Истина о моме животу
Истина о моме животу је романсирана аутобиографија принцa Ђорђа Карађорђевића у издању београдске „Просвете”. Штампана је ћирилицом у љубљанском „Делу” 1969. године у формату 14 x 21 cm.
| Истина о моме животу | |
|---|---|
.jpg) | |
| Настанак | |
| Аутор | Ђорђе П. Карађорђевић |
| Илустратор | Војин М. Ђорђевић (колекција фотографија) |
| Земља | Југославија (Србија) |
| Језик | српски језик |
| Садржај | |
| Жанр / врста дела | роман |
| Тема | лична судбина |
| Издавање | |
| Издавач | „Просвета”, Београд „Дело”, Љубљана |
| Превод | |
| Датум издавања | 1969. 1988. |
Друго издање објављено је 1988. године у Београду (импресум: Београд : Иванка Марковић—Сонтић, Владимир Васић, Перо Дрвеница; штампарија: Београд : „Слободан Јововић”; 494 стр., 32 стр. са фотографијама).
Роман је преведен и на словеначки језик (преводилац: Франчек Шафар) и објављен под насловом „Ресница о мојем живљењу” у два издања 1970. и 1979. године. Оба издања објавила је љубљанска Државна заложба Словеније, прво као књигу (447 стр. + 48 стр. с фотографијама, висина 21 cm), а друго у две џепне књиге (висина 18 cm, 256 стр. и 266 стр.), у библиотеци „Медзаложнишка збирка Жепна књига”. Књигу је штампало љубљанско „Дело”, а џепне књиге љубљанска „Младинска књига”.
Садржај уреди
Роман почиње описом ауторовог хапшења 2. маја 1925. године, а онда се наставља хронолошким описом његовог живота од детињства на Цетињу, на двору његовог деде краља Николе I, до априла 1941. године, кад су га немачки окупатори Југославије ослободили из изолације у болници за душевно оболеле у Топоници код Ниша.
Роман почиње реченицом: „Било је јутро, другог маја 1925. године, када сам се пробудио у свом стану у Београду, у Јевремовој улици”, а завршава реченицом: „— Зар је требало да цео један народ ... народ чији сам и ја син, изгуби слободу — да бих је ја стекао?”
Једногодишње заточеништво принца Ђорђа Карађорђевића у Ловачком дворцу у Тиквешу, који је тада био у саставу краљевског добра Беље, описано је у поглављима „Све старо, само — решетке нове” (406—427) и „У предсобљу пакла” (428—442). На табли између страница 448. и 449. објављена је и фотографија с потписом: „Стари ловачки дворац на Бељу, у којем је принц Ђорђе био у заточењу годину дана”.
Беље уреди
Кад говори о првом месту свог заточеништва, принц Ђорђе не спомиње ни Барању, ни Тиквеш, него само Беље, Ловачки дом, Ловачки дворац, бељски парк, бељске шуме, бељски затвор и бељску станицу (на којој је, улазећи споредним улазом на мало удаљени колосек, укрцан у вагон из дворског железничког парка, којим је пребачен у Топоницу).
Упоређујући своје тамновање на Бељу и у Топоници, принц пише:
| „ | Затвор у Топоници тежи је од бељског затвора. Истина, имам комфор, на који нису навикли остали затвореници. Удобно сам смештен, храна је добра, послуга су ми болничари и жандарми. У другом делу павиљона смештена је стража: један официр и шест жандарма. Стражари се смењују, увек су по двојица пред вратима моје собе. На свим прозорима су решетке. Овде ми је слобода више ускраћена. На Бељу сам имао огроман парк и могао сам да шетам у пратњи чувара по великом пространству пуним столетним дрвећем. Топоница има мању шуму, погдегде које дрво, усамљено и без много хлада. Двориште је скучено и осим сунца, које за топлих дана просто бије у прозоре, могу да видим још једино — небо. Нема много ни птица, и оне као да беже из ове атмосфере, у којој царује мртвило. |
” |