Отворите главни мени
Википедија

Историја Српске православне цркве

Први српски архиепископ Свети Сава, оснивач Жичке архиепископије (1219)
Печат српског кнеза Стројимира из 9. века, са представом крста: материјално сведочанство о покрштавању Срба

Историја Српске православне цркве обухвата историју православног хришћанства међу Србима, односно историју Српске православне цркве, као помесне цркве у српским земљама. Историја православног хришћанства у српским земљама започиње покрштавањем Срба, које је спроведено у раздобљу од 7. до 10. века, а наставља се даљом изградњом и развојем српских црквених установа, које су од почетка 11. до почетка 13. века биле под окриљем Охридске архиепископије. Најзначајнија прекретница у историји Српске православне цркве догодила се 1219. године, када је правослана црква у Србији постала аутокефална и од тада је била организована као помесна Српска архиепископија, на челу са сопственим архиепископом. Након проглашења Српског царства, уздигнута је 1346. године на степен Српске патријаршије, чији је трон након 1463. године остао упражњен током наредних пола века, некон чега су се јавили и први покушаји обнове, која је оначно извршена 1557. године.[1][2]

Током раздобља турске власти, обновљена Српска патријаршија је одиграла кључну улогу у борби за опстанак српског народа. Укинута је 1766. године, од стране цариградских фанариота. У међувремену, на српским просторима под влашћу Хабзбуршке монархије, створена је самоуправна Карловачка митрополија, која је 1848. године уздигнута на почасни степен Српске патријаршије у Сремским Карловцима. Православна црква у обновљеној Србији је 1831. године стекла самоуправу, као аутономна Београдска митрополија, која је 1879. године стекла и аутокефалност. Специфичан је био положај осталих српских црквених области и епархија, у Црној Гори, Босни, Херцеговини, Рашкој, Косову, Метохији и Повардарју. Све српске црквене области ујединиле су се 1920. године у јединствену Српску патријаршију, која је позната као Српска православна црква.[1][2]

Покрштавање СрбаУреди

 
Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу, древно средиште Рашке епархије
 
Српски православни Манастир Жича, првопрестолни манастир Жичке архиепископије (1219)
Главни чланак: Покрштавање Срба

Приликом досељавања на просторе Југоисточне Европе, током 6. и 7. века, многобожачка јужнословенска племена су се сусрела са остацима ранохришћанског наслеђа на просторима разорених позноримских (рановизантијских) провинција.[3][4] Процес христијанизације Јужних Словена је текао постепено и одвијао се у неколико фаза. Покрштавање Срба је започело током 7. и 8. века, а највећим делом је довршено током 9. и 10. века.[5][6] Успешним поокрштавањем Срба, постављен је темељ за настанак и развој српског хришћанства, оличеног у виду Српске православне цркве.[7]

Српска архиепископија (1219—1346)Уреди

 
Пећки манастир Светих апостола, друго средиште Српске архиепископије, а потом и средиште Српске патријаршије
 
Српски манастир Грачаница из прве половине 14. века
Главни чланак: Жичка архиепископија

До формирања српске Пећке архиепископије Срби су били подељени у више црквених хијерархија: Сирмијумска митрополија, Салонска архиепископија, Јустинијана Прима, Аквилејски патријархаршија и Охридској архиепископији која је имала три епископије (Рашку, Липљанску и Призренску) у којима су владике били Грци.[8]

Коначно извојевање самосталности и уједињавање српских земаља за време Стефана Немање (1166—1196) и његових наследника представљају најзначајнију прекретницу у црквеном развитку Срба. Црквену аутокефалију ће постићи трећи син Стефана Немање, свети Сава (Растко Немањић). Опште политичке прилике на Балкану олакшале су развој у том правцу. После 1204. године седиште византијског цара и цариградског патријарха налазило се у Никеји. Свети Сава се запутио у Никеју, с мисијом да црквени положај српских земаља доведе у склад са државном самосталношћу и политичким положајем. Вероватно су политички интереси наводили тадашњег цара Теодора Ласкариса и патријарха Манојла Сарантена да изађу у сусрет српским тежњама. Као резултат преговора основана је у Србији аутокефална архиепископија чији се архиепископ имао бирати и посвећивати у земљи. Врховна власт Цариградске патријаршије је симболички задржана и долазила је до израза у помињању васељенског патријарха у богослужењу. За првог архиепископа је 1219. године у Никеји постављен и посвећен сам свети Сава, брат српског краља Стефана Првовенчаног (1217—1228). Оснивању српске архиепископије огорчено се супротставио охридски архиепископ Димитрије Хоматијан, али без упеха.

Непосредно затим основане су нове епископије, које су у земљи без градских насеља добиле своје центре у манастирима широм државе (Хвосну, Полимљу, области Западне Мораве, Топлици, у Стону, на Превлаци). Епископије су се делиле на протопопијате, а протопопијати на парохије. Свети Сава се постарао да се преведу номоканон и манастирска правила (типици), а радио је и на образовању свештенства.

Наследници Светог Саве ће наставити рад на јачању црквене организације, а немалу улогу у томе су имали чланови владајуће династије Немањића који су подизали манастире—задужбине и богато их обдаривали земљиштем са људима и имунитетним правима. Сваки од немањићких краљева подигао је један или више манастира. Најважнији међу њима био је манастир Хиландар на Светој гори, основан од Стефана Немање, а обновљен и увећан од краља Милутина.

Црквено осамостаљивање је на идејном плану дошло до изражаја у култу Стефана Немање — Светог Симеона Мироточивог, који је проглашен за светитеља и слављен у биографијама које су написали његови синови Сава и Стефан. Доцније се култу Симеона Мироточивог придружио и култ Светог Саве, који је такође проглашен за светитеља.

Српска патријаршија (1346—1463)Уреди

 
Српски манастир Високи Дечани из прве половине 14. века
 
Милешевски Бели анђео, врхунско дело српског средњовековног црквеног сликарства
Главни чланак: Пећка патријаршија

У развитку српске цркве нови период отпочиње стварањем Српског царства за време владавине краља, а потом цара Стефана Душана. У оквиру припрема за царско крунисање, извршено је уздизање српске цркве на ранг патријаршије 1346. године, у присуству бугарског патријарха, охридског архиепископа, српских епископа и светогорског монаштва. Цариградска патријаршија је 1350. године реаговала анатемом и одлучењем од цркве српског цара, патријарха и народа. Услед тога је настао раскол који је трајао све до 1375. године.

У унутрашњем црквеном развитку није било значајнијих промена. Патријарх је, попут цара, носио титулу патријарха Срба и Грка, а патријаршија — „велика црква“ — добила је положај и привилегије по узору на Цариградску патријаршију. Основано је неколико нових епископија, а неколико епископија је уздигнуто на ранг митрополије.

Са османским провалама настају тешка времена за Српску патријаршију. Услед турских освајања, са померањем државног тежишта ка северу, померају се и црквени центри. У 15. веку се спомињу Београдска и Смедеревска митрополија. Манастирски центри такође се померају на север. Манастири које су градили кнез Лазар и његови наследници налазе се сви у Поморављу и Подунављу. Из овог времена сачувано је мало историјске грађе на основу које би могли пратити подробније последице турских освајања на српску цркву. Уочљиво је само да су многи средњовековни српски манастири запустели или им се чак губи траг.

Борба за опстанак (1463—1557)Уреди

 
Српски патријарх Макарије I (1557-1572)
 
Српски патријарх Јован I (1592-1614)
Главни чланак: Пећка патријаршија

Целокупно подручје јурисдикције Српске патријаршије нашло се до 1496. године у границама Османског царства. Став турске власти према хришћанима имао је општи основ у Курану (зимије), али политику према појединим хришћанским црквама она је одређивала и мењала сходно развоју политичких прилика на своме државном подручју и у сфери својих интереса.

Српска црква дели судбину потлачене српске раје. Манастири као и раја имали су разне обавезе према турским феудалцима и султану. Основни облици државних намета били су војница, харач на земљу и приход, затим разни порези које су Турци затекли у освојеним земљама (порез на овце, испаше, бунареве), те ванредни порези попут ратнг пореза.

Да би лакше управљали потчињеним хришћанским народима, султани остављају верску самоуправу хришћанским црквама, али истовремено намећу нове обавезе црквеној јерархији. Црквени поглавари постају и народне вође — етнарси. Основна функција етнарха састојала се у прикупљању пореза намењених султану и централним органима царевине.

У прво доба турске владавине положај потлачене раје није био сувише неподношљив, али временом насиље турских феудалаца над рајом и државе над црквом се повећава. Од свих обавеза раји је најтеже падало одузимање деце и њихово одвођење у јањичаре. То је народ назвао „данак у крви“.

Српска црква дели судбину свога народа и временом долази до дезорганизације унутар српске цркве. Тако српску јерархију све више замењују епископи грчке народности под јурисдикцијом Охридске архиепископије. До тридесетих година 16. века Охридска архиепископија успела је да прошири своју јурисдикцију над многим епархијама српске цркве.

Обновљена Српска патријаршија (1557—1766)Уреди

 
Просторни опсег обновљене Српске патријаршије током 16. и 17. века
 
Српски патријарх Арсеније III
 
Српски патријарх Арсеније IV
Главни чланак: Пећка патријаршија

У општем периоду дезорганизације за време турске владавине доћи ће и до кратког предаха, па чак и опоравка за време великог везира Мехмед-паше Соколовића (везир 1555—1579), који је био српског порекла. У таквим околностима Макарије, брат Мехмед-пашин, добио је берат којим га је султан поставио за првог патријарха обновљене Пећке патријаршије (1557—1571; умро 1574). Обновљена српска црква под турском влашћу добила је иста права и повластице које је турски султан дао Цариградској патријаршији.

Време постојања покрајинских цркава (1766—1920)Уреди

 
Територија Карловачке патријаршије 1909. године

До уједињења постојало је седам потпуно самосталних или од страних цркава зависних српских црквених области:

  • Карловачка митрополија (са седам епархија) — обухватала православне Србе у Угарској, Хрватској и Славонији, има свој почетак после Велике сеобе 1690. године. Назив Карловачка митрополија постоји после 1713. кад је седиште пренето у Сремске Карловце. Историја Карловачке митрополије представља борбу Срба да очувају православље и да опстану као народ у великој аустријској држави. У томе се посебно истакао митрополит Павле Ненадовић (1749—1768), а затим митрополит Стефан Стратимировић (1790—1836). Срби у Аустроугарској монархији надживели су и као народ и као Црква то царство.
  • Црногорска митрополија (са 3 епархије) која је обухватала Краљевину Црну Гору. Турци нису никада потпуно овладали српским племенима у црногорским брдима. Код Царева Лаза 1712. су Турци поражени и од тада почиње ослањање Црне Горе на Русију и њену помоћ, како у економском тако и у политичком погледу. Црногорска држава је проширена после ратова 1876. и 1878. Створена је још једна епархија у Црној Гори — Захумско-рашка, а после Балканског рата обновљена је 1913. године Пећка епархија. Црна Гора је, као и Србија, на Берлинском конгресу 1878. добила независност.
  • Православни Срби у Далмацији — Српска црква у Далмацији и Боки которској (са две епархије). После Карловачког мира 1699. године и Пожаревачког мира 1718. Далмација је, уместо под турску, дошла под власт Млетачке републике. Интересантно је да су далматински Срби 1750. године не марећи за забране Млечана, изабрали себи епископа. Након Наполеонових француских освајања, Далмација је потпала под њихову управу. Тек 1810. године Срби су добили свог првог епископа. Године 1828. далматинска црква је дошла под јурисдикцију Карловачке митрополије. Године 1867. дошло је до нове поделе између Аустрије и Угарске (Мађарске). Далмација је, према тој подели, са својим епархијама Далматинско-истријском и Бококоторском 1874. потпала под јурисдикцију румунско-русинске Буковине и такво стање је остало све до слома Аустроугарске 1918. и уједињења Српске цркве.
  • Црква у Босни и Херцеговини (са четири епархије) — ова црква је после укидања Пећке патријаршије потпала под Цариградску патријаршију до окупације 1878. године. Епископи су такође били фанариоти, Грци. Положај православних у Босни и Херцеговини био је изузетно тежак те иако су у епархијама били Срби она је и даље била под врховном влашћу Цариграда.
  • Београдска архиепископија (са пет епархија) се отргла од фанариота — Грка 1830. године када је Србија постала самоуправна кнежевина, а потпуну независност од Цариградске патријаршије је добила 1879. године после проглашења потпуне независности од Турака.
  • Септембара 1831. године Цариградски патријарх Константин I дао Српској цркви аутономију. Кнез и народ сами су бирали митрополите и епископе, а београдски епископ добио наслов архиепископа београдског и чин митрополита целе Србије.
  • Стара Србија и Македонија (са шест епархија) — област је такође била под влашћу Цариградске патријаршије. Област источне Србије (Ниш, Пирот и Врање) ушла је у састав Србије 1878. године. Самим тим су и цркве у гом крају дошле под окриље Српске митрополије. Међутим, Јужна Србија и Повардарје су још увек чекали националну, српску јерархију. Године 1912. и 1913, односно 1919, грчки и бугарски епископи су напустили своје епархије Српска православна црква у Старој Србији и Македонији дошла је у састав Београдске архиепископије.
  • Српска црква у Америци која се почела стварати 1894. године када је тамо подигнут први српски храм и која је признавала као своју врховну цркву власт америчког руског архиепископа у Њујорку. Године 1923. основана је посебна српска епархија у Чикагу и потчињена је јурисдикцији српског патријарха у Београду а од 1926. има свога епископа.

Од уједињења покрајинских цркава (1920) до данасУреди

Уједињење и васпостављање Српске патријаршијеУреди

Први светски рат се завршио 1918. године. На рушевинама Аустроугарске и европског дела Османске Турске поникле су нове проширене државе. Створена је први пут у историји Словена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Стекли су се сви услови да некадашња Пећка патријаршија, укинута далеке 1766. године буде обновљена. Нова државна власт на челу са краљем Петром I дала је сагласност и Српска црква се обратила Цариградској патријаршији као мајци цркви и упознала је са новим околностима, Цариградска патријаршија је то одобрила, издала је одговарајући Томос. Одржан је потом Архијерејски сабор у Сремским Карловцима, на коме је донета одлука да се Српска црква уздигне на степен патријаршије.

По завршетку Другог светског рата Српској цркви није исплаћена ратна штета. Комунисти су Цркву одвојили од државе, одузели јој око 70.000 хектара земље и 1.180 зграда, које су вределе осам милијарди динара. У периоду Другог светског рата, Српска црква и њен патријарх Гаврило (1937—1950) претрпели су највеће губитке и страдања у целој својој историји. Деловањем УДБАе, дошло је до тзв. америчког раскола 1963. године, где је Митрополија новограчаничка, издвојена из СПЦ и проглашена Слободном српском православном црквом. Овај раскол је, деловањем патријарха Павла превазиђен 1992. године. 1969. године од Српске патријаршије, се на сличан начин, одвојила самозвана Црква Македоније. Она није призната нити од једне од помесних православних цркава. Пошто покушај превазилажења раскола 2002. године Нишким споразумом није успео, Српска патријаршија је дала аутономију Архиепископији охридској исте године и она је данас саставни део СПЦ.

Распад Југославије и рат на подручју Босне и Херцеговине (1992—1995) и у српским крајинама донео је много зла како народу тако и Цркви. Већина епархија у западним српским земљама добрим делом су у рату опустеле, народ је расељен, а цркве и манастири разорени.

Спор Карађорђевића и ПетровићаУреди

Након ослобођења Пећи (1912) и прикључења Црној Гори, краљ Никола је створио Пећку епархију, потчинивши је црногорском митрополиту на Цетињу. Такво понижавање некадашњег српског патријаршијског средишта било је у потпуној супротности са ранијим изјавама самог краља Николе о неопходности обнављања Српске патријаршије у Пећи. Иако је тада имао прилику да оствари овај узвишени циљ, стари црногорски владар је ту прилику својом кривицом пропустио. Тек када је због такве своје политике изгубио и круну и државу, покушао је у емиграцији да се врати на своје првобитне замисли, иступајући против начина на који је 1920. године срповедено српско црквено уједињење. Спор је постојао око тога ко је главни наследник историјског права на трон свесрпског патријарха. Краљ Никола је у емиграцији негодовао[9] што Београд Карловачку митрополију уздиже на ниво свесрпске патријаршије, отимајући то право Пећи којем то историјски припада. Иако су Николина стремљења била политичка, као и србијанских власти, историја није испоштована и центар обновљене српске цркве више није у Пећкој патријаршији, него у Београду.[10] Међутим, зачетник такве политике био је управо Краљ Никола, који 1912. године није испоштовао историјско првенство Пећи, дајући предност Цетињу.

Стање данасУреди


Српска православна црква је самостална и аутокефална Црква која има достојанство патријаршије. Седиште Српске цркве је у Београду у патријаршијском двору. Поглавар Српске цркве има следећу титулу: „Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски...“

Има укупно 39 епархија и и Охридску архиепископију коју чине: 1 митрополија и 6 епархија. Сам патријарх је епархијски архијереј у Архиепископији београдско-карловачкој. Четири су митрополије: Загребачко-љубљанска, Црногорско-приморска, Дабробосанска и Аустралијско-новозеландска. Има 35 епархија: Жичка, Шумадијска, Шабачка, Ваљевска, Будимска, Нишка, Зворничко-тузланска, Сремска, Бањалучка, Темишварска, Канадска, Источноамеричка, Банатска, Бачка, Британско-скандинавска, Рашко-призренска, Захумско-херцеговачка, Бихаћко-петровачка, Осечкопољска и барањска, Средњоевропска, Западноевропска, Тимочка, Врањска, Западноамеричка, Славонска, Браничевска, Милешевска, Далматинска и Крушевачка. Титуларни епископи постоје за следеће епархије: Хвостанска, Будимљанска и Јегарска. Српска црква данас има преко 3.500 парохија, 204 манастира, око 1.900 свештеника, око 230 монаха, 1.000 монахиња.

Од црквено-просветних установа има шест богословија. У богословијама се тренутно школује преко 1.000 ученика а на богословским факултетима и Академији студира преко 1.000 студената.

Поред ових установа Српска црква је основала 1993. године у Београду и Академију за уметности и консервацију са неколико одсека (иконопис, фрескопис, консервација).

Од 2010, на трону Српске православне цркве налази се Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Иринеј.

РеференцеУреди

Извори и литератураУреди

ИзвориУреди

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_Српске_православне_цркве&oldid=22174452”