Илија Огњановић Абуказем

Др Илија Огњановић Абуказем (Нови Сад, 30. април 1845Будимпешта, 8. август 1900) био је српски лекар, књижевник, хумориста и уредник часописа.

Илија Огњановић
Ilija Ognjanović photo.jpg
Др Илија Огњановић Абуказем
Датум рођења(1845-04-30)30. април 1845.
Место рођењаНови Сад,  Аустријско царство
Датум смрти8. август 1900.(1900-08-08) (55 год.)
Место смртиБудимпешта,  Аустроугарска

ШколовањеУреди

 
Фотографија чланова Српске ђачке литерарне дружине у Печују (Огњановић је последњи од особа које седе слева надесно).

Потицао из једне од најстаријих новосадских породица. Деда Глиша био је парох новосадски, а отац Стеван асесор и титуларни солгабиров.[1] Основну школу похађао је Илија у Сремској Каменици и Новом Саду.[2] Четири разреда гимназије завршио у родном граду. Пошто је добио стипендију градског Магистрата 5. и 6. разред гимназије завршио у Сремским Карловцима, а 7. и 8. у Печују и Будимпешти. У Печују је организовао ђачко удружење којем је био председник. Као питомац Текелијанума 1866/67. године уписао је студије медицине у Пешти, да би их наставио у Бечу, где је и дипломирао (1872).

ЛекарУреди

По завршетку студија вратио се у Нови Сад, где је радио као приватни лекар. Захваљујући својим професионалним квалитетима 1884. именован је за градског физика. Поред дипломе доктора медицине такође је стекао и диплому магистра хирургије и опстетриције (породиљства), па је од 1888. обављао и функцију управника Порођајног одељења новосадске болнице. Био је и лични лекар чувене добротворке Марије Трандафил.

 
Насловна страна пете свеске Шале и сатире од Абуказема

Аутор је више научно-стручних чланака и брошура из медицине, од којих се издвајају О дифтеричној вратобољи за српске матере (1876) и Како се ваља чувати и лечити од колере (1884). У Новом Саду је 1894. објавио Имена болести што смрт могу да донесу, медицински речник у коме је са латинског превео имена болести и узроке смрти на српски, немачки и мађарски језик.[3]

Живео је у Казанџијској улици (данашња Суботићева) број 9 где је имао и ординацију.[2]

Књижевни радУреди

Од младости пише, па тако још као гимназијалац покреће ђачке, руком писане, листове Зољу и Ђачки венац у којима су ученици објављивали песме и прозне текстове. Од 1864-65. године објављује приповетке у Даници и Змају, шаљивом листу који је у Пешти издавао Јован Јовановић Змај. Од тада почиње његово пријатељство са Змајем, под чијим је утицајем 1866. узео надимак Абуказем.[2] Писао је и за друге Змајеве листове - Жижу и Стармали. Његове Шетње Новим Садом, објављиване у Стармалом, су се на сатиричан начин бавилe животом и збивањима у граду. У периоду од 1874. до 1892. уређивао је Јавор, часопис за забаву, науку и књижевност. У њему је објављивао приповетке, белешке, цртице и информације. Аутор је више хумористичко-сатиричних дела попут Абуказемовог шаљивог календара (1878. и 1881.), Веселих приповетки (1880) и Шале и сатире (1882).[3]

Огњановић је пуних 39 година деловао као хумориста, и као такав прославио се. Говорило се у његово време: оно што је Змај био у поезији то је Абуказем у прози. Срској народњачкој политичкој борби Огњановић је својим хумором и сатиром обилато помагао. Његови бољи хумористички чланци су вредели као и добри политички. Његов хумор је био силан, једар, неусиљен, ведар, и од необичног утиска; његова сатира оштра ко сабља, од које су народни непријатељи имали разлога да презају.[4]

Умро је 1900. године у Пешти, а потом је његово тело пренето у Нови Сад, где је сахрањено на Алмашком гробљу.[5][6]

 
Илија Огњановић

Са супругом Даринком пл. Лемајић, имао је троје деце - ћерку Добрилу и синове Георгија (који је умро са две године) и Жарка.

Био је члан и потпредседник Књижевног одељења Матице српске[7], члан Епархијске управе бачке, дописни члан Српског лекарског друштва[2], дописни члан Српског ученог друштва (од 1883) и почасни члан Српске краљевске академије (од 1892).[8]

Улица у центру Новог Сада носи његово име.[3]

РеференцеУреди

  1. ^ Теодора Петровић: "Из српске књижевности", Нови Сад 1974.
  2. ^ а б в г „Доктор Илија Огњановић – Знаменити лекар деветнаестог века”. 
  3. ^ а б в Енциклопедија Новог Сада. Књига 18, Ном-Пав. Нови Сад: Новосадски клуб "Добра вест". 2001. стр. 91—95. 
  4. ^ "Браник", Нови Сад 10. август 1900.
  5. ^ „Тридесет надгробних споменика са гробним местима истакнутих политичких, културних и јавних радника, на Алмашком гробљу у Новом Саду”. www.spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs. 
  6. ^ „Илија Огњановић”. www.lisje.com. 
  7. ^ Матица српска 1826-1926. Нови Сад: Матица српска. 1927. стр. 538. 
  8. ^ „ИЛИЈА ОГЊАНОВИЋ, АБУКАЗЕМ”. www.sanu.ac.rs.