Исихазам
Исихазам (гр: ησυχια хесихиа - мировање, тиховање, ћутање) је молитвена традиција у православљу, коју упражњавају монаси исихасти (гр: Ἡσυχαστής хесихастес). Овај начин духовног живота је претежно заступљен на Светој гори. Није стриктно везан за место, исихазмом се може живети и на брду, на селу и у граду.
Исихастичка пракса започиње покајањем и подвизима за очишћење душе и тела од страсти, а наставља се непрестаним упражњавањем унутрашње молитве срца. Плод таквог подвига је виђење божанске светлости, попут апостолског на гори Тавор приликом Исусовог преображења.[1] Исихазам није само дело подвига, већ је и потпуно окретање човековој унутрашњости сједињено са пунотом црквеног живота и неопходношћу узимања Светих Тајни.
Историјат уреди
Исихастичко упражњавање контемплативног живота се заснива на слову Јеванђеља по Луки: "Царство је Божије унутра у вама" (Лука 17,21) и на саветима Апостола Павла: "Молите се непрестано" (1. Сол. 5,17), вуче корене из раних монашких центара хришћанског Истока: Кападокије, Египта, Синаја, Цариграда.[1] У 13. и 14. веку је исихазам доживео значајан процват као широк монашко-црквени покрет на Светој гори, у Византији, на Балкану и потом у Румунији и Русији. Неки западни теолози га сматрају „јединим великим мистичним покретом у православљу"[2].
Главни носиоци исихастичког искуства били су, у вековима процвата, Симеон Нови Богослов (X-XI в.), Григорије Синаит (XIII—XIV в.) и Григорије Палама (XIV в.), са већим бројем следбеника у свим православним народима. Са Атоса се у следећим вековима раширио по манастирима у Бугарској, Србији, Русији и Молдавији, утичући не само на монашки него и на литургијски живот. У средњовековној Србији су многи монаси исихасти живели у већем броју манастира Србије подигнутих од Лазаревића и Бранковића.[1]
Исихастички спор уреди
У време када се исихазам јавио, изазвао је многе бурне реакције. Варлам Калабријски, теолог и монах из јужне Италије, се успротивио покрету исихазма и оптужио за јерес учење Григорија Паламе[2], који је бранио исихазам, тврдећи да је познање Бога чин искуства. Григорије Палама говори о непосредном созерцавању Бога у виду нестворених божанских енергија. Између Варлаама и Паламе се водила ватрена полемика. Против Варлаама, који је обожење сводио на подражавање Бога, Палама наводи да је обожење стварно учествовање, лично општење са Богом. Благодат је преношење силе божје у наш живот, али и поред Божијег присуства у нествореним енергијама, тајна божије суштине остаје непозната. Спознаја значи сједињење са Богом, продирање у унутрашњост Бога колико је допуштено човеку, који никад не може да схвати и исцрпе божанску суштину.[3]
Помесни сабори у Цариграду 1347. и 1351. године, којима председава цар Јован VI Кантакузин, су и поред противљења појединих теолога, прогласили правоверност исихазма и Паламине доктрине.[4]
Теолошке импликације исихастичког духовног искуства врло су значајне, јер воде непосредном богопознању, сходно којем се Бог јавља својим енергијама, при чему својом суштином остаје недоступан.[1] Исихазам је утицао на живот и културу хришћанског Истока, и на обликовање целокупне животне филозофије православних народа кроз векове.[1]
Напомене уреди
- ^ а б в г д Исихазам, Енциклопедија живих религија, Нолит. . Београд. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3.
- ^ а б Hesychasm, Catholic Encyclopedia, Приступљено 8. 4. 2013.
- ^ Паламизам, Речник православне теологије Архивирано на сајту Wayback Machine (27. септембар 2007), Приступљено 8. 4. 2013.
- ^ Жан-Клод Ларше, Исихазам и Шести васељенски сабор Архивирано на сајту Wayback Machine (13. фебруар 2008), Приступљено 8. 4. 2013.