Индира Ганди

Индира Пријадаршини Ганди
Индира Пријадаршини Ганди
	Индира Ганди
Лични подаци
Датум рођења	19. новембар 1917.
Место рођења	Алахабад, Британска Индија
Датум смрти	31. октобар 1984. (66 год.)
Место смрти	Њу Делхи, Индија
Универзитет	Универзитет у Оксфорду, Somerville College
Породица
Деца	Раџив Ганди и Санџај Ганди
Политичка каријера
Политичка; странка	Индијски национални конгрес
Потпис

Индира Пријадаршини Ганди (енгл. Indira Priyadarshini Gandhi, хинд. इन्दिरा प्रियदर्शिनी गान्धी; 19. новембар 1917 — 31. октобар 1984) била је индијска политичарка и државница, премијерка Индије у два мандата: од 1966. године до 1977. године, па поново од 1980. године до 1984. године, те једна од водећих личности Покрета несврстаних, као и једна од најистакнутијих политичких фигура друге половине двадесетог века чија је контроверзна политичка каријера завршила атентатом у 66. години живота, који су извели сикијски завереници.^[1]^[2] Индира Ганди важи за једну од најутицајнијих и најмоћнијих жена које су имале власт у светској историји.

Као премијер, Ганди је била познат по својој политичкој непопустљивости и централизацији власти без преседана. Ушла је у рат са Пакистаном у знак подршке покрету за независност и рату за независност у Источном Пакистану, што је резултирало победом Индије и стварањем Бангладеша, као и повећањем утицаја Индије до тачке у којој је постала једина регионална сила на југу Азије. Позивајући се на сепаратистичке тенденције и као одговор на позив на револуцију, Ганди је увела ванредно стање од 1975. до 1977. где су основне грађанске слободе суспендоване, а штампа цензурисана. Током ванредног стања почињена су распрострањена зверства.^[3] Године 1980, вратила се на власт након слободних и фер избора. Након што је Ганди наредила војну акцију у Златном храму у Операцији Плава звезда, њени телохранитељи и Сик националисти убили су је 31. октобра 1984.

Индира Ганди је 1999. године у онлајн анкети коју је организовао Би-Би-Си проглашена за „жену миленијума“.^[4] Године 2020, Ганди је магазин Тајм прогласио међу 100 моћних жена света које су дефинисале прошли век.^[5]

Биографија Уреди

Индира Пријадаршини Ганди рођена је 19. новембра 1917. године у месту Алахабаду, као једино дете Џавахарлала Нехруа, касније првог индијског премијера.^[6] Дипломирала је на Универзитету Висва-Бхарати у Бенгалу, а такође је студирала и на универзитету у Оксфорду у Уједињеном Краљевству.^[7] Од ране младости активна је у омладинским, студентским и женским организацијама. Године 1938. придружила се Националној конгресној странци и постала активна у покрету за индијску независност. Године 1942. удала се за Фероза Гандија, париског новинара, који је такође био активни члан странке. Ускоро након тога Британци су ухапсили обоје по оптужби за противдржавну делатност, те су провели 13 месеци у затвору. Када је Индија стекла независност 1947. године и Нехру заузео премијерско место, Индира је постала његова службена домаћица. Нехру јој се често обраћао за савете по питању националних проблема, а она га је пратила и на путовањима у иностранство.

Године 1955. изабрана је у извршно тело Конгресне странке (Радни комитет), постајући тако самостална национална политичка фигура. Године 1959. постала је председник странке на период од годину дана. Године 1962. за време Кинеско-индијског пограничног рата координирала је активности цивилне одбране. Након смрти њеног оца у мају 1964. Ганди је постала министар информација и портпарол у влади Лала Бахадура Шастрија. Боравећи на тој дужности повећала је време емитовања радијског и телевизијског програма, омекшала цензуру и одобрила пројекат планирања породице преко телевизијских образовних емисија. Када је у јануару 1966. године Шастри изненада преминуо Индира га је, након кратког прелазног периода, наследила на премијерском месту, а наредне године је изабрана на рок од пет година за премијерку у парламенту у којем је Конгресна странка имала већину. На изборима 1971. године била је челна особа странке и освојила на националним изборима убедљиву већину гласова. Године 1975. оптужена је за мањи изборни прекршај за време изборне кампање одржане 1971. године. Остајући неокаљана у тој афери, оптужила је део своје странке да је покушава уклонити са положаја, и уместо подношења оставке у држави прогласила 26. јуна 1975. године ванредно стање, све док индијски Врховни суд није одбацио оптужбе упућене против ње.^[8]

Што је дуже боравила на власти, Индира је све више многе аспекте јавног живота у Индији стављала под свој строги надзор. Многи су у тим њеним потезима видели утицај њеног политички неискусног млађег сина Санџаја, коме се Индира све више обраћала за помоћ. Надајући се како ће тако показати јавну подршку свом режиму, организовала је у марту 1977. године опште изборе. Међутим не само да након проглашавања изборних резултата Индира Ганди више није била премијерка, већ није изабрана ни за заступницу у индијски парламент, а Конгресна странка је доживела страшан пораз.

На изборима у мају 1980. године је Индира Ганди приредила спектакуларни повратак и оформила већинску владу. Кад је Санџај погинуо у авионској несрећи исте године у јуну, почела је све више да се ослања на свог старијег сина Раџива Гандија, видевши у њему свог наследника. Дана 31. октобра 1984. године, пошто је угушила побуну Сика, смртно ју је ранио Сик који је био припадник гарде задужене за њену сигурност. На једном од предизборних скупова у источној држави Ориса, Индира Ганди је изјавила да би била спремна да умре служећи својој земљи. „Кад бих умрла у служби нације, била бих поносна на то. Свака кап моје крви, сигурна сам у то, допринеће расту ове нације, њеном израстању у снажну и динамичну нацију.“^[9] Након овог атентата, Раџив Ганди је вршио дужност премијера све до 1989. године. Он је убијен у јеку предизборне трке у Мадрасу 21. маја 1991. године.

Види још Уреди

Референце Уреди

^ „19th November 2017: 100 years of Indira Gandhi.She was the mother of every Indian supremo”. 18. 11. 2017.
^ Tandon, P.D. (21. 05. 2001). „The truth about Indira”. Outlook India. Приступљено 01. 6. 2018.
^ „The darkest phase in Indira's tenure as PM – Emergency!”. The Economic Times.
^ „India Gandhi: Remembering country's first female PM on her 104th birthday”. 19. 11. 2021.
^ „Indira Gandhi, Amrit Kaur named by TIME among '100 Women of the Year'”. The Economic Times.
^ „Бела књига – Индира Ганди”. РТС. Приступљено 18. 1. 2021.
^ „1976: Indira Gandhi”. Time. Приступљено 18. 1. 2021.
^ „Indira Gandhi prime minister of India”. Britannica. Приступљено 18. 1. 2021.
^ Специјални додатак Вечерњих новости поводом 55. година изласка.

Литература Уреди

Somervill, Barbara (2007). Indira Gandhi: Political Leader in India. Capstone Publishers. ISBN 978-0756518851.
Frank, Katherine (2010). Indira: the life of Indira Nehru Gandhi. HarperCollins. ISBN 978-0007372508.
Agrawal, Meena (2005). Indira Gandhi. Diamond Pocket Books. ISBN 978-81-288-0901-9.
Gupte, Pranay (2012). Mother India: A Political Biography of Indira Gandhi. Penguin Books. ISBN 978-0143068266.
Jayakar, Pupul (1997). Indira Gandhi: A Biography. Penguin Books. ISBN 978-0140114621.
Malik, Yogendra Kumar (1988). India: The Years of Indira Gandhi. Brill Publishers. ISBN 978-9004086814.
Skard, Torild (2014). „Indira Gandhi”. Women of Power: Half a Century of Female Presidents and Prime Ministers Worldwide. Bristol: Policy Press. ISBN 9781447315780.
Ved Mehta, A Family Affair: India Under Three Prime Ministers. 1982. ISBN 978-0-19-503118-8.
Pupul Jayakar, Indira Gandhi: An Intimate Biography. 1992. ISBN 978-0-679-42479-6.
Ramachandra Guha, India after Gandhi: The History of the World's Largest Democracy. 2007. ISBN 978-0-06-019881-7.
Inder Malhotra (1991). Indira Gandhi: A personal and political biography. ISBN 978-0-340-53548-6.
Shourie, Arun (1984). Mrs Gandhi's second reign. New Delhi: Vikas.
Indira Gandhi – Iron Lady of India by Dr Sulakshi Thelikorala
Midnight's Children, Salman Rushdie
Yogendra Kumar Malik (1988). India: The Years of Indira Gandhi. BRILL Publishers. ISBN 978-90-04-08681-4.
Malhotra, Inder. Indira Gandhi: A personal and political biography . 1991. ISBN 0-340-53548-2.
Malone, David M., C. Raja Mohan, and Srinath Raghavan, eds. The Oxford handbook of Indian foreign policy (2015) excerpt pp 104–111.
Mansinghm Surjit. India′s Search for Power: Indira Gandhi′s Foreign Policy 1966–1982 (1984)
Ramesh, Jairam. Indira Gandhi: a life in nature (Simon and Schuster, 2017); on environmentalism
Sahgal, Nayantara. Indira Gandhi: Tryst with Power (Penguin Random House India, 2017).
Tharoor, Shashi. Reasons of state: political development and India's foreign policy under Indira Gandhi, 1966–1977 (1982) online

Harjinder Singh Dilgeer (2012). Sikh History in 10 volumes. Sikh University Press. ISBN 978-2-930247-47-2. : presents comprehensive details of the invasion of Indian Army (causes and events). Vols 7 to 10 also give precious information.
Kirapal Singh and Anurag Singh, ур. (1999). Giani Kirpal Singh's eye-witness account of Operation Blue Star. B. Chattar Singh Jiwan Singh. ISBN 978-81-7601-318-5. : presents the version of Giani Kirpal Singh, the Jathedar of the Akal Takht.
Johncy Itty (1985). Operation Bluestar: the political ramifications.
Man Singh Deora (1992). Aftermath of Operation Bluestar. Anmol Publications. ISBN 978-81-7041-645-6.
Kuldip Nayar; Khushwant Singh (1984). Tragedy of Punjab: Operation Bluestar & after. Vision Books.
Satyapal Dang; Ravi M. Bakaya (1. 1. 2000). Terrorism in Punjab. Gyan Books. ISBN 978-81-212-0659-4.
Tarkunde, V. M.; Fernandes, George; Rao, Amiya; Ghose, Aurbindo; Bhattacharya, Sunil; Ahuja, Tejinder; Pancholi, N. D. (1985). Oppression in Punjab: A Citizens for Democracy Report to the Nation. New Delhi: Citizens for Human Rights and Civil Liberties. ISBN 978-0934839020.
Kiss, Peter A. (2014). Winning Wars amongst the People: Case Studies in Asymmetric Conflict (Illustrated изд.). Potomac Books. стр. 100. ISBN 9781612347004. Архивирано из оригинала 15. 7. 2018. г. Приступљено 15. 7. 2018. „In operation Bluestar a force of several battalions occupied the holy precincts in a battle lasting several hours. Bhindranwale and man of his associates were killed – but there was a very large number of civilian casualties as well.”
„Operation Blue Star: India's first tryst with militant extremism”. Dnaindia.com. 5. 11. 2016. Архивирано из оригинала 3. 11. 2017. г. Приступљено 29. 10. 2017.
Ghose, Sagarika (28. 12. 2018). „She Handpicked Him, He Shot Her Dead”. readersdigest.in. Reader's Digest. Приступљено 17. 6. 2020.