Википедија

Историја Пирота

Пирот лежи између два велика града, Ниша и Софије, који су одређивали оквире развоја града. Области око данашњег Пирота представљају значајна сазнања о старим народима који су живели у централним областима Балкана, у граничној зони двеју језичких сфера, латинске на западу и грчке на истоку; на терену на коме су се сукобљавали и мешали утицаји двају моћних балканских народа, трачких и илирских, на веома прометној саобраћајници која повезује Европу са Азијом.

Пиротска тврђава

Пирот се први пут помиње у једној римској карти путева из прве половине 3. века, у тзв. Tabula Peutingeriana. Пирот је у тој карти назван Turres (Куле).[1] Пирот је тада био обична кула мотриља а Бела Паланка је била варошица Remesiana у којој се налазила народна скупштина Горње Мезије. Из 2. века су најстарији грчки писани споменици који су нађени у Пироту. По једном од најстаријих споменика, Пирот и околина нису припадали Горњој Мезији него Тракији.[2]

Пирот је тек у 14. веку постао важно источно упориште кнеза Лазара и прва одбрана против Турака. Неколико пута је падао у руке Османлија све до 1878. године. У Првом српском устанку је град био спреман да учествује у борбама међутим, Турци су предупредили те могућности те су Пироћанци емигрирали у остале крајеве Србије. Најпознатија буна против Турака која се десила у овим крајевима је била Пиротска буна. Тек у Другом српско—турском рату је град ослобођен од Османлија.

У будућим ратовима и недаћама, Пирот је углавном био под окупацијом Бугара. То се десило и у Српско—бугарском рату као и у оба Светска рата.

После формирања нове власти након 1944. године, град је доживео индустријски процват. Основала су се многа предузећа попут Први мај Пирот и фабрика Тигар које су биле познате у целој Југославији.

Пирот је званично постао град 2016. године.[3] Град данас има око 50 000 становника са околним селима. Пиротски управни округ у свом саставу има општине: Бела Паланка, Димитровград и Бабушница. Округ се простире на 2.761 km² и има око 92 000 становника.

Средњи век уреди

Што се тиче средњег века, има много мало помена о граду. Историчар Јустинијана Великог, Прокопије из 6. века, помиње да је цар Јустинијан утврдио градић Квимедаву између Ремизијане и Кратискаре и сумња се да је то заправо пиротски град. По историчару Кости Костићу, Квимедава није Пирот већ место код села Расница и Костур где има латинских налазишта.[4]

 
Момчилов град — улаз у доњи град

Пирот се помиње тим именом тек у 14. веку.[5] У грчким споменицима из 10. и 11. века помињу се места: Мокро у нишкој епископији и Суково у софијској али имена Пирот нема.

У 12. веку арапски географ Идизри помиње Пирот као Атруби: Атруби се налази на 40 миља или један дан хода источно од Ниша, на реци која долази са српских планина и излива се у Мораву.[6]

У периоду Стефана Немање, Пирот је он присајединио својој држави. Међутим, Анзберт, путописац немачких крсташа помиње да је Стефан Немања пратио немачког цара Фридриха Барбаросу од Ниша до Софије близу источне границе и ту се не помиње Пирот. Такође, синови и биографи Стефана Немање наводе градове које је он освојио и разрушио те се и ту не помиње Пирот. Историчар Коста Костић ова ћутања о Пироту тумачи тиме што је Пирот и раније био у рушевинама без грчке одбране те Стефан Немања није имао шта ни освојити ни разрушити.[7]

У другој половини 14. века Пирот се јавља као важан стратегијски центар кнеза Лазара. Турци су почели упадати у српска места после 1382. године и Пирот је већ у том периоду био окупиран. Кнежев војвода Димитрије Војихновић је заузео град Пирот заједно са Јежевичком клисуром и то је била источна капија државе. Султан Мурат је поново заузео Пирот без тешкоћа.

 
Српско царство 1360. године

Кнез Лазар је у помоћ Војихновићу послао 15 000 војника са Вуком Бранковићем те је српска војска отерала Турке 1388. године. Тако је повраћена источна граница државе.[8] Како је Лазар очекивао 1389. године Турке са источне стране, утврђивао је градове Ниш и Пирот. Пред косовску битку, пиротске војнике је предводио Димитрије Војихновић, шурак деспота Угљеше.[9] Пиротска војска са Војихновићем је заузимала десно крило српске војске.[10]

Деспот Стефан Лазаревић је задржао Пирот после косовског боја али га је можда и изгубио за време честих турских упада у Србију у периоду 1402—1413. године јер су, по уговору са султаном Мухамедом, враћени сви крајеви близу Софије са Знепољем и Трном. Константин Философ, биограф деспота, записао је: Цар Мусулман изађе на Темско и освоји га с војском (утврђење у селу Темска).

Пирот је поново пао у турске руке око 1427. године када је султан Мурат почео продирати у Србију. Око 1433. године, пролазећи кроз Пирот, Француз Бертрандон де ла Брокијер бележи: Варош није ограђена, али има градић на једном крају, опасан с једне стране реком, а с друге стране великом баром. Место је то мало, уз један брег са северне му стране. Ако је тачна ова белешка, по Костићу, је Пирот чинило само насеље Пазар које је описано и оно је касније било разрушено и спаљено.[11]

Године 1433. је Пирот био ослобођен и по Сегединском споразуму из 1444. године је деспот Ђурађ добио границе све до Софије.[12] У годинама 1454—1455. је Пирот пао у руке Турака још једном.

Од 1455. до 1877. је Пирот био под турском влашћу.

Пирот у белешкама уреди

  • Путописац Стеван Герлах који је прошао кроз Пирот 1578. године је записао да је у Пироту столовао Милош Обилић.[13]
  • Турски географ Евлија Челебија је забележио да је пиротски градић подигао „краљ—деспот”.[14]
  • Јаков фон Бецек (1564): Изван вароши уздиже се тврђавица на стени, коју оптичу две мале речице; недалеко од ове тврђавице уздиже се каменито брдо, на чијем подножју из пећине избија великом шумом лепа бистра вода.[15]
  • С Швајгер (1577): Леп, стари градић има 5 јаких кула а горе на брду виде се многе старе зидине; становници причају да су Турци доњи градић подигли ради своје одбране, јер горњи градић не могаху освојити.[16]
  • Свештеник Стеван Герлах (1578) : Пирот је лепа и велика варошица са доста добрим кућама; у њему станује 140 спахија, који иду у војску само кад их беглер-бег Румелије позове; мало има хришћанског становништва и оно нема своје богомоље; од тврђаве стоје само 4 високе јаке куле и платно; Пирот припада Синан-паши у Цариграду.[17]

Пирот у 17. веку се није разликовао умногоме од Пирота у 16. веку. Путописац француског посланика Де Хеа бележио је о граду: 21. јуна 1621. године ми сиђосмо са планине покривене шумом, на коју се бејасмо дан раније попели и на подножју које је велика и и врло плодна равница која носи име градића званог Пирот на словенском а на турском Cherquivi; ту у једној ливади дуж потока ми ручасмо.[18] У истом веку, Челебија је записао да је Пирот повећа варошица али да је при крају века страдао. Аустријска војска је ушла у Пирот 1689. године и генерал Пиколомини рапортирао је цару да је нашао градић у добром стању а за варош је рекао да је била лепа и по турском начину зидана и богата али да ју је нашао разорену и неке делове у пламену.[19]

Пирот за време Турака уреди

Аустријска војска је још једном ушла у Пирот за време војне, 1737. године. Војска је у граду поставила око 60 војника међутим убрзо је Турска потиснула војнике и поново заузела град. Притом су попалили 140 села у пиротском округу. У истим годинама је страдао и Темачки манастир.[20]

За време турске владавине, Пирот је спадао у нишки пашалук. Турци су Пирот звали Шар или Шер-ћој што је у преводу градско, варошко село.

Пирот за време Првог српског устанка уреди

Турске власти су за време избијања Првог српског устанка чиниле све да спрече ширење, нарочито око Ниша и Пирота. Дана 5. априла 1805. је објављена вест да су се Пироћанци дигли против Турака а устанак прети да се рашири.[21] Бележи се како су се устаници из Пирота сукобили са Турцима и изашли као победници средином априла исте године а крајем априла се народ нишког и пиротског краја подигао на још један устанак у споразуму са устаницима из Београдског пашалука.[22]

Устанак Пироћанаца превазилазио је важност локалног значаја па је Хафиз-паша српске старешине побио а села опљачкао.[23] Исте године, 1805. су Турци обесили о једну врбу у насељу Тијабара седам попова јер су их оптужили да одржавају везе са остатком Србије и да припремају устанак у округу.[24]

Пироћанци ипак нису директно учествовали у борбама у главним фронтовима српско-турског ратовања али су имали акцију у Гургусовачком крају и били су предвођени браћом Маринком и Митом Петровићем који су били рођени у Пироту.[25] Браћа су, због заслуга у рату, носили титулу војвода српске устаничке војске а такође су и учествовали у раду Скупштине старешина ослобођене Србије.[26] Маринко Петровић је био један од најважнијих представника ослободилачке борбе и због тога је Висока порта тражила његово изручење од аустријских власти 1813. године.[27]

Године 1806. је Ибрахим-паша пошао на Делиград а Карађорђе је наредио Мити, Маринку и Ранчи Пироћанцу да заједно са Хајдук Вељком нападају Турке у пиротској нахији а затим да се повуку и крену ка Делиграду и Алексинцу.[25]

 
Битка на Чегру

Битка на Чегру је имала велики значај за ослобођење хришћана Ниша и крајева око Ниша, укључујући и Пирот. Из Ниша је преко Пирота турска војска бежала у Бугарску а мањи део преко Лесковца и Врања.

Новембра 1809. године је Милисав Ђорђевић постао нови старешина бањске, црноречке, сврљишке и пиротске нахије. Добио је упутства од Карађорђа 10. новембра где је писало: Ви се сад јесте принуждени у турске руке али ви тамо уређујете са Турцима и поданство подаите њима за време а на пролеће како ви дође заповест сви будите готови на Турке ударити с нама.[28] Пироћанци су преко свештених лица одржавали везе са остатком Србије и Карађорђем. Поклони манастирима су били значајна приликa да се сазна о догађајима са оне стране ратишта.

Пиротски крај је највише узимао учешћа у Првом српском устанку преко емиграција у ослобођене делове Србије. После неуслепих преговора са турским властима, силна турска војска је прошла кроз Пирот и средње Понишавље.[29]

Након слома Устанка, турска специјална покретна потерна одељења за истребљавање хајдука и сакупљање прикривеног оружја, посебно у Горњем Понишављу и око Старе планине је служило за ликвидацију најугледнијих људи у народу.

Период 1815—1830 уреди

Нормалан живот Пироћанаца после Првог српског устанка је био потпуно потиснут из страха од прогона.

Пиротски крај није учествовао у Другом српском устанку јер се није ширио ван Смедеревског санџака.

У Пироту је постојала тајна револуционарна организација вероватно пре 1820. године.[30] Према архиви манастира Хиландар и писмима из 1816. године, Пироћанци су писали манастиру и обавештавали о догађајима у периоду турске власти.[31] Прво писмо је од чорбаџија из 1816. године где се наводи да је пиротски протосинђел Данило кога су Турци осудили на изгнанство, очајан и да му треба помоћ. Они су желели да му се допусти да иде у манастир Ватопед где би помагао у дизању грчког устанка против Турака. Друго писмо је из исте године, послато маја месеца и писао га је Игњатије из Пирота и послао са све поклонима.[32]

Положај пиротских варошана је био неизвестан јер су се плашили присуства великог броја турских војника и кулука.[33]

Пиротска буна уреди

Главни чланак: Пиротска буна

Пиротска буна је била оружани отпор народа због глобе и турског зулума,[34] а нарочито због повећаног кулука. Често смењивање турске власти у Пироту је довело до неретке експлоатације и неконтролисаног зулума. Сељаци су за своје производе приликом доласка на градско тржиште плаћали специјалне трошарине, таксе, мостарине или скеларине. То је резултирало физичким исцрпљењем и касније исељавањем пиротског живља из града.[35] Када је за пиротског ајана постављен извесни Махмуд капиџибаша, он је заједно са владиком Нишавске епархије Јеронимом, терорисао народ кулуцима и глобама.[34] Пиротска буна је имала две фазе: прва је почела зулумима и великом емиграцијом у остале делове Србије 1835. године а друга је обележена сукобима.

Почетком септембра тотално је угашена пиротска буна. Тада је дошла и везирска бујурулдија у Пирот. Многи кметови су у то време пуштени из затвора.

Други српско—турски рат и ослобођење уреди

Главни чланак: Ослобођење Пирота од Турака
 
Споменик погинулима у другом српско-турском рату у Пироту

Операције главних снага српске војске су почеле са акцијама 14. децембра 1877. године а главни удар је био у правцу Пирота.[36] Моравски корпс наступао је ка југу ради блокаде Ниша а Тимочки и Шумадијски према истоку ради каснијег напада на Белу Паланку и Пирот. Како се очекивао противнапад Турака, ископани су ровови код села Осмаково. Турци су изгубили доста људи код Бабине Главе и поставили су још више војника на том превоју, али су их Књажевчани зауставили и отворили ватру на њих па су побегли. На тај начин је био отворен пут српској војсци према Пироту.

Концентрација српске војске за напад на Пирот је завршена 25. децембра у следећем распореду:[37]

  • левокрилна колона — 4 батаљона крагујевачке бригаде, један ексадрон коњице, брдска батерија и шеста тешка батерија под командом пуковника Светозара Хаџића — задатак да нападне турско лево крило;
  • средину ударне снаге сачињавали су: три рудничка и први крагујевачки батаљон и трећа тешка пиротска дивизија под командом мајора Радомира Путника са задатком да нападну турску војску на Нишору;
  • деснокрилна колона — 2 батаљона београдске дивизије под командом потпуковника Јована Поповића, добила је задатак да дејствује на леви турски блок;
  • у позадини на Рављу, остављена је дванаеста тимочка батерија са задатком да дејствује на леви турски блок;
  • на крајњем десном крилу, Кумановском вису — прва батерија и крагујевачке бригаде с једном тешком батеријом II шумадијског пука и његове артиљерије на Будином Делу;
  • у селу Темска у резерви је остављен батаљон београдске дивизије.

Напад на турску војску испред Пирота је започео 24. децембра у подне на левом крилу. Нападу је претходила јака артиљеријска припрема са места Игриште и са висова изнад села Сопот. Тога дана борба није завршена већ 27. децембра. Борба је почела на десном крилу Тимочког корпуса 27. децембра у пола осам ујутру а потом се развила на читавом фронту. Трубачи су засвирали јуриш на целој територији и трупе десне колоне кренуле су у напад, али су се Турци брзо прибрали и одбили овај напад. Те вечери је почео и снег да пада па наступања нису била могућа. Сутрадан се наставило са борбом те је тимочки корпус добио задатак да јужном падином Белаве продужи наступање према Пироту а да шумадијски корпус ојача десно крило наступајући према Будином делу како би изненадили Турке. Турци су међутим, у ноћи између 27. и 28. децембра напустили сва утврђења а у свануће и Пирот, пошто су преходно запалили складиште убојног материјала. Снажна експлозија је означила крај османске владавине у Пироту.[38]

Радомир Путник је писао о овом догађају: Шеснаестог пред зору Турци напустише сву линију према нашој војсци. Трупе са центра, које су у то време отпочеле демонстрацију против Нишора, нађоше турску позицију празну и на њој доста оружја, муниције, шатора и осталих потреба. Тога дана преподне све трупе шумадијског и тимочког кора уђоше у Пирот праћене благословом Пиротлија.[39]

 
Србија 1878. године

Пирот је после ослобођења и након Берлинског конгреса и званично ушао под територију Србије.

Пирот за време српско—бугарског рата уреди

Главни чланак: Битка за Пирот (1885)
 
Након пораза српске војске код Сливнице 7. новембра 1885, Бугари освајају Пирот и напредују према Нишу

Како би се постигло остварење политичких циљева овог рата, било је потребно прикупљање података о војној стратегији бугарске војске и то је у пиротском крају требало да се спроводи преко окружног начелника Тодора Поповића.[40] Помагали су му цариници, свештеници, сељаци и неколико људи српске емиграције из трнске и брезничке казе: Иван Пејчовић, Миладин Манчевић, Аранђел Стојановић.[41][42] Сличне акције су биле организоване за корист Бугара и то од стране Симеона Христова, Коце Глигорова и Нешова као и других који су се декларисали као бугарски држављани после Берлинског конгреса.[43]

Тадашњи министар иностраних дела Димитрије Маринковић је издао наредбу окружним начелницима источне Србије да треба да изврше припреме за српску агитацију међу пограничним становништвом у Бугарској. Поповић је тако и урадио. Гарашанин је написао Поповићу 1885. године следеће писмо: Кажите Аранђелу Станојевићу у ме моје да имате налог да ако произведе у Трнском срезу буну и покрет народа у корист уједињења са Србијом даће му се врло богата награда.[44] Поповић је сматрао да треба да јави председнику владе Гарашанину да због присуства бугарске цивилне власти на граници није очекивао много покрета у корист Србије „све док турске трупе не почну палити по Бугарској а тад надати се да ће се без тога тражити наше закриље”.[45]

Крајем године је појачана бугарска стража а сељацима је речено да ће бити пуцано на њих ако покушају да пређу границу док су путници из Софије скидани до голе коже у Цариброду и упућивани пешке преко границе.

У току рата се 17. новембра развила борба око Пирота где је српска страна изгубила 1 250 а бугарска 1 100 људи. Србија није успела да поврати Пирот.[46] После борбе су Бугари око Пирота имали око 50 000 војника а Србија 15 000. Дан касније је дошло до аустријског посредовања код бугарског кнеза са захтевом да се одмах повинује жељи великих сила и потпише примирје. Гроф Кевенхилер је сместа отишао у бугарски главни стан у Пироту и рекао кнезу Александру Батенбергу да ће аустријска војска ући у рат да помогне Србији ако рат не буде прекинут. Ово је имало дејства те је прихваћено примирје.[47] За тих месец дана колико су били у Пироту, Бугари су пљачкали кафане, спалили Мустаф-агин конак, дом Аранђела Станојевића и опљачкали дом Јанка Сенкијевића.[48] Љубомир Миљковић је написао у својим белешкама: За Пирот веле да је много порушен и да је опљачкан крај где живе Срби а бугарски крај је остао читав. Звоно са цркве, узео је кнез Александар за спомен на први рат који је тим звоном оглашен, како он званично вели. Сами Бугари варошани пљачкали су по српским кућама. Ове сад исељавају у унутрашњост који су заостали, али већи део од њих прешао је с непријатељском војском на бугарску земљу. У варош је ушло 100 жандарма 15. децембра тачно у 12 сахата у подне с начелником округа пиротског Тодором Поповићем, војним комесаром Врховне команде потпуковником М. Магдаленићем, једним жандарским мајором и др. М. Мркшићем. На уласку у варош код Градића дочекао их је један бугарски официр који им је предао варош.[49]

 
Борба Бугара и Пироћанаца (цртеж из 1885.)

Пирот у Балканским ратовима уреди

Мобилизација 3. пешадијског пука Пироћанаца, названог „Летећи” и „Гвоздени” због брзине прелажења положаја је брзо отпочела а народ је поздрављао војнике.[50][51] О мобилизацији је писао Виден Тошић: Зборно место било је код касарне, а одавде смо кренули у Барје, где смо остали два дана. Трећег дана смо кренули на границу где смо стигли 13. октобра и код Мердарске карауле разапели смо шаторе и остали све до објаве рата 16. октобра 1912. године.[52] Током мобилизације у рату дошло је до малих сукоба близу границе а један такав сукоб је резултирао борбом 6. октобра 1912. године код села Мердаре где су учестовали Пироћанци у оквиру 3. пешадијског пука.[53]

Новембра месеца, како се није наишло на отпор код непријатеља, Моравска дивизија је ослободила Тетово и Гостивар. Развој операција је однео Пироћанце према Битољу и Прилепу где се повукла разбијена турска Вардарска армија. Следећа дестинација пука је било Бакарно гувно.[54] У Битољској бици, пук 3 је морао да изврши ноћни напад где су временске прилике биле јако неповољне. Турска војска се бранила код Битоља и покушали су 17. и 18. новембра са око 20 000 хиљада људи да заузму територију али су им напади одбијени. Командант четвртог батаљона Поповић Лазар је написао: Одржали смо све наше позиције над Битољем а 6. новембра први пут смо ушли у наш лепи Битољ. Тако је Облаковски вис остао највећа костурница Пироћанаца I и II позива изгинулих за ослобођење Битоља.[55]

Објаве Другог балканског рата није ни било а Бугари су већ отпочели нападе 30. јуна преко Брегалнице и Злетовске реке.[56] Трећи пук Пироћанаца је учествовао у одбрани Јежевог поља и у нападу на Банков чукар. Батаљони трећег пука су заузели Вакуф и Орлов камен.

По наређењу Степе Степановића, почеле су операције око Балта Бериловца како Бугари не би продрли до дела Пирот—Књажевац. У том делу Србије се најжешћа битка водила око села Јаловик Извор где је погинуо бугарски потпоручник Кирил Љубенов и где се и борио пиротски пук.

Пирот у Првом светском рату уреди

Главни чланак: Ослобођење Пирота у Првом светском рату

У току рата су Бугари однели многе културне вредности из пиротског краја: икону Диптих из Погановског манастира коју је у 14. веку поклонила ћерка Константина Дејановића.[57] Бугари су затварали српске школе, забрањивали богослужења на српском језику и увели бугарски као службени језик. Убијали су се локални виђенији мештани и свештеници. Милије Јончић је забележио: На месту Јанкова падина, иза Големог камена, војници се постројише и почеше да нас пушкарају у леђа. Насатде јаукање и смртни крици несрећника. Ја почех бежати узбрдо. Око шест сати видех војника са официром, донесоше канте са гасом, полише несретнике, свештенике и упалише их а даље од мене спазих како са брега свлаче мртвог Зарију па и њега метнуше на ломачу.[58] Бугарски терор је натерао ратно способно становништво у избеглиштво па су се многи сељаци придруживали устаницима нишког и алексиначког среза.

Како је Бугарска упала у економску кризу 1915. године и жетва није ишла како треба, окупирани делови Србије су били важан избор за снабдевање храном. Приликом економске експлоатације пиротског округа, људи су натерани на кулук, веће порезе а било је и прикупљање реквизиције. У једном таквом прикупљању реквизије у селу Темска, Стојан Величков је „тукао сиротињу и гонио немилосрдно”, тражећи од сељака да носе на леђима сточну храну од једног села до другог.[59]

У наређењу команданата савезничких снага од 28. септембра је стојало да друга фаза ослобођења Србије треба да одведе на фронт Ниш—Софија—Пловдив. На захтев генерала Д'Епереа, коњичка бригада генерала Жуина Гамбете прешла је код Велеса на десну обалу Вардара и преко планине Голешнице кренула у продор ка Скопљу. У ноћи 28. септембра су се коњаници окупили на излазу из масива на неколико километара од Скопља, без губитака и инцидената док непријатељ није имао појма о томе.[60]

Када је бугарска војска напустила Пирот 27. септембра 1918. године, грађани су основали Народну одбрану која је била успостављена српска власт а и организовали су одбор за дочек ослободилаца. На дан ослобођења 30. септембра, Пирот је био свечано украшен и пиротски ћилими су прекривали главну улицу с једног краја на други. Ослободиоци су ушли у град и били обасипани цвећем.[61]

Пирот у Другом светском рату уреди

Главни чланак: Ослобођење Пирота у Другом светском рату
 
Окупациона подела Југославије, 1941. године

За време рата, 8. априла 1941. Пирот су окупирали Немци.[62] Наступила је брза капитулација краљевске југословенске војске а затим је дошла бугарска војска у Пирот која је под заштитом Немаца, у ноћи 29. априла ушла у Пирот. Пријем међу становништвом био је хладан и непријатељски а свега неколико породица из Димитровградског среза (породице Недељка Стојића, Алексе Поповића, Мите Денковића и попа Арсена Делчева) су истакле бугарске заставе. Поред оваквог пријема, бугарски листови су писали о величанственом доласку бугарске војске у Пирот.[63]

Уласком Немаца у Поморавље и Македонију, пробугарско становништво је почело са формирањем националних комитета за дочек Бугара. Главни комитет створен је у Скопљу са циљем да обезбеди прикључење Бугарској. Бугари нису били само за Македонију заинтересовани, врањски или пиротски округ, већ је истицана претензија и на Поморавље са градовима Ниш и Лесковац. Маја 1941. у Софији је основан Комитет за Поморавље на чијем челу је био генерал Георги Христов. Овај комитет се залагао за духовно присаједињење свих Бугара који су живели у сливу Мораве, која је сматрана бугарском реком.[64]

Када су Пирот и срез нишавски ушли у састав бугарске државе, сматрани су „новоослобођеним” областима бугарске територије. Први председник општине Пирот под бугарском окупацијом је био Димитрије Младеновић Гага. Али је убрзо сва војна, цивилна и политичка власт била бугарска док су све положаје по општинама запосели чиновници из Бугарске.

Од фебруара 1944. припадници четничког покрета из састава Нишавског четничког корпуса су дејстовали на простору Пирота и Бабушнице. На челу Нишавског корпуса био је Александар Видановић Еуген али га је на то место заменио капетан II класе Душан Петровић „Борош”. У саставу Нишавског корпуса до тада се налазило шест бригада:[65] три пиротске, лужничка, царибродска и летећа бригада. Током лета 1944. четници су наставили борбу против партизанских јединица, развијали живу пропагандну активност на ширења идеја одлуке конгреса регрутујући нове борце и снабдевајући се од својих симпатизера. У свом трогодишњем ратовању, припадници Нишавског корпуса нису учествовали у борби против бугарске војске и полиције нити против припадника формација Милана Недића и Димитрија Љотића. Једини бугарски полицајац који је био жртва у току рата, настрадао је од стране четника у селу Гњилан 1943. године. То је урађено како би се према становништву извршила одмазда од стране Бугара јер су четници сматрали да је село Гњилане упориште партизанског покрета.[66]

Јула 1944. из Црне Траве у пиротски крај дошао је Јован Цекић који је био члан окружног комитета КПЈ стигао је у село Петровац.[67] Партизанске јединице у Петровцу поседовале су радио станицу којом су се пратиле најновије вести о догађањима на фронту, нарочито из Бугарске. Непосредно пред ослобођење Пирота, у село Војнеговац дошао је један Бугарин у цивилу и понудио предају бугарске касарне и моста у селу Суково. Хтели су да партизани униште мост како би се спречило повлачење Немаца из Бугарске. Овакав развој догађаја изазвао је сумњу међу партизанима. После ових преговора Бугарин је дошао још једном али су га овом приликом партизани свезали под наводном сумњом да је он бугарски агент. После кратког времена Бугарин је признао да су преговори били смишљена акција како би се ликвидирао истакнути партизански вођа за кога су чули да је боравио у пиротском крају. Испоставило се да је заробљени Бугарин у ствари бугарски полицајац који је био одговоран за више злочина против локалног становништва. Он је предат окупљеном народу који га је линчовао због злочина.[68]

Из Пирота је стигла вест да влада пометња међу Бугарима, да су бугарски полицајци бежали и бацали оружје, а да је то последица напете ситуације у Бугарској.[69] На постојећу телефонску мрежу која је пролазила близу Петровца, прикључен је пољски телефон и преко њега је позвана бугарска команда у Пироту. Бугари су хтели да преговарају и преко телефона су тражили да Јован Цекић дође у Пирот. Бугари су позвани да њихова делегација дође у близину села Петровац и да се преговори воде на партизанској територији. Партизанима није одговарало да уместо Бугара у град дођу Немци, док су Бугари желели да што пре напусте Пирот.[70] По овлашћењу генерала Попова из Пирота, 6. септембра 1944. колима је у Петровац дошла једна делегација у чијем саставу су били један пуковник, потпуковник и мајор. После кратких преговора одлучено је да се Бугари повуку из Пирота. До доласка партизана бугарске јединице су држале фронт. Убрзо је у Пирот стигао један део Нишавског одреда за одржавање реда. Овим догађајима завршено је ослобођење Пирота и отпочело формирање народне власти.

Култура у Пироту уреди

Већ 1919. го­ди­не извршене су по­прав­ке на оште­ће­ним школ­ским згра­да­ма што је омо­гу­ћи­ло уче­ни­ци­ма да се вра­те у сво­је учи­о­ни­це. У то­ку исте го­ди­не са ра­дом је ме­ђу пр­ви­ма по­че­ла Гим­на­зи­ја али са­мо за уче­ни­ке пр­вог и дру­гог раз­ре­да. Тада су и почеле са радом ђачке организације: Искра, Ко­ла тре­зве­не мла­де­жи Смиље и ковиље, подружнице ае­ро-клу­ба Наша крила и по­дру­жни­це фе­ри­јал­ног са­ве­за.[71] Отва­ра­ње Гимназије има­ло је ве­ли­ки зна­чај за кул­тур­ни жи­вот Пирота, јер је Школа већ има­ла ста­тус гра­ђан­ског ели­ти­зма у Пи­ро­ту. Ње­на уло­га као јед­ног од ва­жни­јих ме­ста у кул­тур­и Пи­ро­та још ви­ше се на­гла­ша­ва на­кон из­град­ње Со­ко­ла­не 1921. го­ди­не (фискултурна сала у Гимназији). Со­ко­ла­на је по­ред сво­је основ­не на­ме­не, за по­тре­бе шко­ле и Со­кол­ског дру­штва, по­ста­ла и до­ма­ћин мно­го­број­них кул­тур­них и ђач­ких при­ред­би што је зна­чај­но ути­ца­ло на ква­ли­тет јав­ног жи­во­та Пи­ро­та.[72] Тре­ба још до­да­ти да је кул­тур­но-про­свет­ни те­мељ ме­ђу­рат­ног Пи­ро­та по­стао још чвр­шћи осни­ва­њем Учи­тељ­ске шко­ле ко­ја је по­че­ла са ра­дом 1925. го­ди­не. Културни препород у Пироту је почео са обнављањем школских објеката.

Пр­ви еле­мен­тар­ни усло­ви за озбиљ­ни­је ба­вље­ње кул­ту­ром у Пи­ро­ту по­че­ли су да се ства­ра­ју на­кон 1920. го­ди­не ка­да се об­на­вља рад ама­тер­ских дру­шта­ва и ор­га­ни­за­ци­ја ко­је су и пре ра­та би­ле но­си­о­ци кул­тур­них де­ша­ва­ња. Тада су ка­фа­непостале оли­че­ње ва­ро­шког живо­та, ме­ста где су цир­ку­ли­са­ли љу­ди, ин­фор­ма­ци­је, а за­јед­но са њи­ма и по­јав­ни об­ли­ци та­да­шње кул­ту­ре. Што се ти­че ме­ђу­рат­ног Пи­ро­та, већ у пр­вој по­ло­ви­ни два­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка жи­вот пи­рот­ских ка­фа­на по­ста­је са­др­жин­ски све бо­га­ти­ји па ти­ме до­ла­зи и до по­де­ле на оне ко­је су ну­ди­ле кла­сич­ну ка­фан­ску ат­мос­фе­ру и оне ко­је су од­ре­ђе­ним да­ни­ма при­ре­ђи­ва­ле ве­чер­ње за­ба­ве врло ша­ро­ли­ког ка­рак­те­ра. Чи­ни се, да је тих го­ди­на нај­ве­ћи број по­се­ти­ла­ца при­вла­чи­ла ти­ја­бар­ска ка­фа­на Париз где је сва­ког че­тврт­ка и су­бо­те на­сту­пао там­бу­ра­шки ор­ке­стар, а у ме­ђу­вре­ме­ну је ра­ди­ла шко­ла игра­ња за де­вој­ке и мла­ди­ће.[73] Ме­ђу се­дам­де­се­так ка­фа­на ко­ли­ко их је ра­ди­ло у Пи­ро­ту то­га до­ба, кра­јем два­де­се­тих го­ди­на су се из­дво­ји­ле ка­фа­не Национал, Еснаф, Књажевац и Македонија ко­је би се на осно­ву да­на­шњих па­ра­ме­та­ра мо­гле на­зва­ти елит­ним.

Као јед­но од пр­вих ама­тер­ских дру­шта­ва у Пи­ро­ту, Момчило је по­че­ло са ра­дом апри­ла 1888. го­ди­не, на ини­ци­ја­ти­ву кро­јач­ког рад­ни­ка Ђо­ке По­по­ви­ћа. Осно­ва­но са ци­љем да не­гу­је срп­ске и сло­вен­ске пе­сме, ово дру­штво је у по­чет­ку оку­пља­ло за­на­тли­је и тр­гов­це. Вре­ме афир­ма­ци­је и успо­на дру­жи­не Момчило по­чи­ње са до­ла­ском че­шког му­зи­ча­ра Кар­ла Ма­ћеј­ке на ме­сто хо­ро­во­ђе 1890. го­ди­не. Карло Маћејка је ус­пео да за не­пу­не две де­це­ни­је офор­ми че­тво­ро­гла­сни хор. Да се о Пе­вач­ком дру­штву Момчило чу­ло ши­ром тадашње др­жа­ве нај­бо­ље го­во­ри по­да­так да је оно би­ло ме­ђу рет­ки­ма ко­ји су има­ли част да уче­ству­ју у све­ча­ној це­ре­мо­ни­ји кру­ни­са­ња кра­ља Пе­тра Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа у Бе­о­гра­ду 1904. го­ди­не. За из­у­зет­не за­слу­ге на по­љу умет­но­сти и кул­ту­ре дру­жи­на Момчило је од стра­не ди­на­сти­је Ка­ра­ђор­ђе­вић одли­ко­ва­на Ор­де­ном Све­тог Са­ве пе­тог сте­пе­на. Бо­гат­ство кул­тур­ног жи­во­та ме­ђу­рат­ног Пи­ро­та ни­је би­ло усло­вље­но са­мо ра­дом по­ме­ну­та два пе­вач­ка дру­штва, јер је му­зич­ка сце­на тог вре­ме­на има­ла још јед­ног ак­те­ра, а то је Му­сли­ман­ско пе­вач­ко дру­штво Братство ко­је је оста­ло упам­ће­но као Ци­ган­ско пе­вач­ко дру­штво.[74]

Референце уреди

  1. ^ Извештај пиротске Гимназије 1907/1908
  2. ^ Просветни гласник 1901.
  3. ^ „Skupština Srbije:Pirot postao grad!”. Pirot vesti. 29. 2. 2016. Приступљено 14. 4. 2020. 
  4. ^ Костић, Коста (1973). Историја Пирота. Пирот: Музеј Понишавља. стр. 12. 
  5. ^ Јиречек, Јозеф (1877). Die Heerstraße von Belgrad nach Konstantinopel. Праг. стр. 90. 
  6. ^ Ad Turribus у Tabula Peutingeriana
  7. ^ Костић, Коста (1973). Историја Пирота. Пирот: Музеј Понишавља. стр. 13. 
  8. ^ Мишковић, Јован (1889). Косовска битка, књ. Ратник XX. стр. 492-493. 
  9. ^ Стојковић, Срета (1908). Лазарица. стр. 147. 
  10. ^ Ратник за 1889. г. књ. XX
  11. ^ Костић, Коста (1973). Историја Пирота. Пирот: Музеј Понишавља. стр. 15. 
  12. ^ Мијатовић, Чедомир (1907). Деспот Ђурађ I. стр. 383. 
  13. ^ Рад, XVI, 49
  14. ^ Гласник, V 25, 29
  15. ^ Рад, LXXXIV, 88-90
  16. ^ Рад, СXVI, 49-50
  17. ^ Рад, C, 123
  18. ^ Starine, XXII, 97, 177
  19. ^ Годишњица, VI, 149
  20. ^ Извештај пиротске гимназије. Пирот. 1904—1905. стр. 11. 
  21. ^ Ивић, Алекса (1936). Списи бечких архива о Првом српском устанку, књ. 2. Београд. стр. док. 67. 
  22. ^ Ђорђевић, Мирослав (1967). Ослободилачки рат српских устаника 1804—1806. стр. 185. 
  23. ^ Вукићевић, Миленко (1988). Карађорђе, књ. 2. Београд. стр. 244-245. 
  24. ^ Владимир, Николић (1934). Из живота наше цркве под Турцима. стр. 3. 
  25. ^ а б Перовић, Радослав (1980). Прилози за историју Првог српског устанка. стр. 55-56. 
  26. ^ Деловодни прокотол Кар-Ђорђа Петровића. Београд. 1848. стр. 682. 
  27. ^ Ивић, Алекса (1917). Између Првог и Другог српског устанка. Загреб. стр. 57. 
  28. ^ Петровић, Сретен (1955). Понишавље и суседни крајеви. стр. 12. 
  29. ^ Петровић, Сретен (1955). Понишавље и суседни крајеви. стр. 16. 
  30. ^ Гавриловић, Михаило (1908). Милош Обреновић. стр. 12. 
  31. ^ Андрејевић, Борислав (1979). Два извора о Пироту из Хиландара с почетком 19. век, значајна за револуционарне и економске односе у време Турака, П3. Пирот. стр. 279. 
  32. ^ Лесковачки зборник 1975, стр. 279
  33. ^ Петровић, Сретен (1996). Историја Пирота. стр. 31. 
  34. ^ а б М.Ђ. Милићевић, Краљевина Србија, Београд, 1884
  35. ^ Тихомир Ђорђевић, Из Србије кнеза Милоша, Становништво, насеља, Београд, 1924
  36. ^ Рат Србије са Турском за ослобођење и независност 1877—1878. године са две карте. Београд: Издање Оперативног одељења Врховне Команде. 1879. стр. 14-15. 
  37. ^ Српске новине, бр. 271, 14. децембар 1877; Рат Србије, 22 с.
  38. ^ Илија Николић, Пирот и срез нишавски, књига прва, Пирот, 1981, 226 с.
  39. ^ Владан Ђорђевић, Српско-турски рат, Успомене и белешке 1876—1878, књига друга, Преко границе, 1907, 114 с.
  40. ^ Ђорђевић, Владан (1885). Историја српско-бугарског рата, кљ. 1. стр. 183. 
  41. ^ Владимир, Стојанчевић (1979). Српска управа у Брезнику и Граову 1877/78. стр. 345-350. 
  42. ^ Владимир, Стојанчевић (1979). Коџабаша. стр. 193-217. 
  43. ^ Стојанчевић, Владимир (1986). Србија и Бугарска од Санстефанског мира до Берлинског конгреса. Београд. стр. 97. 
  44. ^ Поповић, Тодор (1973). Бледе успомене мог живота (средио Душан Ћирић). стр. 194. 
  45. ^ Поповић, Тодор (1973). Бледе успомене мог живота (средио Душан Ћирић). стр. 242. 
  46. ^ Јовановић, Слободан (1926). Влада Милана Обреновића. стр. 272-297. 
  47. ^ Вучковић, Војислав (1956). Дипломатска историја српско-бугарског рата. стр. 51-55. 
  48. ^ Петровић, Сретен (1996). Историја Пирота. стр. 83. 
  49. ^ Николић, Илија (1973). Белешке Љубомира Миљковића. Историјски институт: Мешовита грађа. стр. 109. 
  50. ^ „Град Пирот - Кратка историја”. pirot.rs. Приступљено 4. 4. 2020. 
  51. ^ Здравковић, Драгиша (1924). Бесмртници округа пиротског 1912—1920. стр. 16-17. 
  52. ^ Лилић, Борислава (1994). Историја Пирота и околине 2. стр. 473. 
  53. ^ Томић, Јаша (1913). Рат на Косову и Старој Србији. стр. 48-54. 
  54. ^ Дневник наших победа, књ. 2. 1913. стр. 124-132. 
  55. ^ Поповић, Лазар (2014). Пироћанци у ратним причама. Земун. стр. 20. 
  56. ^ Ратковић, Борислав (1972). Србија и Црна Гора у балканским ратовим 1912—1913. Београд. стр. 229. 
  57. ^ Хаџи-Васиљевић, Јован (1924). Цариброд и Босилиград. стр. 39. 
  58. ^ Здравковић, Драгиша (1924). Бесмртници округа пиротског 1912—1920. стр. 28. 
  59. ^ Зборник радова Србија 1918 (1988). Економска пљачка Србије за време бугарске окупације. стр. 19-34. 
  60. ^ Живуловић, Политика, 25. септембар 1988.
  61. ^ Н. Живковић, Кроз ослобођену Србију, Пиротски зборник 4, 1972
  62. ^ „Otpočeo napad nemačke 1. oklopne grupe (11. oklopne, 294. pešadijske i 4. brdske divizije) sa… | Arhiv Znaci”. znaci.net. Приступљено 4. 4. 2020. 
  63. ^ Димитрије Кулић, Бугарска окупација 1941—1944, том I, Просвета, Ниш 1970, 33
  64. ^ Бранко Петрановић, Историја Југославије 1918—1988, том I, Нолит, Београд 1988, 400—402
  65. ^ Ђура Златковић-Милић, Зла времена, 321—322.
  66. ^ Ђура Златковић-Милић, Зла времена, 336.
  67. ^ Рајовић, Радошин (1970). Ко је ко у Југославији. Београд: Хронометар. стр. 144. 
  68. ^ Цекић, Јован (1974). Ослобођење града Пирота и околине. Пирот: Пиротски зборник. стр. 131-132. 
  69. ^ Јован Цекић, Ослобођење града Пирота и околине, Пиротски зборник, бр. 6, Пирот 1974, 131—132.
  70. ^ Лист Слобода, 6. септембар 1946, бр. 102, 2.
  71. ^ Ни­ко­лић, И. (1979) Пиротска Гимназија 1879-1979, Пи­рот, стр. 115.
  72. ^ Ћи­рић, Б. (2006) Соколски покрет и ДТВ Партизан-Пирот, Пи­рот,стр. 31.
  73. ^ 0 Па­на­јо­то­вић, Т. Г. (1982) Пирот кроз векове, Пи­рот, стр. 121.
  74. ^ Lazarevic, Davor (2014). „Pieces of the Pirot cultural mosaic between the two World Wars”. Kultura (на језику: енглески). стр. 319—340. Приступљено 26. 3. 2021. 

Литература уреди

  • Костић, Коста Н. (1973). Историја Пирота. Пирот: Музеј Понишавља, (Београд : Научно дело). Архивирано из оригинала 01. 11. 2020. г. Приступљено 10. 04. 2020.  COBISS.SR 517010583
  • Лилић, Борислава (1994). Историја Пирота и околине. Део 1, Пирот у периоду турске власти : 1804-1878. Пирот: Хемикалс, (Пирот : Графика).  COBISS.SR 93117959 COBISS.SR 11150351 COBISS.RS 93117959
  • Лилић, Борислава (1994). Историја Пирота и околине. Део 2, Пирот у саставу српске државе : 1878-1918. године. Пирот: Хемикалс, (Пирот : Графика).  COBISS.SR 93118215
  • Лилић, Борислава (1995). Из прошлости Пирота : огледи и студије. Пирот: Хемикалс, (Пирот : Графика).  COBISS.SR 37274124
  • Ракић, Игор (2016). „Ослобођење пиротског краја у Другом светском рату септембра 1944. године”. Браничевски гласник. Пожаревац: Удружење историчара Браничева и Тимочке крајине, (Петровац на Млави : Art print).  COBISS.SR 24316943

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_Пирота&oldid=27676535”