Илеана Чура
Илеана Чура Сазданић (Нови Сад, 15. фебруар 1930 – Београд, 4. новембар 2016) била је доктор филологије, професор енглеског језика и књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду, оснивач катедре за англистику на Универзитету у Приштини и за српскохрватски језик и југословенску књижевност на Универзитету у Њу Делхију. Била је председник Друштва за књижевност и културу Југославија–Канада.
Илеана Чура | |
|---|---|
 Проф. др Илеана Чура | |
| Пуно име | Илеана Чура Сазданић |
| Датум рођења | 15. фебруар 1930. |
| Место рођења | Нови Сад, Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 4. новембар 2016. (86 год.) |
| Место смрти | Београд, Република Србија |
| Образовање | Филозофски факултет Универзитета у Београду, Универзитет у Ексетеру (докторат), Универзитет Јејл (постдокторат) |
| Занимање | професор, књижевни критичар и преводилац |
Легат Илеане Чуре налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, у коме је била и члан оснивач.
Биографија уреди
Детињство и породица уреди
Илеана Чура рођена је 15. фебруара 1930. године у Новом Саду, у улици Краља Александра број 1, у једној од виђенијих, образованијих и имућнијих породица у Војводини током 19. и прве половине 20. века. Отац Милутин Чура био је војни официр, а мајка Надежда, рођена Димовић, била је ћерка Гавра Полита, брата Михаила Полит-Десанчића, једног од заслужних грађана за припајање Војводине Србији и пријатеља и адвоката Светозара Милетића. Са мајчине стране Илеанин предак био је и Јован Суботић, уредник Летописа Матице српске, и Озрен Суботић, један од највећих српских путника у првој половини 20. века.
Илеана је прву деценију свог живота провела међу књигама, учећи француски и немачки са својим гувернантама, окружена уметнинама, музиком и интелектуалним грађанским вредностима. Међутим, почетак Другог светског рата означио је крај безбрижног детињства за Илеану, почевши од смрти њеног оца Милутина 1941, те Новосадске рације 1942. године.
Новосадска рација уреди
Припадници оружаних снага и војске краљевине Мађарске (Хонвед) отпочели су рацију у јужној Бачкој 4. јануара 1942. године на Бадњи дан. Већ у првим нападима страдало је 14 Илеаниних блиских рођака. У Чуругу, одакле њена породица са очеве стране потиче, брутално су убијени и под лед Тисе бачени Владимир (13), Кристина (14), Анђелка (16), Рада (17), Бранка (18), Љубица (20), Мирјана (21), Милорад (37), Богдан (47), Јелена (48), Милосава (49), Јован (53), Рада (73) и Радојка Чура, чија старост није забележена.
У том периоду, Илеана, којој је било 11 година, живела је само са својом мајком Надеждом и тетком Љубицом Сазданић у Новом Саду, где су окупатори Бачке стигли 21. јануара.
Тог 21. јануара 1942. биле смо још у кревету када је, у шест ујутру, у наш стан у Улици краља Александра 1 у Новом Саду, хрупило шест крупних, униформисаних људи са исуканим бајонетима. Скамениле смо се од страха. Претурајући по стану, урлали су да не смемо да излазимо на улицу и да, ни случајно, не отварамо прозоре, јер ће нас све побити.[1]
Прва два дана, од укупно три колико је трајала рација у Новом Саду, хонведски војници долазили су у стан породице Чура, али су одлазили само уз претње, носећи вредне ствари из куће.[1] Трећег дана рације, 23. јануара, издато је наређење да се убиства обуставе у 14.30 часова. У 13.30 жандарми су поново упали у породични стан и на стрељање извели једанаестогодишњу Илеану, њену мајку Наду и тетку Љубицу. Мајка и тетка на коленима су молиле жандарме да допусте Илеани да се врати у кућу и узме капутић, јер је тог леденог јануара била лако обучена, а како није било довољно времена да се са њима расправљају, а нису желели да на улици буду виђени, Илеану су послали назад у кућу.[1][2] Када је поново изашла мајке и тетке није било. Војници су их одвели на новосадску плажу Штранд и бацили под дунавски лед, а у журби, скидајући накит испред куће, одсекли су им уши и прсте.[2] Тела никада нису пронађена.
Илеана је у стану у улици Краља Александра у Новом Саду провела наредних седам дана. Прву ноћ после трагедије провела је склупчана у зеленој фотељи.[2][3] Ту ју је пронашао ујак Димитрије Димовић и преузео бригу о њој.
Образовање и професорска каријера уреди
Током рата, Илеана је живела у кући свог ујака Димитрија. Уписана је у Мађарску грађанску школу и током школовања морала је да обавља и тешке послове. Почела је да учи енглески језик сама, кришом, док је носила кофе са водом и љуштила кромпир.[2] Крајем рата 1945. године, вративши се из заробљеништва у нацистичком логору, Илеану је усвојио теча, Љубичин муж Милорад Сазданић, чије је презиме додала свом.
Године 1950. Илеана је матурирала у последњој генерацији новосадске Женске гимназије, након чега је отишла у Београд на студије. Уписала је енглески језик на Филозофском факултету Универзитета у Београду, где је дипломирала, а потом и магистрирала. Као стипендиста Британског савета, 1962. године отишла је у Енглеску, где је провела три године. На Универзитету у Ексетеру (University of Exeter) одбранила је докторску тезу о Дејвиду Херберту Лоренсу.
По одлуци Комисије за културне везе са иностранством, Илеана је годину и по дана била лектор на славистичкој катедри у Индији. Тамо ће, као дипломатски представник српске речи, основати Катедру за српскохрватски језик и југословенску књижевност на Универзитету у Њу Делхију. Занимљиво је да је управо један од највећих индијских књижевника, нобеловац Рабиндранат Тагор, гостовао у кући породице Чура у Новом Саду 1926. године, на позив Илеанине тетке Љубице.[4][5] О том Тагоровом боравку, марта 1962. године новосадски Дневник је објавио текст под насловом „Тагорина пријатељица Новосађанка“.
Илеана је есеје о Индији и њеним песницима објављивала у часопису Културе истока. По позиву је држала предавања на скупу индолога у Загребу у Југословенској академији знаности и уметности, али и у Њу Делхију, Бомбају и на конференцији свеиндијског Пен-клуба у Амрицару, граду Златног храма. По Београду, Новом Саду и Приштини Илеана је организовала вечери посвећене индијској култури.
Године 1978, као стипендиста Фулбрајтове фондације, одлази у САД на постдокторске студије на Универзитету Јејл. Истраживачки рад на Јејлу био је посвећен исповедној поезији Силвије Плат, а ментори у раду били су јој угледни професори Харолд Блум и Џефри Хартман. Након тога, 1983. године, била је гостујући лектор за српски језик и књижевност у Мичигену.
Проф. др Илеана Чура бавила се и канадистиком, а током година успешне каријере на четири континента, њена лична библиотека бројала је преко 10.000 публикација англистике, канадистике, као и литературе о Индији и из индијске књижевности. Своју библиотеку и архиву, али и део куће своје породице из које је изведена на стрељање, као и сав намештај, наслеђен од претка Михаила Полит-Десанчића, Илеана је уступила Виктору Лазићу, председнику Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у коме се данас налази њен легат.[4]
На иницијативу Удружења „Адлигат” и уз подршку градског Савета за културу и Скупштине града Новог Сада, 23. јануара 2015. године, 73 године након Новосадске рације, на згради у улици Краља Александра број 1 постављена је спомен-плоча породици Чура са стиховима Исидоре Секулић „Живот може бити кратак, али траг живота може бити вечан”.[6] Удружење планира и отварање огранка Музеја у делу куће који им је завештала Илеана.[5]
Проф. др Илеана Чура преминула је 4. новембра 2016. године у Београду, а њени посмртни остаци су по њеној жељи кремирани.
Легат Илеане Чуре уреди
Проф. др Илеана Чура је више од десет хиљада публикација, као и део куће своје породице из које је изведена на стрељање, а у којој је 1926. гостовао Тагора, уступила Виктору Лазићу, председнику Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, у оквиру кога раде Музеј српске књижевности, Музеј књиге и путовања и Библиотека Лазић. Легат је за јавност доступан у оквиру њене спомен собе у Музеју српске књижевности на Бањици.
Види још уреди
Референце уреди
- ^ а б в Вукмировић, Ђорђе (21. 1. 2015). „Још ме прогоне сенке крвника”.
- ^ а б в г Vasiljević, Branka. „Fotelja bola Ileane Čura”. Politika Online. Приступљено 2020-07-28.
- ^ Чура, Илеана (2016). Девет књижевница енглеског говорног подручја. Неопрес.
- ^ а б Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Обновљена спомен соба др Илеане Чуре”. www.rts.rs. Приступљено 2020-07-28.
- ^ а б „Легат Проф. Илеане Чуре”. 8. 3. 2019. Архивирано из оригинала 16. 03. 2019. г.
- ^ „Novi Sad: Spomen-ploča žrtvama mađarske racije”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2020-07-28.
Литература уреди
- Ч. Илеана, Девет књижевница енглеског говорног подручја, Неопрес, 2016.
