Ирски рат (1641—1653)

Ирски рат (1641-53) био је део енглеског грађанског рата.[2]

Ирски рат (1641-53)
Део Енглеског грађанског рата
Wenceslaus Hollar – supposed Irish atrocities during the Rebellion of 1641.jpg
Прогон протестаната у Ирској на енглеској гравири из времена устанка.
Време:1641-1653.
Место:Ирска.
Узрок:Устанак католика у Ирској.
Исход: Устанак угушен.
Територијалне
промене:
Ирска окупирана.
Сукобљене стране
Енглески ројалисти (до 1649)
Шкотски парламентарци (до 1649)
Енглески парламентарци
Ирска католичка конфедерација
Енглески ројалисти (од 1649)
Шкотски ројалисти (од 1649)
Команданти и вође
Џејмс Ормонд (до 1647)
Оливер Кромвел
Рори О'Мур
Овен О'Нил
Џејмс Ормонд (од 1649)
Јачина
12.000[1] 20.000[1]
Жртве и губици
тешки[1] тешки[1]

УводУреди

Од досељавања Келта у Ирску (у 5. веку п. н. е) основну друштвену организацију у Ирској представљало је племе. Током средњег века келтска племена су примила хришћанство (у 5. веку) и груписала се у 5 великих савеза са краљевима на челу (од севера на југ: Алстер, Конот, Мид, Ленстер и Манстер), који су се покоравала врховном краљу целе Ирске са престоницом у Тари, али самосталност племена остала је знатна. Историја Ирске од 8. до 12. века била је испуњена инвазијама Викинга (Данаца и Норвежана) и унутрашњим борбама. Англо-норманска инвазија Ирске покорила је цело острво до 1170. и прикључила Ирску енглеској круни, али су Ирци подигли више неуспелих устанака (1315 и 1377-99). У то време Ирска је подељена између енглеских барона и келтских племенских старешина; две трећине од укупно 600.000 становника живело је полуномадски, као сточари. Енглеска династија Тјудора (1509-1603) узалудно је настојала да у Ирској уведе реформацију, а упоредо је уводила систем колонизације, којом је Енглезима додељивана земља са које су претходно отерани Ирци, који су као католици били лишени законских права. То је довело до низа побуна и устанака Ираца-католика, од којих је највећи био 1598, када су устаници победили Енглезе код Блеквотера (енгл. Blackwater), али нису успели да се ослободе енглеске доминације.[3]

РатУреди

Искористивши нереде и грађански рат у Енглеској, католички Ирци су 1641. подигли устанак под вођством Рорија О'Мура (енгл. Rory O'Moore) и за 7 година ослободили се енглеске (и протестантске) власти.[3] Краљевски намесник Џејмс Ормонд није успео да угуши устанак у Ирској, па је Даблин-своје последње упориште-предао енглеском Парламенту 1647. Снаге Парламента под пуковником Мајклом Џоунсом потукле су Ирце код Данген Хила. Ирци су се после тога придружили ројалистима, преосталим снагама Чарлса II, који је у Шкотској проглашен за краља Енглеске. Убрзо затим Парламент је упутио у Ирску Оливера Кромвела са 12.000 војника. Пошто се искрцао у Даблину 15. августа 1649, Кромвел је заузео Дрогеду 11. септембра, Вексфорд 11. октобра, а затим се, због опасности од Шкота, вратио у Енглеску.[1]

ПоследицеУреди

Устанак у Ирској је угушен, али је Ирска остала рак-рана енглеске државе.[1] Ирски великаши изгубили су своје титуле и поседе. Велики део земље је конфискован и на њој су настањени нови енглески колонисти.[3]

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г д ђ Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (књига 2). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 693. 
  2. ^ „The Confederate War, 1641-52”. bcw-project.org. Приступљено 10. 01. 2020. 
  3. ^ а б в Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (књига 3). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 651.