Историја Српске православне цркве

Историја Српске православне цркве обухвата историју православног хришћанства међу Србима, односно историју Српске православне цркве, као помесне цркве у српским земљама. Историја православног хришћанства у српским земљама започиње покрштавањем Срба, које је спроведено у раздобљу од 7. до 10. века, а наставља се даљом изградњом и развојем српских црквених установа, које су од почетка 11. до почетка 13. века биле под окриљем Охридске архиепископије. Најзначајнија прекретница у историји Српске православне цркве догодила се 1219. године, када је православна црква у Србији постала аутокефална и од тада је била организована као помесна Српска архиепископија, на челу са сопственим архиепископом. Након проглашења Српског царства, уздигнута је 1346. године на степен Српске патријаршије, чији је трон након 1463. године остао упражњен током наредних пола века, након чега су се јавили и први покушаји обнове, која је коначно извршена 1557. године.

Први српски архиепископ Свети Сава, оснивач Жичке архиепископије (1219)

Печат српског кнеза Стројимира из 9. века, са представом крста: материјално сведочанство о покрштавању Срба

Током раздобља турске власти, обновљена Српска патријаршија је одиграла кључну улогу у борби за опстанак српског народа. Укинута је 1766. године, од стране цариградских фанариота. У међувремену, на српским просторима под влашћу Хабзбуршке монархије, створена је самоуправна Карловачка митрополија, која је 1848. године уздигнута на почасни степен Српске патријаршије у Сремским Карловцима. Православна црква у обновљеној Србији је 1831. године стекла самоуправу, као аутономна Београдска митрополија, која је 1879. године стекла и аутокефалност. Специфичан је био положај осталих српских црквених области и епархија, у Црној Гори, Босни, Херцеговини, Рашкој, Косову, Метохији и Повардарју. Све српске црквене области ујединиле су се 1920. године у јединствену Српску патријаршију, која је позната као Српска православна црква.

Покрштавање Срба

Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу, древно средиште Рашке епархије

Српски православни Манастир Жича, првопрестолни манастир Жичке архиепископије (1219)

Главни чланак: Покрштавање Срба

Приликом досељавања на просторе Југоисточне Европе, током 6. и 7. века, многобожачка јужнословенска племена су се сусрела са остацима ранохришћанског наслеђа на просторима разорених позноримских (рановизантијских) провинција. Процес христијанизације Јужних Словена је текао постепено и одвијао се у неколико фаза. Покрштавање Срба је започело током 7. и 8. века, а највећим делом је довршено током 9. и 10. века. Успешним покрштавањем Срба, постављен је темељ за настанак и развој српског хришћанства, оличеног у виду Српске православне цркве.

Од доласка на Балканско полуострво Срби су били изложени јаком утицају хришћанства. Примање хришћанства је био изузетно дуготрајан процес, како потврђују и подаци о покрштавању српских племена из 7. века и из друге половине 9. века.

Изучавање овог питања са собом носи један велики проблем, а то је недостатак извора. Главни, а готово и једини извори који се баве овим питањем су: Спис о народима, Панегирик Василију Првом и тактика Цара Лава Шестог. Спис о Народима, дело Константина VII Порфирогенита, сматра се за изузетно значајно дело, извор за изучавање историје досељења Срба на Балканско полуострво. Порфирогенит пише како је Ираклије послао у Србију свештенике из Рима, што представља један од најранијих додира Срба и хришћанства. Поред ових извора, значајна су и три писма која сведоче и дају најосновније податке о Србима и њиховом покрштавању из овог периода. То су: Писмо папе Агатона цару Константину IV из 680. године, Писмо папе Јована X упућено далматинском епископу и Писмо папе Јована VIII српском кнезу Мутимиру из 873. године.

Доласком на Балканско полуострво, Срби су били многобошци. Веровали су у своје Богове, те се тек од 6. века може говорити и почецима христијанизације Срба и Словена, под утицајем Византије. Део Срба који је прелазио у хришћанство у том периоду већином су били они који су привремено прелазили у службу Византије, или су живели под влашћу цара Ромеја. Христијанизација је приметнија у 8. веку. О размерама христијанизације из тог периода говори и податак да је 766. године за васељенског патријарха у Цариграду изабран Словен Никита. Први податак који говори о томе да је неки старешина Срба примио хришћанство потиче из прве половине 9. века.

Према подацима које је оставио Порфирогенит, Цар Ираклије је населио Србе на територију коју је раније опустошио од Авара, а затим их је покрстио тако што је довео свештенике из Рима. Ово није оставило дубљи историјски траг, сумња се да је могуће да су неки Срби тада формално покрштени од стране римских свештеника, али да они нису трајно нити искрено примили хришћанство. То је био само први покушај покрштења Срба.

О масовном покрштењу се може говорити тек након покрштавања владарске породице. Како је већ речено, први податак да је неки старешина Срба примио хришћанство потиче из прве половине 9. века. До коначног покрштавања је дошло за време владавине Мутимира и његове браће, у другој половини 9. века. Тада се први пут међу Србима јављају хришћанска имена, и то синови кнеза Мутимира, Петар Гојниковић и Стефан.

Најамбициознији корак ка потпуном покрштавању Срба десио се када су Ћирило и Методије уз благослов васељенског патријарха Фотија Првог 862. године послати, а 863. стигли у Велику Моравску са мисијом да покрсте Србе. Они су са својим ученицима превели верске књиге, како би Србима приближили хришћанство, и олакшали процес покрштавања. Кнез Борис се са Бугарима покрстио око 864, године, што је убедило српске владаре да учине исто. Према Порфирогениту, Срби су послали посланике молећи Василија Првог да покрсти некрштене мећу њима, на шта је Василије Први одговорио слањем царског посланика са свештеницима да покрсти све некрштене. О успесима покрштавања владарске породице говори и веч поменуто писмо папе Јована VIII кнезу Мутимиру, у ком му се обраћа као хришћанину.

Само покрштавање у Србији догодило се када је Мутимир са својом браћом одлучио да склопи споразум са Василијем Првим.Цар је од њих тражио да приме веру у Христа и послао латинске свештенике да обаве свечано покрштавање. Српски владари су позвали своје поданике да дођу на обалу реке и у њеној води буду коначно покрштени,а они који одбију овај позив, и остану верни својим старим боговима сматраће се непријатељима кнежевине.

Српска архиепископија (1219—1346)

Пећки манастир Светих апостола, друго средиште Српске архиепископије, а потом и средиште Српске патријаршије

Српски манастир Грачаница из прве половине 14. века

Главни чланак: Жичка архиепископија

До формирања српске Пећке архиепископије Срби су били подељени у више црквених хијерархија: Сирмијумска митрополија, Салонска архиепископија, Јустинијана Прима, Аквилејски патријаршија и Охридској архиепископији која је имала три епископије (Рашку, Липљанску и Призренску) у којима су владике били Грци.

Стефан Немања је у 12. веку успео да уједини већину тадашњих српских територија. За овај период српске православне историје изузетно је значајна личност Светог Саве. Као најмлађи син Стефана Немање, на рођењу је добио име Растко. Још од малих ногу је показао изразиту жељу за знањем и љубав према хришћанству. Са свега 16 година, против жеље својих родитеља, Растко је отишао на Свету гору, где се и замонашио, поставши монах Сава. Пример свог најмлађег сина пратио је његов већ остарели отац Стефан Немања, убрзо се и он замонашио. добивши име Симеон. На Светој гори подигнут је српски манастир Хиландар, који је обновљен 1198. године. Ради измиривања своје браће, а и како би пренео тело свог оца у Студеницу, Свети Сава се 1208. године врача у Србију. Овај период боравка Светог Саве се сматра за најплодоноснији, из овог периода потичу све приче које се и дан данас о њему причају. Он је обилазио српске градове, учио народ о православљу, штитио писменост и побожност. До појаве Светог Саве србија је била под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Свети Сава је одлучио да припреми свештенике, монахе и епископе и да потпуно осамостали Цркву у Србији.

1217. године, Сава поново напушта Србију и упућује се у манастир Хиландар. Он, одатле, уз пратњу, одлази у Никеју, где се налазио Византијски Цар Теодор Ласкарис и цариградски патријарх Манојло Сарантена.Свети Сава их моли за самосталност српске Цркве. Његова молба је прихваћена и Сава је у Никеји рукоположен (хиротонисан) за архиепископа - поглавара Цркве у Србији, и узео је титулу "архиепископ српских и приморских земаља" Тако је Србија, коначно издејствовала аутокефалност своје цркве. Сава се након овога враћа у Србију. Поред већ постојеће три епархије, Сава оснива још осам епископија ( Жичку, Зетску, Хвостанску, Хумску, Топличку, Моравичку, Будимљанску и Дабарску). Седиште сваке се налазио у манастиру, а Манастир Жича је проглашен за седиште Архиепископије. Наравно, овако велики подухват, није могао да прође без икаквих потешкоћа. Тако се овоме противила Охридска Архиепископија, са Димитријем Хомитијаном на челу, који је Светом Сави упутио протестно писмо. То писмо, међутим, није имало већег значаја за опстанак и развој српске архиепископије.

Наследници Светог Саве ће наставити рад на јачању црквене организације, а немалу улогу у томе су имали чланови владајуће династије Немањића који су подизали манастире—задужбине и богато их обдаривали земљиштем са људима и имунитетним правима. Сваки од немањићких краљева подигао је један или више манастира. Најважнији међу њима био је манастир Хиландар на Светој гори, основан од Стефана Немање, а обновљен и увећан од краља Милутина.

Црквено осамостаљивање је на идејном плану дошло до изражаја у култу Стефана Немање — Светог Симеона Мироточивог, који је проглашен за светитеља и слављен у биографијама које су написали његови синови Сава и Стефан. Доцније се култу Симеона Мироточивог придружио и култ Светог Саве, који је такође проглашен за светитеља.

Српска патријаршија (1346—1463)

Српски манастир Високи Дечани из прве половине 14. века

Милешевски Бели анђео, врхунско дело српског средњовековног црквеног сликарства

Главни чланак: Пећка патријаршија

У развитку српске цркве нови период отпочиње стварањем Српског царства за време владавине краља, а потом цара Стефана Душана, али и Драгутина, Милутина и Стефана Дечанског. У оквиру припрема за царско крунисање, извршено је уздизање српске цркве на ранг патријаршије 1346. године, у присуству бугарског патријарха, охридског архиепископа, српских епископа и светогорског монаштва. Византија је била ослабљена, што је ишло у прилог Душану, који је за план имао идеју да његово српско-византијско замени ослабљену Византију. Он је себе сматрао царем Срба и Грка, а како би то виђење имало легитимитет, требало је Архиепископију уздигнути на степен Патријаршије. То се и догодило на празник Цвети 1346. године у Скопљу. На сабору је Архиепископија проглашена за Патријаршију, а први српски патријарх био је Јоаникије I. Он је носио титулу " Патријарх српских и поморских земаља". Седам дана касније, на Васкрс је патријарх крунисао Душана за цара, а његовог сина за краља. Зетска, Призренска, Скопљанска и Рашка епископија су уздигнуте на ниво митрополије. Првостепена је била Скопљанска, како је цар ту и крунисан. Охридска архиепископија је имала почасно место, одмах након српске патријаршије.

Пошто је Српска патријаршија након 1346. године проширила своју надлежност на освојене области (Македонија, Тесалија, Епир), цариградски патријарх Калист I (1350—1353) је одлучио да на то реагује изрицањем званичне осуде у виду изопштења српског владара, српског патријарха и осталих српских архијереја, због присвајања царског наслова и патријаршијског достојанства, односно због присвајања црквене надлежности над епархијама Цариградске патријаршије у недавно освојеним областима. Тиме је дошло до црквеног раскола. Помирење са цариградском патријаршијом покушао је да издејствује још цар Душан, међутим, изненадна смрт га је у томе прекинула. 1364. године патријарх Калист је био послат у Сер код монахиње Јелисавете како би радио на помирењу две патријаршије јер је опасност од Турака претила како Србији тако и Византији. Калист је на овој мисији умро, а сахрањен је од стране оних на које је бацио клетву. Постигнуто је делимично помирење са делом српске државе којом је владао Деспот Угљеша Мрњавчевић ( владао је у области Сера). Идеја коначног помирења потекла је од светогорских монаха који су заједно живели и заједно се подвизавали. Делегација монаха, са српским монахом старцем Исаијом и јеромонахом Никодимом Грчићем на челу, дошла је најпре у Србију код кнеза Лазара и патријарха Саве IV, а потом се 1375. год. упутила у Цариград. Преговори су успели, добијена је писмена одлука, којом се признаје каноничност Српске патријаршије и брише међусобни раскол. У Србију су упућена два представника Цариградске патријаршије, који су у Призрену, у манастиру Св. Арханђела са Сбима одслужили Свету литургију. Тако је скинута анатема (клетва) и Цркве су се помириле.

Са османским провалама настају тешка времена за Српску патријаршију. Услед турских освајања, са померањем државног тежишта ка северу, померају се и црквени центри. У 15. веку се спомињу Београдска и Смедеревска митрополија. Манастирски центри такође се померају на север. Манастири које су градили кнез Лазар и његови наследници налазе се сви у Поморављу и Подунављу. Из овог времена сачувано је мало историјске грађе на основу које би могли пратити подробније последице турских освајања на српску цркву. Уочљиво је само да су многи средњовековни српски манастири запустели или им се чак губи траг.

Опасност од Турака се повећавала, а након смрти цара Душана, није било моћне личности која је могла да води српску државу и очува велико царство које је Душан оставио. Један од првих великих и значајних српских пораза пред Турцима десио се 1371. године на Марици, где су погинула браћа Мрњавчевићи, Краљ Вукашин и Деспот Угљеша. Урош је умро крајем исте године. Највећи део српских земаља ујединио је кнез Лазар Хребељановић. На Видовдан 28/15. јуна 1389. год. на Косову пољу (Газиместан код Грачанице) одиграла се Косовска битка. Срби су, са кнезом Лазаром часно примили пораз. Овом битком нису покорене све српске земље, али је Србија постала вазална у односу на Турску. Зато је Косовска битка велика прекретница како у српској тако и у православној историји. У ово време извори помињу двојицу српских патријарха, Спиридона и Јефрема. Кнеза Лазара наследио је његов син Стефан Лазаревић. Он је добио титулу деспота, а након битке код Ангоре 1402. године је србија престала да буде вазална. Манасија, Стефанова задужбина, постала је духовни центар Деспотовине. Један од последњих српских деспота пред коначан пад у турско ропство био је деспот Ђурађ Бранковић. Он је одбио је да прими унију са римокатолицима, који су дали обећања да ће војно помоћи у борби против Турака. Како су Манастири Пећ и Жича већ били под Турцима, центар патријаршије је пренесен у Смедерево, као последњу слободну територију.

Правни статус српске православне цркве у средњем веку

Када је реч о правном положају српске цркве и њеном односу са државом у средњем веку, она је била status in statu, односно држава у држави. То значи да је црква имала сопствено законодавство, управу и судство. Владарима није било дозвољено да се мешају у догматска питања, избор и постављање епископа. Црквени суд над свештеним лицима (клирицима) је водио рачуна о болесницима, просјацима, сиромасима, удовицама и сирочади и аутоматски је њима само црквени суд могао да суди. Чак 13 чланова Душановог законика је везано за цркву; неки од чланова се односе на: обавезност црквеног брака, право епископа да кажњава вернике, борба против јереси итд. Црквени поседи се нису могли одузети јер су имала статус правне својине на земљи и то је гарантовао владар. Такође, црквена земља је имала и економски имунитет што је значило да су људи који су њу обрађивали били ослобођени од плаћања пореза и терета држави. Поред економског, српска црква у средњем веку је уживала и управни и судски имунитет. Значај српске православне цркве у средњем веку је огроман, јер је црква бринула о сиромашнима, посредовала у државним одлукама и била уско везана за владаре. Цркве и манастири су били ослобођени и војевања војске и плаћања соће. Црква је имала веома развијену каритативну делатност, она је давала помоћ сиромашнима и немоћним. Давала им је храну, одећу, обућу и заклон. Она је подстицала на давање милостиње и пружање помоћи. Црква је имала снажан утицај на државне послове изван црквене сфере. То је највидљивије у праву црквених великодостојника да учествују у раду државног сабора и да активно делују приликом доношења најважнијих политичких одлука. Високо свештенство је имало право интервенције у корист сиромашних и неправедно прогоњених.

Борба за опстанак (1463—1557)

Српски патријарх Макарије I (1557—1572)

Српски патријарх Јован I (1592—1614)

Главни чланак: Пећка патријаршија

Целокупно подручје јурисдикције Српске патријаршије нашло се до 1496. године у границама Османског царства. Став турске власти према хришћанима имао је општи основ у Курану (зимије), али политику према појединим хришћанским црквама она је одређивала и мењала сходно развоју политичких прилика на своме државном подручју и у сфери својих интереса.

Српска црква дели судбину потлачене српске раје. Манастири као и раја имали су разне обавезе према турским феудалцима и султану. Основни облици државних намета били су војница, харач на земљу и приход, затим разни порези које су Турци затекли у освојеним земљама (порез на овце, испаше, бунареве), те ванредни порези попут ратног пореза.

Да би лакше управљали потчињеним хришћанским народима, султани остављају верску самоуправу хришћанским црквама, али истовремено намећу нове обавезе црквеној јерархији. Црквени поглавари постају и народне вође — етнарси. Основна функција етнарха састојала се у прикупљању пореза намењених султану и централним органима царевине.

У прво доба турске владавине положај потлачене раје није био сувише неподношљив, али временом насиље турских феудалаца над рајом и државе над црквом се повећава. Од свих обавеза раји је најтеже падало одузимање деце и њихово одвођење у јањичаре. То је народ назвао „данак у крви”.

Српска црква дели судбину свога народа и временом долази до дезорганизације унутар српске цркве. Тако српску јерархију све више замењују епископи грчке народности под јурисдикцијом Охридске архиепископије. До тридесетих година 16. века Охридска архиепископија успела је да прошири своју јурисдикцију над многим епархијама српске цркве.

Обновљена Српска патријаршија (1557—1766)

Просторни опсег обновљене Српске патријаршије током 16. и 17. века

Српски патријарх Арсеније III

Српски патријарх Арсеније IV

Главни чланак: Пећка патријаршија

У општем периоду дезорганизације за време турске владавине доћи ће и до кратког предаха, па чак и опоравка за време великог везира Мехмед-паше Соколовића (везир 1555—1579), који је био српског порекла. У таквим околностима Макарије, брат Мехмед-пашин, добио је берат којим га је султан поставио за првог патријарха обновљене Пећке патријаршије (1557—1571; умро 1574). Обновљена српска црква под турском влашћу добила је иста права и повластице које је турски султан дао Цариградској патријаршији.

Време постојања покрајинских цркава (1766—1920)

Територија Карловачке патријаршије 1909. године

Српске цркве брвнаре.

До уједињења постојало је седам потпуно самосталних или од страних цркава зависних српских црквених области:

• Карловачка митрополија (са седам епархија) — обухватала православне Србе у Угарској, Хрватској и Славонији, има свој почетак после Велике сеобе 1690. године. Назив Карловачка митрополија постоји после 1713. кад је седиште пренето у Сремске Карловце. Историја Карловачке митрополије представља борбу Срба да очувају православље и да опстану као народ у великој аустријској држави. У томе се посебно истакао митрополит Павле Ненадовић (1749—1768), а затим митрополит Стефан Стратимировић (1790—1836). Срби у Аустроугарској монархији надживели су и као народ и као Црква то царство.
• Црногорска митрополија (са 3 епархије) која је обухватала Краљевину Црну Гору. Турци нису никада потпуно овладали српским племенима у црногорским брдима. Код Царева Лаза 1712. су Турци поражени и од тада почиње ослањање Црне Горе на Русију и њену помоћ, како у економском тако и у политичком погледу. Црногорска држава је проширена после ратова 1876. и 1878. Створена је још једна епархија у Црној Гори — Захумско-рашка, а после Балканског рата обновљена је 1913. године Пећка епархија. Црна Гора је, као и Србија, на Берлинском конгресу 1878. добила независност.
• Православни Срби у Далмацији — Српска црква у Далмацији и Боки которској (са две епархије). После Карловачког мира 1699. године и Пожаревачког мира 1718. Далмација је, уместо под турску, дошла под власт Млетачке републике. Интересантно је да су далматински Срби 1750. године не марећи за забране Млечана, изабрали себи епископа. Након Наполеонових француских освајања, Далмација је потпала под њихову управу. Тек 1810. године Срби су добили свог првог епископа. Године 1828. далматинска црква је дошла под јурисдикцију Карловачке митрополије. Године 1867. дошло је до нове поделе између Аустрије и Угарске (Мађарске). Далмација је, према тој подели, са својим епархијама Далматинско-истријском и Бококоторском 1874. потпала под јурисдикцију румунско-русинске Буковине и такво стање је остало све до слома Аустроугарске 1918. и уједињења Српске цркве.
• Црква у Босни и Херцеговини (са четири епархије) — ова црква је после укидања Пећке патријаршије потпала под Цариградску патријаршију до окупације 1878. године. Епископи су такође били фанариоти, Грци. Положај православних у Босни и Херцеговини био је изузетно тежак те иако су у епархијама били Срби она је и даље била под врховном влашћу Цариграда.
• Београдска архиепископија (са пет епархија) се отргла од фанариота — Грка 1830. године када је Србија постала самоуправна кнежевина, а потпуну независност од Цариградске патријаршије је добила 1879. године после проглашења потпуне независности од Турака.
• Септембара 1831. године Цариградски патријарх Константин I дао Српској цркви аутономију. Кнез и народ сами су бирали митрополите и епископе, а београдски епископ добио наслов архиепископа београдског и чин митрополита целе Србије.
• Стара Србија и Македонија (са шест епархија) — област је такође била под влашћу Цариградске патријаршије. Област источне Србије (Ниш, Пирот и Врање) ушла је у састав Србије 1878. године. Самим тим су и цркве у том крају дошле под окриље Српске митрополије. Међутим, Јужна Србија и Повардарје су још увек чекали националну, српску јерархију. Године 1912. и 1913, односно 1919, грчки и бугарски епископи су напустили своје епархије Српска православна црква у Старој Србији и Македонији дошла је у састав Београдске архиепископије.
• Српска црква у Америци која се почела стварати 1894. године када је тамо подигнут први српски храм и која је признавала као своју врховну цркву власт америчког руског архиепископа у Њујорку. Године 1923. основана је посебна српска епархија у Чикагу и потчињена је јурисдикцији српског патријарха у Београду а од 1926. има свога епископа.

Од уједињења покрајинских цркава (1920) до данас

Уједињење и васпостављање Српске патријаршије

Главни чланак: Уједињење покрајинских српских цркава и успостављање Патријаршије српске 1920. године

Први светски рат се завршио 1918. године. На рушевинама Аустроугарске и европског дела Османске Турске поникле су нове проширене државе. Створена је први пут у историји Словена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Стекли су се сви услови да некадашња Пећка патријаршија, укинута далеке 1766. године буде обновљена. Нова државна власт на челу са краљем Петром I дала је сагласност и Српска црква се обратила Цариградској патријаршији као мајци цркви и упознала је са новим околностима, Цариградска патријаршија је то одобрила, издала је одговарајући Томос. Одржан је потом Архијерејски сабор у Сремским Карловцима, на коме је донета одлука да се Српска црква уздигне на степен патријаршије.

Пред Други светски рат, у Краљевини Југославији је било близу осам милиона православаца, преко 4.000 храмова (укључујући капеле и филијалне цркве), близу две и по хиљаде свештеника, око 250 манастира са око 500 монаха и 450 монахиња (рачунајући и искушенице и послушнице).

По завршетку Другог светског рата Српској цркви није исплаћена ратна штета. Комунисти су Цркву одвојили од државе, одузели јој око 70.000 хектара земље и 1.180 зграда, које су вределе осам милијарди динара. У периоду Другог светског рата, Српска црква и њен патријарх Гаврило (1937—1950) претрпели су највеће губитке и страдања у целој својој историји. Деловањем УДБАе, дошло је до тзв. америчког раскола 1963. године, где је Митрополија новограчаничка, издвојена из СПЦ и проглашена Слободном српском православном црквом. Овај раскол је, деловањем патријарха Павла превазиђен 1992. године. 1969. године од Српске патријаршије, се на сличан начин, одвојила самозвана Црква Македоније. Она није призната нити од једне од помесних православних цркава. Пошто покушај превазилажења раскола 2002. године Нишким споразумом није успео, Српска патријаршија је дала аутономију Архиепископији охридској исте године и она је данас саставни део СПЦ.

Распад Југославије и рат на подручју Босне и Херцеговине (1992—1995) и у српским крајинама донео је много зла како народу тако и Цркви. Већина епархија у западним српским земљама добрим делом су у рату опустеле, народ је расељен, а цркве и манастири разорени.

Спор Карађорђевића и Петровића

Након ослобођења Пећи (1912) и прикључења Црној Гори, краљ Никола је створио Пећку епархију, потчинивши је црногорском митрополиту на Цетињу. Такво понижавање некадашњег српског патријаршијског средишта било је у потпуној супротности са ранијим изјавама самог краља Николе о неопходности обнављања Српске патријаршије у Пећи. Иако је тада имао прилику да оствари овај узвишени циљ, стари црногорски владар је ту прилику својом кривицом пропустио. Тек када је због такве своје политике изгубио и круну и државу, покушао је у емиграцији да се врати на своје првобитне замисли, иступајући против начина на који је 1920. године спроведено српско црквено уједињење. Спор је постојао око тога ко је главни наследник историјског права на трон свесрпског патријарха. Краљ Никола је у емиграцији негодовао што Београд Карловачку митрополију уздиже на ниво свесрпске патријаршије, отимајући то право Пећи којем то историјски припада. Иако су Николина стремљења била политичка, као и србијанских власти, историја није испоштована и центар обновљене српске цркве више није у Пећкој патријаршији, него у Београду. Међутим, зачетник такве политике био је управо Краљ Никола, који 1912. године није испоштовао историјско првенство Пећи, дајући предност Цетињу.

Стање данас

Застава Српске православне цркве

Српска православна црква је самостална и аутокефална Црква која има достојанство патријаршије. Седиште Српске цркве је у Београду у патријаршијском двору. Поглавар Српске цркве има следећу титулу: „Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски…”

Има укупно 39 епархија и и Охридску архиепископију коју чине: 1 митрополија и 6 епархија. Сам патријарх је епархијски архијереј у Архиепископији београдско-карловачкој. Четири су митрополије: Загребачко-љубљанска, Црногорско-приморска, Дабробосанска и Аустралијско-новозеландска. Има 35 епархија: Жичка, Шумадијска, Шабачка, Ваљевска, Будимска, Нишка, Зворничко-тузланска, Сремска, Бањалучка, Темишварска, Канадска, Источноамеричка, Банатска, Бачка, Британско-скандинавска, Рашко-призренска, Захумско-херцеговачка, Бихаћко-петровачка, Осечкопољска и барањска, Средњоевропска, Западноевропска, Тимочка, Врањска, Западноамеричка, Славонска, Браничевска, Милешевска, Далматинска и Крушевачка. Титуларни епископи постоје за следеће епархије: Хвостанска, Будимљанска и Јегарска. Српска црква данас има преко 3.500 парохија, 204 манастира, око 1.900 свештеника, око 230 монаха, 1.000 монахиња.

Од црквено-просветних установа има шест богословија. У богословијама се тренутно школује преко 1.000 ученика а на богословским факултетима и Академији студира преко 1.000 студената.

Поред ових установа Српска црква је основала 1993. године у Београду и Академију за уметности и конзервацију са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација).

Од 2021, на трону Српске православне цркве налази се Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Порфирије.

Извори и литература

Извори

• Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum. 2. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог. 
• Живковић, Тибор (2013). De conversione Croatorum et Serborum: Изгубљени извор Константина Порфирогенита. Београд: Завод за уџбенике. 
• Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum. 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог. 
• Мијушковић, Славко, ур. (1988) [1967]. Љетопис попа Дукљанина (2. изд.). Београд: Просвета & Српска књижевна задруга. 
• Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies. 
• Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византијски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98. 

Литература

• Устав српске православне цркве
• Баришић, Фрањо (1982). „О измирењу српске и византијске цркве 1375”. Зборник радова Византолошког института. 21: 159—182. 
• Богдановић, Димитрије (1975). „Измирење српске и византијске цркве”. О кнезу Лазару. Крушевац: Народни музеј. стр. 81—91. 
• Богдановић, Димитрије (1981). „Преображај српске цркве”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 315—327. 
• Богдановић, Димитрије (1982). „Оживљавање немањићких традиција”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 7—20. 
• Богдановић, Димитрије (1985). Књига о Косову. Београд: Српска академија наука и уметности. 
• Веселиновић, Рајко (1986). „Народноцрквена и привилегијска питања Срба у Хабсбуршкој Монархији 1699—1716. године”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 39—54. 
• Vlasto, Alexis P. (1970). The Entry of the Slavs into Christendom: An Introduction to the Medieval History of the Slavs. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Војводић, Михаило (2003). „Како је Српска црква добила независност 1879. године” (PDF). Историјски часопис. 50: 87—98. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 24. 03. 2018. Приступљено 04. 08. 2017. 
• Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро. 
• Дурковић-Јакшић, Љубомир (1978). Платон Јовановић, епископ бањалучки (1874—1941). Еџворт: Српска православна епархија источно-америчка и канадска. 
• Дурковић-Јакшић, Љубомир (1991). Митрополија црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње: Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Митрополија црногорско-приморска. 
• Живковић, Тибор (2000). Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века (PDF). Београд: Историјски институт САНУ. 
• Живковић, Тибор (2004). Црквена организација у српским земљама: Рани средњи век. Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник. 
• Зиројевић, Олга (1984). Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године. Београд: Историјски институт, Народна књига. 
• Јаковљевић, Слободан (2014). „Српска православна црква у конкордатској борби 1937. године - покушај нове синтезе” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 73 (2): 272—295. 
• Јаковљевић, Слободан (2015). „Српска православна црква у конкордатској борби 1937. године - покушај нове синтезе (II део)” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 74 (1): 269—293. 
• Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку. Београд: Историјски институт САНУ. 
• Јастребов, Иван С. (1879). Подаци за историју Српске цркве. Београд: Државна штампарија. 
• Јевтић, Атанасије (1989). „Хроника страдања Срба на Косову и у Метохији (1941—1989)” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 33 (1—2): 55—79. 
• Јевтић, Атанасије (1990). Страдања Срба на Косову и Метохији од 1941. до 1990. Приштина: Јединство. 
• Јевтић, Атанасије (1991). „О унијаћењу на територији Српске православне цркве” (PDF). Теолошки погледи. 24 (1—4): 131—146. 
• Kalezić, Dimitrije M. (1996). „Autokefalistički pokret u Crnoj Gori: Studija iz sociologije religije”. Religija-crkva-nacija: Vreme posle rata. Niš: Jugoslovensko udruženje za naučno istraživanje religije. стр. 108—122. 
• Калезић, Димитрије М., ур. (2002). Енциклопедија православља. 1. Београд: Савремена администрација. 
• Калезић, Димитрије М., ур. (2002). Енциклопедија православља. 2. Београд: Савремена администрација. 
• Калезић, Димитрије М., ур. (2002). Енциклопедија православља. 3. Београд: Савремена администрација. 
• Калић, Јованка (2007). „Српска држава и Охридска архиепископија у XII веку”. Зборник радова Византолошког института. 44: 197—208. 
• Калић, Јованка (2009). „Држава и црква у Србији XIII века”. Зборник радова Византолошког института. 46: 129—137. 
• Калић, Јованка (2013). „Епископски градови Србије у средњем веку” (PDF). Зборник радова Византолошког института. 50 (1): 433—447. 
• Коматина, Ивана (2016). Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века. Београд: Историјски институт. 
• Коматина, Предраг (2009). „Моравски епископ Агатон на Фотијевом сабору 879/880. г.”. Српска теологија данас. 1: 359—368. 
• Коматина, Предраг (2014). Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I. Београд: Византолошки институт САНУ. 
• Кашић, Душан Љ. (1960). „Стање у Пећској патријаршији после емиграције патријарха Арсенија IV” (PDF). Богословље: Орган Православног богословског факултета у Београду. 19 (1—2): 16—30. 
• Кашић, Душан Љ. (1967). Срби и православље у Славонији и сјеверној Хрватској. Загреб: Савез удружења православног свештенства Хрватске. 
• Кашић, Душан Љ. (1971). Српски манастири у Хрватској и Славонији. Београд: Српска Патријаршија. 
• Кашић, Душан Љ. (1986). Отпор Марчанској унији: Лепавинско-северинска епархија. Београд: Православље. 
• Кашић, Душан Љ. (1988). Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији. Загреб: Савез удружења православних свештеника Хрватске. 
• Крсмановић, Бојана (2012). „О односу управне и црквене организације на подручју Охридске архиепископије”. Византијски свет на Балкану (PDF). 1. Београд: Византолошки институт САНУ. стр. 17—39. 
• Латиновић, Горан (2006). Српска православна црква у Босанској Крајини (1918—1941). Лакташи: Графомарк. 
• Милеуснић, Слободан (1997). Духовни геноцид: Преглед порушених, оштећених и обесвећених цркава, манастира и других црквених објеката у рату 1991—1995 (1997). Београд: Музеј Српске православне цркве. 
• Нилевић, Борис (1990). Српска православна црква у Босни и Херцеговини до обнове Пећке патријаршије 1557. године. Сарајево: Веселин Маслеша. 
• Новаковић, Драган (2009). „Црквена политика кнеза Милоша и борба за аутономију Православне цркве у Србији”. Црквене студије. 6: 365—382. 
• Новаковић, Стојан (1908). „Охридска архиепископија у почетку XI века” (PDF). Глас СКА. 76: 1—62. 
• Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. 
• Петровић, Далибор (2016). „Аустроугарски злочин над српским свештеницима у Фочи у Првом свјетском рату” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 75 (2): 223—236. 
• Петровић, Растислав В. (1997). Владика Данило и владика Сава (1697—1781). Београд: Стручна књига. 
• Поповић, Јелена Р. (2014). „Положај Српске православне цркве у последњим деценијама српске Деспотовине” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 73 (1): 151—160. 
• Поповић, Радомир В. (1989). „Црквенополитичке прилике у Србији пред Косовску битку 1389. године” (PDF). Богословље: Орган Православног богословског факултета у Београду. 47 (1—2): 10—21. 
• Поповић, Радомир В. (1995). Рано хришћанство на Балкану пре досељења Словена (Србија, Повардарје, Црна Гора). Београд. 
• Поповић, Радомир В. (1997). Српска црква у историји (1. изд.). Србиње: Хиландарски фонд. 
• Поповић, Радомир В. (2004). „Српско православно монаштво у устаничкој Србији: Поводом две стотине година Првог српског устанка (1804—2004)” (PDF). Богословље: Теоријско гласило Богословског факултета Српске православне цркве. 63 (1—2): 177—192. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 03. 05. 2019. Приступљено 03. 05. 2019. 
• Поповић, Радомир В. (2004). Хришћанство на тлу источног Илирика пре досељења Словена. Београд. 
• Поповић, Радомир В. (2007). Српска црква у историји: Зборник студија из историје Српске цркве. Београд: Академија Српске православне цркве за уметности и конзервацију. 
• Popović, Svetlana (2002). „The Serbian Episcopal sees in the thirteenth century”. Старинар (51: 2001): 171—184. 
• Пузовић, Владислав, ур. (2015). Православни свет и Први светски рат: Зборник радова. Београд: Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. 
• Пузовић, Предраг (1995). „Укидање Неготинске и Шабачке епархије 1886. године” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 39 (1—2): 143—158. 
• Пузовић, Предраг (1996). „Епархије Српске православне цркве у расејању” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 40 (1—2): 87—96. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 08. 06. 2019. Приступљено 25. 03. 2018. 
• Пузовић, Предраг (1997). Прилози за историју Српске православне цркве. 1. Ниш: Византијско огледало. 
• Пузовић, Предраг (2000). Српска православна црква: Прилози за историју. 2. Београд: Хиландарски фонд при Богословском факултету СПЦ. 
• Пузовић, Предраг (2000). Кратка историја Српске православне цркве (1219—2000). Крагујевац: Каленић. 
• Пузовић, Предраг (2002). „Платон Јовановић, епископ бањалучки (1874—1941)” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 61 (1): 243—251. 
• Пузовић, Предраг (2003). „Зворничка епархија” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 62 (1—2): 281—287. 
• Пузовић, Предраг (2006). Прилози за историју СПЦ. 3. Фоча: Православни богословски факултет "Св. Василије Острошки". 
• Пузовић, Предраг (2010). Српска патријаршија: Историја Српске православне цркве. Нови Сад: Православна реч. 
• Пузовић, Предраг (2011). „Рад Светог архијерејског сабора 1947. године” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 70 (1): 152—171. 
• Пузовић, Предраг (2013). „Улога свештенства у Балканским ратовима” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 72 (1): 93—111. 
• Пузовић, Предраг (2013). „Последњи дани патријарха Варнаве” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 72 (2): 241—255. 
• Пузовић, Предраг (2014). Прилози за историју Српске православне цркве. 4. Београд: Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. 
• Пузовић, Предраг (2014). „Рад митрополита Павла Ненадовића на просвећивању свештенства и народа”. Три века Карловачке митрополије 1713—2013 (PDF). Сремски Карловци-Нови Сад: Епархија сремска, Филозофски факултет. стр. 166—177. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 09. 04. 2021. Приступљено 06. 02. 2018. 
• Пузовић, Предраг (2014). „Рад митрополита Павла Ненадовића на завођењу монашке дисциплине у фрушкогорским манастирима” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 73 (1): 120—125. 
• Пузовић, Предраг (2014). „Стотину осамдесет година Тимочке епархије” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 73 (2): 87—92. 
• Пузовић, Предраг (2015). „Српска православна црква и балкански ратови”. Први балкански рат 1912—1913: Историјски процеси и проблеми у светлости стогодишњег искуства. Београд: Српска академија наука и уметности. стр. 297—304. 
• Пузовић, Предраг (2015). „Страдање свештеника Српске православне цркве у Босни и Херцеговини током Првог светског рата”. Православни свет и Први светски рат: Зборник радова. Београд: Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. стр. 141—160. 
• Пузовић, Предраг (2015). „Пострадали свештеници током Првог светског рата са простора Тимочке епархије” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 74 (1): 261—268. 
• Пузовић, Предраг (2015). „Страдање свештеника током Првог светског рата на подручју Цетињске, Пећске и Никшићке епархије” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 74 (2): 211—220. 
• Пузовић, Предраг (2015). „Страдање свештеника током Првог светског рата на подручју Шабачко-Ваљевске епархије” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 74 (2): 221—232. 
• Пузовић, Предраг (2016). „Страдање свештенства Захумсхо-херцеговачке епархије током Првог светског рата” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 75 (1): 22—32. 
• Пузовић, Предраг (2016). „Страдање свештеника током Првог светског рата на подручју Бањалучке епархије” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 75 (1): 33—46. 
• Пузовић, Предраг (2016). „Страдање свештеника из епархије Горњокарловачке током Првог светског рата” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 75 (2): 186—191. 
• Пузовић, Предраг (2017). „Страдање свештеника током Првог светског рата на подручју Пакрачке и Битољске епархије” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 76 (1): 151—158. 
• Пузовић, Предраг (2018). „Страдање свештеника Рашко-призренске епархије током Првог светског рата” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 77 (1): 123—138. 
• Radić, Radmila (1995). Verom protiv vere: Država i verske zajednice u Srbiji 1945—1953. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije. 
• Radić, Radmila (1998). „Serbian Orthodox Church and the War in Bosnia and Herzegovina”. Religion and the War in Bosnia. Atlanta: Scholars Press. стр. 160—182. 
• Радић, Радмила (1998). Хиландар у државној политици Краљевине Србије и Југославије 1896—1970. Београд: Службени лист СРЈ. 
• Радић, Радмила (2002a). Држава и верске заједнице 1945—1970. 1. Београд: Институт за новију историју Србије. 
• Радић, Радмила (2002b). Држава и верске заједнице 1945—1970. 2. Београд: Институт за новију историју Србије. 
• Радић, Радмила (2005). Патријарх Павле: Биографија. Београд: Новости, Танјуг. 
• Радић, Радмила (2006). Живот у временима: Гаврило Дожић 1881—1950 (1. изд.). Београд: Институт за новију историју Србије. 
• Radić, Radmila (2007). „Serbian Christianity”. The Blackwell Companion to Eastern Christianity. Malden: Blackwell Publishing. стр. 231—248. 
• Радић, Радмила (2011) [2006]. Живот у временима: Патријарх Гаврило Дожић 1881—1950 (2. доп. изд.). Београд: Православни богословски факултет. 
• Radić, Radmila (2015). „The Serbian Orthodox Church in the First World War”. The Serbs and the First World War 1914—1918. Belgrade: Serbian Academy of Sciences and Arts. стр. 263—285. 
• Радић, Радмила; Исић, Момчило (2015). Српска црква у Великом рату 1914—1918. Београд-Гацко: Филип Вишњић, Просвјета. 
• Radojević, Mira; Mićić, Srđan B. (2015). „Serbian Orthodox Church cooperation and frictions with Ecumenical Patriarchate of Constantinople and Bulgarian Exarchate during interwar period”. Studia academica šumenesia. 2: 126‒143. 
• Радосављевић, Недељко В. (2007). Православна црква у Београдском пашалуку 1766—1831: Управа Васељенске патријаршије. Београд: Историјски институт САНУ. 
• Радосављевић, Недељко В. (2007). Грађа за историју Сарајевске (Дабробосанске) митрополије 1836—1878. Београд: Историјски институт САНУ. 
• Радосављевић, Недељко В. (2008). „Херцеговачки митрополити 1766—1878” (PDF). Историјски часопис. 57: 175—196. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 20. 11. 2018. Приступљено 06. 05. 2019. 
• Радосављевић, Недељко В. (2009). Шест портрета православних митрополита 1766—1891. Београд: Историјски институт САНУ. 
• Радосављевић, Недељко В. (2012). „Јоаникије, митрополит рашко-призренски” (PDF). Историјски часопис. 61: 145—163. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 24. 03. 2018. Приступљено 06. 05. 2019. 
• Радосављевић, Недељко В. (2013). „Митрополити бугарског порекла у православним епархијама у Босни и Херцеговини (1766—1880)” (PDF). Српске студије. 4: 39—59. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 25. 01. 2019. Приступљено 06. 05. 2019. 
• Радосављевић, Недељко В. (2013). „Викарни епископи Дабробосанске митрополије (1766—1878)” (PDF). Историјски часопис. 62: 161—192. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 24. 03. 2018. Приступљено 06. 05. 2019. 
• Радосављевић, Недељко В. (2014). „Аутономија Православне цркве у Кнежевини Србији и арондација епископија 1831—1836”. Истраживања. Филозофски факултет у Новом Саду. 25: 233—248. 
• Радосављевић, Недељко В. (2014). „Кирил Живковић, епископ пакрачко-славонски (прилози за биографију)” (PDF). Историјски часопис. 63: 59—76. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 24. 03. 2018. Приступљено 06. 05. 2019. 
• Радосављевић, Недељко В. (2015). „Данило, митрополит ужичко ваљевски и трновски” (PDF). Српске студије. 6: 145—162. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 14. 02. 2019. Приступљено 07. 05. 2019. 
• Радосављевић, Недељко В. (2016). „Мостарска црквено-школска општина и промене на херцеговачком митрополијском трону (1888—1889)” (PDF). Историјски часопис. 65: 307—330. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 24. 03. 2018. Приступљено 06. 05. 2019. 
• Радосављевић, Недељко В. (2016). „Српска револуција и црквено питање 1804—1825”. Српска револуција и обнова државности Србије: Двеста година од Другог српског устанка. Београд: Историјски институт САНУ. стр. 19—35. 
• Радосављевић, Недељко В. (2017). „Антим, епископ врачански, ловечки и митрополит београдски” (PDF). Црквене студије. 14: 299—315. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 30. 11. 2018. Приступљено 06. 05. 2019. 
• Радосављевић, Недељко В. (2018). „Српска православна црквеношколска општина у Мостару”. Глас САНУ. 428 (18): 329—350. 
• Руварац, Иларион (1888). О пећким патријарсима од Макарија до Арсенија III (1557—1690). Задар. 
• Руварац, Иларион (1896). Одломци о грофу Ђорђу Бранковићу и Арсенију Црнојевићу патријарху. Београд: Српска Краљевска Академија. 
• Самарџић, Радован (1993). „Српска православна црква у XVI и XVII веку”. Историја српског народа. књ. 3, св. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 5—102. 
• Самарџић, Радован (1986). „Српска црква у Турском царству 1690—1766”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 531—552. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1933). „Пајсије, архиепископ пећски и патријарх српски као јерарх и књижевни радник” (PDF). Богословље. 8 (2): 123—144. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1933). „Пајсије, архиепископ пећски и патријарх српски као јерарх и књижевни радник” (PDF). Богословље. 8 (3): 241—283. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1938). „Укидање Пећке патријаршије 1766” (PDF). Богословље. 13: 250—307. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1939). „Хумско-херцеговачка епархија и епископи (митрополити) од 1219 до краја XIX века” (PDF). Богословље. 14: 239—294. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1940). „Хумско-херцеговачка епархија и епископи (митрополити) од 1219 до краја XIX века” (PDF). Богословље. 15: 28—43. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1959). Питање Македонске православне цркве у Југославији. Минхен. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. књ. 1. Минхен: Искра. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. књ. 2. Минхен: Искра. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1986). Историја Српске православне цркве. књ. 3. Келн: Искра. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1969). Македонско црквено питање. Минхен: Искра. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1980). Михаило, архиепископ београдски и митрополит Србије. Минхен: Искра. 
• Стаматовић, Александар Д. (1999). Кратка историја Митрополије црногорско-приморске (1219—1999). Цетиње: Светигора. 
• Стаматовић, Александар Д. (2014a). Историја Митрополије црногорско-приморске до 1918. године (PDF). Цетиње: Светигора. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 23. 06. 2019. Приступљено 29. 06. 2019. 
• Стаматовић, Александар Д. (2014b). Историја Митрополије Црногорско-приморске 1918—2009 (PDF). Подгорица: Унирекс. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 29. 06. 2019. Приступљено 29. 06. 2019. 
• Станојевић, Глигор (1955). Црна Гора у доба владике Данила. Цетиње: Историски институт. 
• Станојевић, Глигор (1979). Митрополит Василије Петровић и његово доба (1740—1766). Београд: Историјски институт. 
• Тарнанидис, Јоанис (2005). „Аутокефалија српске у бугарске цркве у плановима цара Михајла VIII Палеолога и унионистички сабор у Лиону”. 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204): Међународни научни симпосион. Београд: Православни богословски факултет. стр. 101—111. 
• Трифуновић, Ђорђе (1990). Азбучник српских средњовековних књижевних појмова (2. изд.). Београд: Нолит. 
• Тричковић, Радмила (1980). „Српска црква средином XVII века”. Глас САНУ. 320 (2): 61—164. 
• Тричковић, Радмила (1994). „Српски патријарх Калиник I: Друга обнова Пећке патријаршије”. Историјски часопис (39: 1992): 87—118. 
• Ћирковић, Сима (1964а). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Ћирковић, Сима (1964б). „Сугуби венац: Прилог историји краљевства у Босни”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 8 (1): 343—370. 
• Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа. 
• Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium. 
• Шулетић, Небојша (2010). „Подаци о бератима архијереја Пећке и Охридске архиепископије у дефтеру прихода Канцеларије црквених муката (BOA, KK 2542-33)” (PDF). Српске студије. 1: 177—193. Архивирано из оригинала на датум 25. 05. 2019. Приступљено 08. 04. 2020. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Шулетић, Небојша (2011). „Српска црква после 1459. године: О интеграцији српског клера у турски фискални систем”. Пад Српске деспотовине 1459. године. Београд: Српска академија наука и уметности. стр. 331—349. 
• Шулетић, Небојша (2011). „Берат патријарха Калиника I” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 83: 97—104. 
• Шулетић, Небојша (2012). „Коласијска епархија и њене старешине у турским пореским књигама (1662—1766)” (PDF). Српске студије. 3: 151—182. Архивирано из оригинала на датум 06. 05. 2019. Приступљено 08. 04. 2020. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Шулетић, Небојша (2013). „Пореске обавезе Пећке патријаршије у време патријарха Калиника I (1691—1710)” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 88: 9—23. 
• Шулетић, Небојша (2017). „Под турском влашћу, до краја XVIII века”. Српско уметничко наслеђе на Косову и Метохији: Идентитет, значај, угроженост. Београд: САНУ. стр. 31—39. 
• Шулетић, Небојша (2018). „Каталог старешина Самоковске епархије (XVI-XVIII век)” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 97: 29—51. 
• Шулетић, Небојша (2018). „Југоисточна граница Српске патријаршије у доба османске владавине”. Јужни српски крајеви у XIX и XX веку: Друштвено-економски и политички аспект. Врање: Народни музеј. стр. 47—57. 
• Шућур, Драган (2016). Српска православна црква у Босни и Херцеговини: 1945—1958. Бања Лука: Ризница. 

Спољашње везе

• Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије, Кратак преглед од почетка до турске окупације, Ђорђе Јанковић
• Вратите СПЦ што је њено („Курир”, 4. мај 2011)
• Rano hrišćanstvo u Srbiji
• PROF. DR ALEKSANDAR STAMATOVIĆ ISTORIJA MITROPOLIJE CRNOGORSKO-PRIMORSKE DO 1918. GODINE
• Неколико речи о почецима хришћанства у југозападној Србији
• КРАТАК ПРЕГЛЕД СРПСКЕ ЦРКВЕ КРОЗ ИСТОРИЈУ — Протојереј др Радомир Поповић Архивирано на сајту Wayback Machine (21. децембар 2018)
• ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
• Српска црква у комунизму („Вечерње новости”, фељтон, октобар 2018) Архивирано на сајту Wayback Machine (21. октобар 2018)
• Српска православна црква, Руска православна загранична црква, Московска патријаршија (1920—1940) — узајамне везе, утицаји и односи, докторска дисертација (2017)