофилија.

Византијски цар Лав V Јерменин (813-820) поново започиње, под утицајем ислама, кампању против култа икона у Византији. Лав V је у историји остао упамћен као највећи прогонитељ иконофила. Последњи цар иконоборац био је Теофило (829-842), син Михаила II Аморијца. Са његовом смрћу, 842. године, иконоборство доживљава слом.

Византијски цар Михаило III и царица Теодора сазвали су 843. године сабор у Цариграду, где је коначно донесена одлука о рестаурацији култа икона. Да би се обележило обнављање поштовања култа икона и крај иконоборачког гоњења, установљен је 11. марта 842. године празник православља, који се данас прославља прве недеље великога поста, кад се прави „ход“ односно црквена литија са св иконама.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „The birth and growth of Utrecht”. Архивирано из оригинала на датум 16. 01. 2014. Приступљено 17. 12. 2008. 

ИзвориУреди

Спољашње везеУреди