Иринеј Буловић
Иринеј (световно Мирко Буловић; Станишић код Сомбора, ФНРЈ, 11. фебруар 1947) епископ је бачки. Био је викарни епископ моравички од 1989. до 1990.
| Иринеј (Буловић) | |
|---|---|
 Иринеј Буловић (2012) | |
| Основни подаци | |
| Помјесна црква | Српска православна црква |
| Епархија | Епархија бачка |
| Архијерејски чин | епископ |
| Титула | епископ новосадски и бачки, сомборски и сегедински |
| Сједиште |  Нови Сад |
| Године службе | од 1990. |
| Претходник | Никанор (Иличић) Сава Вуковић (администратор) |
| Претходна епархија | викар Архиепископије београдско-карловачке |
| Године службе | 1989—1990. |
| Претходник | Лонгин Крчо (до 1986) |
| Насљедник | Антоније Пантелић (од 2006) |
| Лични подаци | |
| Световно име | Мирко Буловић |
| Датум рођења | 11. фебруар 1947. |
| Мјесто рођења | Станишић ФНР Југославија |
БиографијаУреди
Епископ Иринеј (Мирко Буловић) рођен је 11. фебруара 1947. године у Станишићу код Сомбора, ФНРЈ. Родитељи су му Михаило и Зорка. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Сомбору (1965). Дипломирао је на Богословском факултету у Београду (1969). За време студија примио је монашки постриг од блаженопочившег архимандрита Јустина Поповића. Тадашњи епископ рашко-призренски Павле Стојчевић (потоњи патријарх српски) рукоположио га је за јерођакона, а потом за јеромонаха.
Боравио је у манастиру Острогу од 1969. до 1970. године. Десетогодишњи период од 1970. до 1980. године провео је у Атини на постдипломским студијама на богословском факултету где је одбранио докторску дисертацију. Након студијског боравка у Паризу, на руском Богословском институту Светог Сергија (1980—1981), изабран је за доцента на Богословском факултету у Београду. Пензионисан је као редовни професор и шеф катедре (2015), а обављао је дужност декана Православног богословског факултета у четири мандата.[1]
Епископ Иринеј говори грчки, италијански, немачки, руски и француски језик.
ЕпископУреди
На редовном заседању Светог архијерејског сабора (1989) изабран је за викарног епископа моравичког, помоћника патријарху српском. Након хиротоније у Пећкој Патријаршији, дана 20. маја 1990. године, изабран је за епархијског епископа бачког и устоличен у Новом Саду, дана 24. децембра исте године. Објавио је многе богословске текстове, научне и популарне, као и доста превода. Десетак година је уређивао Православни мисионар, популарни часопис у синодском издању.
Дужи низ година врши дужност портпарола Српске православне цркве. Био је администратор новоосноване Епархије аустријско-швајцарске од 2011. до 2014. године. У више наврата је био члан Светог архијерејског синода. Члан је Свеправославне комисије за дијалог са Римокатоличком црквом и Свеправославне комисије за дијалог са лутеранима. Такође, члан је Удружења књижевника Србије.
Види јошУреди
ИзвориУреди
- ^ 25-годишњица устоличења Епископа бачког Иринеја („СПЦ”, 24. децембар 2015), Приступљено 29. 5. 2019.
Спољашње везеУреди
- Епархија бачка: Епископ Иринеј
- Епископ бачки Иринеј - интервју („Печат“, број 300, децембар 2013)
- Божићни интервју Епископа бачког Иринеја за „Печат“ (СПЦ, 30. децембар 2014)
- Епископ бачки Иринеј: Интервју за божићни број Печата (СПЦ, 6. јануар 2016)
- Интервју Епископа бачког Иринеја Вечерњим новостима (СПЦ, 24. децембар 2017)
- Епископ бачки Иринеј: Предуго лутамо кроз лавиринте идола, опсена и самообмана (СПЦ, 1. јануар 2018)
| Претходник: Лонгин (Крчо) |
викарни епископ моравички 1989—1990. |
Наследник: Антоније (Пантелић) |
| Претходник: Никанор (Иличић) |
епископ бачки од 1990. |
Наследник: - |