Википедија

Историја Зимбабвеа

Зимбабве је држава која се налази у јужном делу Афричког континента, измећу Викторијиних водопада, језера Карибе, реке Замбези на северу и реке Лимпопо на југу. Зимбабве се граничи са Јужном Африком на југу, Боцваном на западу, Замбијом на северу и Мозамбиком на истоку. Главни град је Хараре. Због свог геополитичког положаја уз реку Замбези, ова држава се сврстава у земље јужне Африке.[1]

Грб Зимбабвеа

Након Ланкастеровог уговор из 1979. године, дошло је до признавња државе. Уједињено Краљевство је 18. априла 1980. године одобрило независност Зимбабвеа. Почетком 21. века ситуација у земљи се погоршала, због увођења економских санкција од стране западних земаља, али и због корупције у влади. Због економске нестабилности велики број грађана Зимбабвеа отишао је ван њених граница. Пре независности земље, Зимбабве је био познат као Родезија, Јужна Родезија и Зимбамве Родезија.[2][3]

Пре-колонијални период (1000—1887) уреди

 
Цртежи животиња у близини Муреве, које су направили Бушмани
 
Кула у Великом Зимбабвеу

Пре доласка говорника банту језика, данашњи Зимбабве су насељавали предаци Бушмана. Први људи који су говорили банту језиком били су пољопривредници који су стигли пре око 2000. година.[2][4][5][6][7][5][6]

У 10. веку развијале су се заједнице у јужном делу Зимбабвеа, где су откривени фрагменти керамичких фигура, фигуре животиња и птица, као и лутке. Становници су се бавили препродајом слоноваче, а имали су добро развијену трговину са трговцима на обали Индијског океана.[8][9][10][7]

Керамика која припада западном току експанзије Банту (понекад звана Калунду) пронађена је на локалитетима у североисточном Зимбабвеу, а датира из 7. века.[11][12]
Данашњи источни и западни делови земље насељавали су банту говорници и ширили своју културу.[13][14][15][16][17][18][8][9][10]

Верује се да су се друштва која су говорила каланга језиком први пут појавила у средњој долини Лимпопо покрајине у Јужноафричкој Репулици у 9. веку, пре него што су прешли на подручје данашње државе Зимбабве. Зимбабвесја висорана касније постала центар држава Каланга..[11] Краљевство Мапунгубве било је прво у низу трговинских држава развијених у Зимбабвеу до времена првих европских истраживача из Португала.[11] Трговали су највише златом, слоновачом и бакром, за тканину и стакло.
У 13. веку Мапангубве је ушла у састав Краљевине Зимбабве.[12] Ова држава Каланга народа додарно је проширена, а архитектура Каланге и данас је очувана у Великом Зимбабвеу. У периоду од 1450 до 1760. године, Зимбабве је уступио и дозволи стварање Краљевине Мупапа. Ова држава Каналга народа владала је великим делом данашњег Зимбабвеа и централном деловима Мозамбика.[13] Позната је по многим именима, Мутапа, Мбенемутапа, а и по својим трговачким путевима, са Арапима и Португалцима. Ипак, држава је уништена од стране португалских насељеника који су осавили царство у колапсу почетком 17. века. Као директан одговор на португалску агресију, појавила се нова Каналга држава звана Розви царство. Ослањајући се на векове војног, политичког и верског развоја, Розви (што значи разарач) је протерала Португалце са зимбабвејске висоравни. Розви су наставили традицију градње камених објеката, развили модерна оружја и увели професионалну војску како би заштитили своје трговачке путеве и освајали нове територије.[19][20][20]

Око 1821. године, генерал Мзиликази успешно се побунио против краља Шаке и створио сопствену јединицу Нбделе, која се борила у Републици Трансвал.[13] До 1838. године, Розви царство заједно са другим ситним савезним државама освојили су Нбделе.[14][15][21][17][18][19]

После губитка преосталих држава на простору данашље Јужноафричке Републике 1840. године, Мзиликази и његовор племе су се населили западно од данашњег Зимбабвеа, а ту је основан њихов главни град. Њихово друштво организовано је у војни систем, да би се одбили даљи напади противника. Мзиликази је преминуо 1868. године, а престо је наследио његов син Лобенгула.[20]

Колонијално доба (1888—1980) уреди

Осамдесетих година 19. века Британци су стигли у Зимбабве са неколико компанија. Године 1898. држави је усвојено име Јужна Родезија.[22] Британски конолонијалиста Сесил Роудс је 1888. године добио концесију за рударска права од краља Лумебгуле. Роудс је представио ову концесију да убеди Владу Уједињеног Краљевства да додели краљевску повељу својој компанији у Африци, а затражио је и дозволу за даље преговоре о концесијама које покривају предела између реке Лимпопо и језера Тангањика. У складу са условима поменутих концесија и договора, Роудс је промовисао колонизацију земљишта у региону, уз британску контролу над радом, као и на контролу током вађења драгоцених метала и других минералних ресурса.[23]
Године 1895. држава је усвојила име Родезија, а 1898. године то име постало је званична ознака за регион јужно од Замбезија који је касније постао Зимбабве. Племе Шона покренуло је неуспешне побуне против компанија и Сесила Роудса, 1896. и 1897. године, познате као Прва Чимуренга. Након неуспелих побуна Шона и народ који је стајао уз њега постао је предмет Роуфсове администраије, а на простору где су они насељени, почела су да ничу европска насеља. Дошло је до несразмерне поделе земље, фаворизовања Европљана, расељавање Шоне, народа Нбделе и других аутохтоних народа.[24][25][26]

Јужна Родезија је постала самоуправна британска колонија у октобру 1923. године, након референдума одржаног претходне године. Многи народи Родезије служили су у име Уједињеног Краљевства током Другог светског рата.[27][28]

Године 1953. Британци су консолидовали две колоније Родезије са Ниасаландом (сада Малавијем) у незаконитој Федерацији Родезије и Њасаланду, у којој је доминирао јужна Родезија. Растући афрички национализам и генерално неслагање, нарочито у Ниасаланду, убедио је Уједињено Краљевство да раскине Унију 1963. године, формирајући три колоније. Како је колонијално правило завршавало широм континента и док су владе афричке већине преузеле контролу у суједној северној Родезији и Ниасаланду, родоска влада беле мањине на челу са Ијаном Смитом направила је једнонатералну декларацију о независности из Уједињеног Краљевства 11. новембра 1965. године. Уједињено Краљевство сматрало је да је то бунтовнички чин, али није поново успоставио контролу силом. Бела мањинска влада прогласила је републику 1970. године. Након тога дошло је до грађанског рата. Иак Смитову декларацију није признала Велика Британија нити било каква друга страна снага, Јужна Родезија је одбацила ознаку "јужно" и захтевала статус државе као Родезија 1970. године иако није била призната на међународном нивоу.[29]

Марксистичко - националистичке групе Роберта Мугабеа и Џошуе Нкома су започеле герилску групу уз војну помоћ СССР, НР Кине и Северне Кореје. Рат је трајао све до краја 1979. а на основу Споразума у Ланкастер хаусу, крајем фебруара 1980. године су одржани скупштиниски избори. Након кампање коју су обележиле масовна застрашивања и бројна друга кршења људских права и изборног процеса герилске групе ЗАНУ, њен вођа Роберт Мугабе је однео убедљиву победу.[30][31][32]

Независност и дешавања осамдесетих година уреди

Родезија је под Мугабеовим вођством 18. априла 1980. променила име у Република Зимбабве, а промењена су и многа имена места и улица. Независност је прослављена на стадиону Руфаро у главном граду Хараре. Овом догађају присуствовали су многи страни званичници, укључујући и Индиру Ганди, Шеху Шагарија, Кенет Каунда, Малком Фрасера и многе друге. На догађају је певао Боб Марли песму Зимбабве, коју је написао на позив владе. Председник Шагари обећао је донацију од 15 милиона долара. Мугабеова влада искористила је дое новца за куповину медијских компанија које су биле у власништву Јужноафричке Републике и тако повећала контролу над медијима. Остатак новца отишао је на обуку студената и владиних рандика, као и војника на акдемији. Мугабеова влада променила је име главног града из Салисбери у Хараре 18. априла 1982. године на дан друге годишњнице независности. Влада је име једној улици у престоници дала у част Самора Машела, председника Мозамбика.[25][26]

 
Поштанске маркице са ликом принцеза Маркарет и Елизабете II, 1947. године.
 
Фарме Шона племена
 
Мапа Зимбабвеа

Нови Устав земље предвидео је председника као извршног шефа државе са премијером као шефом владе. Канан Банана, методистички свештеник, био је први председник државе Зимбабве. У влади је измењен Устав 1987. године, како би се обезбедила функција извршног председника и укинула функција премијера.[33] Уставне измене стушиле су на снагу 1. јануара 1988. године, а Роберт Мугабе би је председник.[27][28] Парлемент Зимбабвеа имао је изабрану скупштину и индиректу изабрани Сенат, делом састављен од шефа племена.[34] Устав је успоставио два одвојена гласачка листа, један за припаднике црне расе који већина и имали 80% места у скупштини, а други за белу расу и друге ентичке мањине, којих је било 20%. Влада је 1990. године укинула Сенат и повећала број чланова у парламенту, како би укључила чланове које је председник предлагао.[35]

Премијер Мугабе је водио војску Петера Валаса у својој влади и поставио га за првог човека Зимбабвејске народне револуционарне војске, Зимбабве Афричке народноослободилачке војске и Родезијске војске. Док су западни медији похвалили напоре Мугабеа у помирењу са белом мањином, убрзо се развила тензија.[31] На Мугабеа је покушано неколико атентата. Би-Би-Си је интервјуисао Валаса 11. августа 1980. године, а он је рекао да је затражио од британске премијерке Маргарет Тачер да поништи изборе 1980. године пре званичног објављивања резултата на основу тога што је Мугабе користио застрашивање за победу на изборима.[36][37][29][32][30]

Министар за информисање Нејтан Шамуиарира изјавио је свим оним Европљанима који не прихватају нови поредак да спакују оду из земље. Он је такође изјавио да влада ради на побољшању правних и административних мера против Валаса. Мугабе је након доласка из Сједињених Држава где се састао са Џими Картером у Њујорк изјавио: "Једно је сасвим јасно - у нашем друштву нећемо имати нелојалне људе."

Етничке поделе убрзо су се вратиле на прву страну националне политике. Напетост између ЗАПУ-а и ЗАНУ-а избила је са герилском активношћу у југозападном Зимбабвеу. Нкомо (ЗАПУ) је отишао у изгнанство у Британији и није се вратио док Муагабе није гарантовао за његову сигурност. Године 1982. званичници државне безбедности открили су велике предмете оружја и муниције у власништву ЗАПУ-а, оптужујући Нкомоа и његове следбеника да планирају срушити владу. Мугабе је отпустио Нкомоа и његове најближе помоћнике из кабинета. Седам посланика и чланови Родезијског фронта, напустили су странку Ијана Смитоа, 4. марта 1982. године, јер су били незадовољни његовом политиком.

Због нерешене безбедносне ситуације одмах након независности, Влада је задржала на снази "ванредно стање". Од 1983. до 1984. године влада је прогласила полицијски час у подручјима Матабелеланда и упућивала је у војску у покушају сузбијања припадника племена Нбделе. Кампања, позната под називом Гукурухунди, резултирала је најмање са 20.000 цивилних смртних случајева које је извршила елитна бригада из Северне Кореје, позната у Зимбабвеу као Гукурахунди.

Афрички национални савез Зимбабвеа – Патриотски фронт је имао већину на изборима 1985. године, освојивши 67 од 100 места. Већина је Мугабеу дала прилику да почне да прави измене у Уставу, укључујући оне у вези са рестаурацијом земљишта. Борба није престала док Мугабе и Нкомо нису постигли споразум у децембру 1987. године, чиме је ЗАПУ постао део ЗАНУ-ПФ и влада је променила Устав како би Мугабе постао први извршни председник државе и Нкомо један од два потпредседника.[38]

Зимбабве у 21. веку уреди

Године 2009. године Морган Цвангирај, положио је заклетву као премијер Зимбабвеа. До 2009. годиен инфлације достигла свој максимун под владом Мугабеа, а валута Зимабвеа била је безредна. Опопзиција је поделила моћ са режимом Мугабеа између 2009 и 2013. године. Зимбабве је прешао на употребу америчког долара као валуту, а економија се побољшала и постигла је стопу раста од 10% годишње
Године 2013. Мугабе је освојила изворе, које су много медији сматрали фалсификованим, а Уједињене нације, Афричка Унија и Сједињене Државе одобрили су изборе као слободне и поштене.[39]

До 2016. године економија је значајно опала, а протести су били широм земље. Војска је 15. новембра 2017. године ставила Мугабеа у кућни притвор и уклонила га са власти и изјавила д аје он безбедан. Војска је поставила тенкове око владних зграда у Харуару и блокирала главни пут до аеродрома. Роберт Мугабе поднео је оставку 21. новембра 2017. године, а на његово место дошао је Емерсон Мнангагва, који је положио заклетву 24. новембра 2017. године.[40][41][42][43][44]

Нови избори одржани су 30. јула 2018. године, како би изабрали председника и места у парламенту.[45] Владајућа странка Афрички национални савез Зимбабвеа – Патриотски фронт освојила је већину места у парламенту, а актуелни председник Мнангаба однео је победуо потш је добио 50,8% гласова.[46] Опозиција је оптужила владу да су избори намешени, а након избора уследили су немири који су резултатирали са три смртна случаја.[47][48][49][50]

Референце уреди

  1. ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Архивирано из оригинала 13. 07. 2011. г. Приступљено 26. 09. 2018. 
  2. ^ а б Phillipson, D.W. (1985). „An Archaeological Reconsideration of Bantu Expansion”. Muntu. 2: 69—84. 
  3. ^ Huffman 2007
  4. ^ „Pre-colonial history of SA”. South African History Online. Архивирано из оригинала 02. 07. 2016. г. Приступљено 17. 7. 2016. 
  5. ^ а б Huffman 2007, стр. 123
  6. ^ а б Phillipson, D.W. (1995). African Archaeology 3rd ed. Cambridge. стр. 250 ff. 
  7. ^ а б Phillipson, D.W. „An Archaeological Reconsideration of Bantu Expansion”: 77—8. 
  8. ^ а б Mitchell, P.; G. Whitelaw (2005). „The Archaeology of Southernmost Africa from c. 2000 bp to the Early 1800s: a Review of Recent Research”. Journal of African History. 46: 209—241. doi:10.1017/s0021853705000770. 
  9. ^ а б Phillipson, D.W. (1989). Bantu-Speaking People in Southern Africa' in Obenga (ed), Les Peuples Bantu. Paris. стр. 156. 
  10. ^ а б Mapungubwe: A Living Legacy. Mapungubwe Institute for Strategic Reflection. 2011. 
  11. ^ а б в Phillipson (1989). Bantu-Speaking People in Southern Africa. стр. 156. 
  12. ^ а б Phillipson, 1985. „An Archaeological Reconsideration of Bantu Expansion”: 69—84. 
  13. ^ а б в Ehret, C. (2001). An African Classical Age. University Press of Virginia. стр. 239. 
  14. ^ а б Ehret (1998). An African Classical Age. 
  15. ^ а б Bastin Y, Coupez A, Mann M (1999). „Continuity and divergence in the Bantu languages: perspectives from a lexicostatistic study”. Annales, Sciences humaines. 162: 315—317 (the S languages). 
  16. ^ Guthrie, M. (1967—71). Comparative Bantu: an introduction to the comparative linguistics and prehistory of the Bantu languages. Gregg International.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  17. ^ а б Rexová, K.; Y. Bastin; D. Frynta (2006). „Cladistic analysis of Bantu Languages”. Naturwissenschaften. 93: 189—194. PMID 16514514. doi:10.1007/s00114-006-0088-z. 
  18. ^ а б Holden, C.J. (2002). „Bantu language trees reflect the spread of farming across sub- Saharan Africa,”. Proc. R. Soc. Lond.: 793—799. 
  19. ^ а б Huffman 2007
  20. ^ а б в Hall, Martin; Silliman, Stephen W. (2005). Historical Archaeology. Wiley Blackwell. стр. 241—244. ISBN 978-1-4051-0751-8. 
  21. ^ Guthrie, M. (1967). Comparative Bantu: an introduction to the comparative linguistics and prehistory of the Bantu languages. Gregg International. 
  22. ^ Gray, J. A. (1956). „A Country in Search of a Name”. The Northern Rhodesia Journal. III (1): 78. Архивирано из оригинала 30. 04. 2009. г. Приступљено 14. 12. 2008. 
  23. ^ Hensman, Howard. Cecil Rhodes: A Study of a Career. p. 106–107.
  24. ^ „So Who Was Shaka Zulu- Really?”. The Odyssey. Приступљено 14. 12. 2008. 
  25. ^ а б Williams, Lizzie (2005). Africa Overland. стр. 169–170. 
  26. ^ а б Pakenham, Thomas (1992). Scramble for Africa: White Man's Conquest of the Dark Continent from 1876 to 1912. стр. 669. 
  27. ^ а б Abegunrin, Olayiwola (2003). Nigerian Foreign Policy Under Military Rule, 1966–1999. стр. 89. 
  28. ^ а б Kalley, Jacqueline Audrey (1999). Southern African Political History: A Chronology of Key Political Events from Independence to Mid-1997. стр. 711. 
  29. ^ а б Walls: "We will make it work" Архивирано 2007-09-30 на сајту Wayback Machine TIME magazine and CNN
  30. ^ а б „HISTORY OF ZIMBABWE”. History World. 04. 05. 2007. 
  31. ^ а б Kalley, Jacqueline Audrey. Southern African Political History: A chronological of key political events from independence to mid-1997, 1999. Page 711-712.
  32. ^ а б Raymond, Walter John. Dictionary of Politics: Selected American and Foreign Political and Legal Terms, 1992. Page 557.
  33. ^ Parsons 1993, стр. 292
  34. ^ Parsons, Neil. A New History of Southern Africa, Second Edition, 1993. London: Macmillan. pp. 178–181.
  35. ^ Bryce, James. Impressions of South Africa. p. 170.
  36. ^ Judd, Denis. Empire: The British Imperial Experience from 1765 to the Present. p. 372.
  37. ^ Parsons 1993, стр. 3–320
  38. ^ Johannesburg, Jan Raath and Harry Davies, Harare | Aislinn Laing (16. 11. 2017). „Mugabe crushed by his own strongman”. The Times. ISSN 0140-0460. Приступљено 16. 11. 2017. 
  39. ^ Dugger, Celia W. (31. 1. 2009). „Opposition Party to Join Zimbabwe's Government - NYTimes.com”. The New York Times. Приступљено 04. 05. 2010. 
  40. ^ „Tsvangirai sworn in Zimbabwe PM”. BBC News. London: BBC. 11. 2. 2009. Приступљено 11. 2. 2009. 
  41. ^ „Zimbabwe PM and wife 'in crash'”. London: BBC News. 06. 03. 2009. Приступљено 06. 03. 2009. 
  42. ^ „Zimbabwe PM wife dies”. Zimbabwe Metro News. 06. 03. 2009. Архивирано из оригинала 14. 05. 2009. г. Приступљено 06. 03. 2009. 
  43. ^ „Zimbabwe 'shut down' over economic collapse”. BBC News. Приступљено 07. 07. 2016. 
  44. ^ Experts clear the air on succession
  45. ^ Ramzy, Austin (15. 11. 2017). „Zimbabwe’s Apparent Coup: What We Know”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 16. 11. 2017. 
  46. ^ „Zimbabwe takeover 'seems like a coup'”. BBC News (на језику: енглески). 15. 11. 2017. Приступљено 16. 11. 2017. 
  47. ^ „Violence flares over Zimbabwe poll”. BBC News (на језику: енглески). 01. 08. 2018. Приступљено 01. 08. 2018. 
  48. ^ Moyo, Jeffrey; Onishi, Norimitsu (15. 11. 2017). „Robert Mugabe Under House Arrest as Rule Over Zimbabwe Teeters”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 16. 11. 2017. 
  49. ^ Taylor, Adam (15. 11. 2017). „Analysis | Zimbabwe: When a coup is not a coup”. Washington Post (на језику: енглески). ISSN 0190-8286. Приступљено 16. 11. 2017. 
  50. ^ „Zimbabwe's Mnangagwa sworn in as president”. RTÉ. 24. 11. 2017. Приступљено 24. 11. 2017. „Zimbabwe’s Emmerson Mnangagwa has been sworn in as the country’s president, bringing the final curtain down on the 37-year rule of Robert Mugabe.” 

Литература уреди

  • Bourne, Richard (2011). Catastrophe: What Went Wrong in Zimbabwe?. Zed Books. ISBN 978-1848135215. 
  • Huffman, Thomas N. (2007). Handbook to the Iron Age. University of KwaZulu-Natal Press. ISBN 9781869141080. 
  • Davoodi, Schoresch & Sow, Adama: Democracy and Peace in Zimbabwe in: EPU Research Papers: Issue 12/08, Stadtschlaining 2008
  • Maguwu, Farai: Land Reform, Famine and Environmental Degradation in Zimbabwe in: EPU Research Papers: Issue 06/07, Stadtschlaining 2007
  • Raftopoulos, Brian & Alois Mlambo, Eds. Becoming Zimbabwe. A History from the Pre-colonial Period to 2008 (Weaver Press, ). 2009. ISBN 978-1779220837.
  • Charles Cadoux, Le Zimbabwe, naissance d'une nation, in Annuaire français de droit international, 1980, pp. 9-29
  • George Lory, Afrique australe, Autrement n°45, 1990, 265p
  • Давидсон А.Б. Матабеле и машона в борьбе против английской колонизации. 1888-1897. — М, 1958. — 208 с.
  • Демкина Л.А. Матабеле и машона в борьбе против английской колонизации. 1888-1897. — М, 1965. — 179 с.
  • Schoresch Davoodi & Adama Sow: Democracy and Peace in Zimbabwe in: EPU Research Papers: Issue 12/08, Stadtschlaining 2008 (језик: енглески)
  • Farai Maguwu: Land Reform, Famine and Environmental Degradation in Zimbabwe in: EPU Research Papers: Issue 06/07, Stadtschlaining 2007 (језик: енглески)
  • Georges Fisher, Le Problème rhodésien, in Annuaire français de droit international, 1965, pp. 41-70
  • Peter Eiseman, Les Sanctions contre la Rhodésie, Pédone, 1972, 122p
  • Roland Pichon, Le Drame rhodésien, Idoc-France, 1975, 247p
  • Горячев Ю.А, Красильников А.С. На огненном рубеже: народы и молодежь Зимбабве, Намибии и Южной Африки в борьбе за свободу и независимость. — М, 1982. — 208 с.

Спољашње везе уреди

 
Историја Зимбабвеа на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_Зимбабвеа&oldid=27674813”