Отворите главни мени

Историја Хрватске

Историја Хрватске обухвата општу историју државног подручја данашње Републике Хрватске, што се у повратном смислу односи на разне државе и области које су током старије или новије историје постојале у оквирима њених данашњих државних граница. Поред историје ранијих држава и покрајина чији су називи укључивали и појам Хрватске, општом историјом њеног данашњег државног подручја обухваћене су и области које у појединим историјским периодима нису биле део средњовековне или нововековне Хрватске, али се данас налазе у њеном саставу.

Античко добаУреди

Током античког доба, целокупно подручје данашње Хрватске потпало је под власт Римског царства. Првобитна римска провинција Илирик подељена је током 1. века на две посебне покрајине: Далмацију и Панонију. Најзначајнији римски градови на подручју данашње Хрватске били су Салона и Сисција. У време цара Диоклецијана (284—305) извршена је реорганизација провинцијске управе, а касније је створена и посебна Дијецеза Панонија. Све ове области су тешко пострадале током хунске инвазије средином 5. века, а потом је око 490. године на овим подручјима успостављена власт Острогота. Након нове похаре у време аварске инвазије у другој половини 6. и почетком 7. века, на овим подручјима започиње и насељавање Словена.[1]

Средњи векУреди

 
Положај Хрватске у оквиру Краљевине Угарске у 13. веку

Приликом досељавања Словена крајем 6. и почетком 7. века, на подручјима данашње Хрватске настаниле су се разне словенске скупине. У северним деловима дотадашње римске Далмације населили су се Хрвати, док су се у областима јужно од реке Цетине настанили Срби,[2] за које је франачки хроничар Ајнхард у својим Аналима Франачког краљевства (Annales Regni Francorum) забележио, под 822. годином,[3] да су народ који држи велики део Далмације (ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).[4] Северно од Срба и Хрвата, на просторима раније римске покрајине Паноније Савије населила се посебно словенско становништво, које је припадало широј скупини Панонских Словена.

Током раног средњег века, тадашња Кнежевина Хрватска, која је створена у залеђу северне Далмације, била је под јаким утицајем Франачког царства. Од франачких мисионара Хрвати ће примити хришћанство и тако ући у сферу Западне цркве, одосно римокатолицизма. Хрватском ће испрва управљати кнежеви, а од 925. године краљеви. За краља Томислава (крунисан 925) и Петра Крешимира IV(1058—1074) биће на врхунцу моћи. За време Петра Крешимира IV Хрватска се шири према југу, односно према Неретљанској кнежевини, чије становништво цар Константин Порфирогенит убраја међу Србе.[2] Након његове смрти долази да слабљења краљевине. Године 1097, хрватски краљ Петар ће погинути током Битке на Гвозду након чега долази до расула у држави. Неизвесност је прекинуо угарски краљ Коломан, тако да 1102. године тадашња Хрватска потпада под власт Мађара, поставши крунска земља, односно круновина у саставу Угарске. Током 15. века, тадашња Хрватска је постала непосредно угрожена од стране Османског царства, док је у исто време већи део Далмације потпао под власт Млетачке републике.

Нови векУреди

 
Краљевина Хрватска и Славонија пред Први светски рат

Мохачка битка (1526.) била је кључни догађај у којем је власт краљевске куће Јагеловића пропала смрћу краља Лајоша II. Османско царство се даље ширило да би у 16. веку обухватило већи дио Славоније, западне Босне и Лике.

У другој половини 16. века, велика подручја Хрватске и Славоније уз границу Османског царства претворена су у Војну крајину, под непосредном ингеренцијом бечке војне команде. Како је Војна крајина опустела, тамо су насељени хришћански пребези с османске стране границе: правнославни Срби и Хрвати, који су заостали и нису се већ Чеси, Словаци и други.

Када је Бихаћ пао (Битка код Бихаћа, 1592. година), само су мали дијелови Хрватске остали слободни. Преосталих 16,800 km² називано је reliquiae reliquiarum olim incluti regni Croatiae (остаци остатака некад великог хрватског краљевства). Турска војска доживјела је свој први велики пораз у Славонији битком код Сиска 1593. године. Изгубљена су подручја постепено враћена, осим великог дијела данашње Босне и Херцеговине.

У 18. веку је Османско царство истјерано из Мађарске и Хрватске, док је Аустрија довела своје царство под средишњу контролу. Царица Марија Терезија добила је подршку Хрвата кроз Прагматичну санкцију и у Рату аустријске сукцесије (1741—1748.) и заузврат припомогла Хрватској.

Кад је Млетачка република пала 1797. године, њени посједи на источном Јадрану су постали предмет спора између Француске и Аустрије. Хабзбурзи су на крају осигурали власт (1815.), па су дијелови земаља под именом царских покрајина Далмације и Истре постале дио царства. Последње двије су каснијом подјелом Хабзбуршке монархије на аустријски и угарски дио, иако су биле источно од Аустрије, потпале под аустријски дио, док су друге земље под именом царских покрајина Хрватска и Славонија потпале под угарски дио Монархије.

Хрватски народни препород кренуо је у 19. веку против германизације, мађаризације и италијанизовања Хрватске, Славоније и Далмације и Хрвата, Далматинаца и Славонаца. Илиризам је обухватио многе утицајне људе у Хрватској (и хрватског и нехрватског поријекла!) 1830-их година и даље, што је довело до реформе хрватског језика и великог развоја културе. Међу највеће препородитељске успјехе ваља навести поновно увођење хрватског језика као службеног језика у царским управним јединицама Далмацији и „Хрватској и Славонији“. Пошто су мађарони основали своју хорватско-вугерску странку, Људевит Гај оснива Илирску странку. Међутим већ двије године касније Илирско име је забрањено. Гај је приморан промијенити име странке у Народну странку. То је био велики ударац Илирскоме покрету, који је тежио окупљању свих јужних Славена под Илирским именом, и тиме утјецати на статус Славена у Монархији.

Након револуције 1848. и стварања двојне монархије Аустроугарске, Хрватска је изгубила аутономију, иако је бан Јосип Јелачић помогао да се сузбије мађарски устанак. Хрватска је аутономија враћена 1868. кроз Хрватско-угарску нагодбу, која је, упркос добијеној аутономији у неким подручјима, била уговор на штету Хрвата.

Аустроугарске власти нису никад допустиле спајање свих хрватских земаља, упркос жељама хрватског становништва. Такав став власти је све више окретао Хрвате од оданости Аустро-угарској Монархији. Ипак, захваљујући раду „бана пучанина“ Ивана Мажуранића, Војна крајина је враћена у састав Хрватске, односно територијално и управно је постала део царских покрајина Хрватске и Славоније.

Савремено добаУреди

Период ЈугославијеУреди

 
НДХ 1941 године.

После Првог светског рата и пропасти Аустроуграске, у присуству представника Народног вијећа из Загреба и регента Александра биће проглашено уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. Држава ће се звати Краљевини Срба Хрвата и Словенаца. Године 1929, промениће име у Краљевина Југославија) За време владавине краља Александра (1921—1934) долази до изражаја идеја унитарног југословенства. Хрватски историчари и политичари сматрају да се краљевом диктатуром подупире „великосрпски централизам“. Током Другог сватског рата Југославија је била окупирана, а у Хрватској је завладао усташки режим. Хрватска се тада звала Независна Држава Хрватска, скраћено НДХ. За време НДХ почињен је геноцид над српским, ромским и јеврејским становништвом. Највеће стратиште био је Јасеновац у ком је страдало 83.145 [5] цивила, махом Срба, али и Јевреја и Рома. Прогон и уништење Срба била је званична намера тадшње хрватске државе. После победе савезника, Југославија је постала социјалистичко-федеративна република под снажном контролом (Хрвата) Јосипа Броза Тита и комунистичке партије. Године 1971, МАСПОКом (Хрватско пролеће), одређени број хрватских интелектуалаца је покушао отцепљење Хрватске од Југославије. Тито и партијски врх су сасекли могућу побуну и отцепљење.

Распад Југославије и рат у ХрватскојУреди

 
Република Српска Крајина.

Потом, Хрватска је прогласила независност од Југославије 1991, не обазирући се на легитимну вољу српског народа. Божићним уставом из 1990. године Срби су постали национална мањина и почео је њихов прогон из већих хрватских градова као и из руралних области под контролом хрватске војске и полиције. Широм Хрватске долази до обрачуна хрватског и српског становништва. На територији некадашње Војне крајине српско становништо је прогласило Српску аутономну област Крајину. После ће из ње настати Република Српска Крајина. Остатак ЈНА је пружио помоћ Србима од прогона новоуспостављених хрватских органа реда. Долази до исељавања великог броја Хрвата са тих простора. 1995. почиње акција Хрватске војске под називом "Олуја". За време „Олује“ прогнано је око 250.000 српских цивила, те убијено њих око 3.046. Прогнани Срби одлуком хрватске државе, изгубили су право на своју имовину. На основу прогона оволиког броја српских цивила може се рећи да је хрватска држава извршила етничко чишћење Срба. Већина становника српске националности избегло је у СР Југославију и Републику Српску. Преостала територија РСК - Источна Славонија, Барања и Западни Срем, 1998. године су мирним путем укључени у правни поредак Хрватске.

Период након ратаУреди

Након смрти председника Фрање Туђмана (1991—1999. на власти), долази до постепеног повратка Срба у Хрватску уз помоћ програма разних невладиних организација и притиска међународне заједнице, нарочито Европске уније. Малобројни повратници су изложени различитим видовима дискриминације хрватског становништва који су избеглице махом из БиХ. Органи власти и даље не показују жељу да заштите српску заједницу.

УНХЦР је саопштио да се до јула 2005. године у Републику Хрватску вратило 133.621 избеглица српске националности, док су се из Источне Славоније у остале делове Хрватске вратило додатних 23.203 избеглица српске националности. С друге стране, по подацима невладине организације "Веритас", у Хрватску се вратило свега 40.000 Срба, мање од шестине прогнаника. Треба имати у виду да су повратници углавном старци.

Њима нису у потпуности обезбеђени основни услови за живот, и изложени су дискриминацији националиста. Српским повратницима, као и прогнаницима, углавном није враћена њихова имовина, запоседнута од стране Хрвата, како локалних, тако и избеглица. Влада републике Хрватске одбија да пружи право избеглим Србима да „друштвене“ станове откупи и тако их третира као грађане другог реда, будући да је то Хрватима дозвољено. Због тешке ситуације на радном тржишту, неразвијености повратничких подручја, а нарочито због државне политике прогона Срба, највећи број повратника је незапослен.[тражи се извор]

Хрватска је поднела захтев за чланство у Европску унију 2003. године, а лидери ЕУ су прихватили кандидатуру 2004. Преговоре о приступању ЕУ Хрватска је започела друге половине 2005.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Gračanin 2011.
  2. 2,0 2,1 Moravcsik 1967.
  3. ^ Scholz 1970, стр. 111.
  4. ^ Pertz 1845, стр. 83.
  5. ^ [1] поименични попис ЖРТАВА КЦЛ ЈАСЕНОВАЦ 1941-1945.

Извори и литератураУреди

ИзвориУреди

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди