Ирена Колесар
Ирена Колесар (Славонски Брод, 22. новембар 1925 — Загреб, 3. септембар 2002) је била југословенска глумица.
Ирена Колесар | |
---|---|
Лични подаци | |
Пуно име | Ирена Колесар |
Датум рођења | 22. новембар 1925. |
Место рођења | Славонски Брод, Краљевина СХС |
Датум смрти | 3. септембар 2002.76 год.) ( |
Место смрти | Загреб, Хрватска |
Рад | |
Битна улога | Славица |
Веза до IMDb-а |
Биографија
уредиИрена Колесар је рођена 22. новембра 1925. године у Славонском Броду, одакле се као деветогодишња дјевојчица с родитељима преселила у Загреб.[1] Са непуних 17 година прикључила се партизанима и постала борац Тринаесте пролетерске бригаде „Раде Кончар“. Глумац Јожа Грегорин укључио ју је у позоришну дружину те бригаде, а онда и у Казалиште народног ослобођења Хрватске. Ту је упознала глумца Шиму Шиматовића са којим се венчала у јуну 1944. године, на конгресу културних радника у Топуском.
Након ослобођења вратила се у Загреб где је примљена у драмски ансамбл Хрватског народног казалишта.[2]
Вјеко Афрић јој је 1947. године поверио насловну улогу у првом послератном играном филму „Славица“.[1] Та улога, коју је одиграла у 21. години, направила је од Ирене Колесар праву звезду. Филм је видело око два милиона гледалаца у Југославији. Током каријере снимила је седам биоскопских и десет телевизијских филмова.
Значајан део глумачке каријере посветила је позоришту. Остваривши запажене улоге као Лаура у „Стакленој менажерији“ и Хедвига у „Дивљој патки“, постала је неприкосновена прва дама загребачке театарске сцене. Бојан Ступица, тадашњи управник Југословенског драмског позоришта успео је да доведе Ирену Колесар 1953. године у Београд и ангажује је у свом позоришту. Прва улога била јој је Јулија у Шекспировој трагедији „Ромео и Јулија“.[2]
У Југословенском драмском позоришту Ирена Колесар радила је све до 1973. године. У том периоду остварила је велики број запажених улога, међу којима се нарочито истиче улога Офелије у „Хамлету“, у режији Марка Фотеза у другој половини педесетих, са којом је наступила и на Дубровачким летњим играма.[3]
Године 1973. се пензионисала и вратила у Загреб. Након одласка у пензију учествовала је у неколико телевизијских и позоришних пројеката.
Филмска и позоришна слава у том периоду није доносила материјалне предности. Као куриозитет наводи се податак да за свој први филм Ирена Колесар није ни добила хонорар - исплаћене су јој само дневнице за тромесечно снимање. Стога је деведесете провела у оскудици, једва састављајући крај с крајем са 1200 куна пензије и 300 куна борачког додатка. Умрла је 3. септембра 2002. године у старачком дому „Ксавер“ у Загребу.[1]
Филмографија
уредиГод. | Назив | Улога |
---|---|---|
1947. | Славица | Славица |
1948. | Бесмртна младост | Зорица |
1950. | Плави 9 | Нена |
1953. | Камени хоризонти | Мала |
1956. | Последњи колосек | Јелена Мијатовић |
1957. | Вратићу се | Јана Дујшин, супруга |
1960. | Сплетка и љубав (ТВ) | |
1961. | Не дирај у срећу | |
1963. | Инкогнито | |
1963. | Човек и звер | Сељанка |
1966. | Галски петао (ТВ серија) | |
1967. | Никад се не зна | |
1968. | Не играј се љубављу (ТВ) | |
1968. | Стравиња | |
1971. | Капетан из Кепеника | |
1972. | Клупа у Јурјевској (серија) | / |
1972. | Лица | |
1981. | Ујка Вања | Марина |
Референце
уреди- ^ а б в admin. „IRENA KOLESAR, JUGOSLOVENSKA GLUMICA NEPRAVEDNO ZABORAVLJENA” (на језику: бошњачки). Приступљено 2021-01-31.
- ^ а б markobanovic.com (2020-12-02). „Ирена Колесар”. RTV Centar Srem (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-31.
- ^ „Ирена Колесар - симбол виталности једног времена”. Дневник (на језику: српски). Приступљено 2021-01-31.
Спољашње везе
уреди- Ирена Колесар на сајту IMDb (језик: енглески)
- Nenad Polimac: Kako se Irena Kolesar proslavila ‘Slavicom’ i upropastila filmsku karijeru, Portal Nacional