Отворите главни мени

Источнохерцеговачки дијалекат је млађи штокавски дијалекат српског језика ијекавског изговора.[1] Њиме се говори у источној Херцеговини (југоисточна Босна и Херцеговина и западна Црна Гора), западној Србији, као и у Хрватској. У Хрватској источнохерцеговачки дијалекат је матерњи говор готово свим Србима, као и осталим националностима у пределима са изразито јаким српским миграцијама, (Војна крајина, делом Славонија и дубровачко приморје). Овом дијалекту припада и већина штокавских говора Босне. Простире се на запад све до чакавског и кајкавског наречја (понегде чак и до Словеније), а на север до границе са Мађарском. У Хрватској, Босни и Херцеховини, Србији и Црној Гори, без обзира на званично присутне разлике међу овим језицима, овај дијалекат се користи као стандард у сва четири новонастала језика због своје највеће распрострањености и напредности у односу на све остале дијалекте који су опстали растакањем српскохрватског језика. Дубровачки говор, чији је дубровачка и бококоторска књижевност, је источнохерцеговачки субдијалект.

Дијалектолошка карта штокавског наречја, на којој је источнохерцеговачки дијалекат означен жутом бојом.

ОсобинеУреди

Међу важније особине источнохерцеговачког дијалекта спада новоштокавска акцентуација, развијена нова деклинација (са наставком за генитив множине и са једним обликом за датив, инструментал и локатив множине). Слово јат је замењено са ије и је (пјесма, вјера, млијеко, дијете), али и са е (брегови, од бријег) и и (волио од вољети). Углавном је раширено јекавско јотовање, али се оно у говору старог Дубровника и Бошњака по градовима не налази: дјевојка и тјерати. У највећем делу дијалекта нема гласа х, али се среће у неким крајевима Црне Горе, у Дубровнику и у говору бошњачког становништва по градовима: љеб и хљеб, рана и храна, раст и храст. Група ао сажима се најчешће у о: пјевао > пјево. Завршетак инфинитива је на -ти и -ћи, али су врло чести и облици крњег инфинитива на и . У овом дијалекту се чува аорист, док се имперфекат налази само у јужнијим и источнијим говорима, а идући на север се губи.

Основица стандардних језикаУреди

Овај млађи штокавски дијалекат ијекавског изговора, који је још од краја 15. и почетка 16. века у Дубровнику био, делимично, основа дубровачког књижевног језика, и на коме је писана разноврсна народна књижевност, заслугом Вука Караџића, његових присталица и хрватских илираца, у току 19. века постао је основа заједничког књижевног српскохрватског језика, односно српског и хрватског језика и, касније, заједно са неким другим босанским и црногорским дијалектима, бошњачког стандарда и нестандардизованог црногорског језика.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Ивић 1956, стр. 132-156.

ЛитератураУреди