Отворите главни мени

БиографијаУреди

Рођен је 6. априла 1923. године у Јошану код Удбине, као друго од петоро деце. Отац, по занимању лугар, често је био премештан, па је Илија детињство провео у више места. Основну школу почео је у Брувну, а завршио у Отрићу. Четири разреда гимназије и два Учитељске школе завршио је у Госпићу. У школи је почетком 1938. године био примљен у Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ).

У пролеће 1938. године учествовао је као сведок на судском процесу професорима веронауке због клеветања комуниста Јакова Блажевића, Недељка Жакуле и других. Због тога је био кажњен забраном уписа у трећи разред у Госпићу, па је школовање наставио у Петрињи, где је дипломирао 1941. године.

Народноослободилачка борбаУреди

У Априлском рату, по одлуци организације СКОЈ-а, јавио се као добровољац у 25. артиљеријски пук у Петрињи. После расула тога пука, 10. априла отишао је у Отрић, где се крио од усташа. Оца су му ухапсили 15. јуна и касније убили, а он се, два пута избегавши хапшење, склонио 21. јуна на планину Поштак. Ту је с Глишом Чуком учествовао у организовању оружане групе од петнаестак Завлачана и Отрићана. Касније се издвојила Отрићка група, од које је 27. јула формиран Девети герилски одред, чији је Илија био политички комесар, а Ћук командир.

Ноћу 27/28. јула Одред је учествовао у заузимању железничке станице Зрмања, срушио пругу Зрмања–Прибудић и садејствовао у ослобођењу места Зрмање. Илија је био лакше рањен у заузимању железничке станице Малован 29. јула, али је остао у одреду. У августу је учествовао у борбама против усташа и домобрана око Грачаца, а почетком септембра против италијанских војника на Ресановцима.

Након јењавања устанка, Илија је 23. новембра са групом бораца приступио у Другу чету батаљона „Марко Орешковић“. Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је 25. децембра 1941. године. Постао је политички делегат вода у батаљону, нешто касније политички комесар чете и од 24. априла 1942. године политкомесар батаљона.

Током рата, од 1943. до 1945. године, Илија је променио више јединица и дужности:

Ратни пут завршио је у Трсту маја 1945. године. Током рата, више је пута био похваљен од више штабова и Врховног команданта НОВЈ, Јосипа Броза Тита. Био је рањаван укупно три пута.

Послератна каријераУреди

После рата, вршио је низ дужности у Југословенској народној армији (ЈНА). Најпре као политички комесар Друге, а затим Прве тенковске дивизије, од 1945. до 1948. године, политички комесар Четвртог механизованог корпуса, у чину пуковника, од 1948. до 1950. године. Потом се налазио на служби као главни инспектор у Политичкој управи ЈНА, током 1950. и 1951. године, да би убрзо био упућен на даље школовање. Након завршене Више војне академије ЈНА, био је војни изасланик у Бурми, од 1954. до 1957. године, помоћник начелника Друге (војно-обавештајне) управе Генералштаба ЈНА, од 1957. до 1961. и командант Гардијске дивизије, од 1961. до 1965. године, у чину генерал-мајора.

Завршио је Курс оператике ЈНА. Потом је обављао функције заменика начелника Наставне управе Генералштаба ЈНА, од 1965. до 1968. године, заменика команданта за позадину Девете армије у Љубљани, од 1968. до 1970, у чину генерал-потпуковника, а потом начелника, у неколико управа, у Генералштабу ЈНА, од 1970. до 1978, као и заменика начелника Генералштаба ЈНА, од 1973. до 1978, помоћника Савезног секретара за народну одбрану, од 1978. до 1984. и заменика Савезног секретара за народну одбрану, од 1984. до јуна 1985. године, након чега је редовно пензионисан у чину генерал-пуковника ЈНА. На Дванаестом конгресу СКЈ, 1982. године, био је изабран за члана Централног комитета СКЈ.

У периоду од 1963. до 1965. године је био председник Фудбалског клуба, а од 1983. до 1989. и Југословенског спортског друштва „Партизан“.[1] До 1998. године живео је у Београду, а од тада у Крању. У време распада СФРЈ, 1990-их година је био један од оснивача и најактивнијих чланова Друштва за истину о Народноослободилачкој борби и Југославији, као и Савеза антифашиста Србије.[2]

Умро је 19. априла 2015. године у Крању.

Литерарни рад и одликовањаУреди

Објавио је више радова, од којих су запаженији „Титова мисао у стратегији оружане борбе” („Војно дело”, 1978), „Книнска операција - велика побједа НОВ и ПОЈ” („Книнска операција”), „Искуства из дејстава IV армије у завршним операцијама 1945” („Завршне операције”), „Арапско-израелски рат 1973” (I управа, 1974), „Оперативно-стратегијска искуства ратова послије II свјетског рата”. Из области позадинског обезбеђења и планирања развоја оружаних снага, објавио је више радова у часописима „Позадина” и „Војно дело”.[2]

Носилац је Партизанске споменице 1941, Ордена ратне заставе, Ордена братства и јединства са златним венцем, Ордена за војне заслуге са великом звездом, Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима, Ордена партизанске звезде са сребрним венцем, два Ордена за храброст и осталих југословенских и страних одликовања, међу којима је шест страних (пољско, бурманско, египатско, совјетско, бугарско и италијанско). Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • Југословенски савременици: ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година.
  • Војна енциклопедија (књига седма). Београд, 1974. година.
  • Народни хероји Југославије. Љубљана - Београд - Титоград: Партизанска књига - Народна књига - Побједа. 1982. 

Спољашње везеУреди